Сињска битка и Сињска алка
На данашњи дан 1715. године славно је одбрањена Сињска тврђава од вишеструко надмоћније турске војске, а коју је предводио потурчењак из Мостара, Мехмед-паша Челић, школован у Стамболу и послије низа важних државних служби постављен за управника босанског пашалука. Турци су га звали Bosnali Sari, то јест Жути од Босне.
60 хиљада турских војника, састављених од добро опремљених коњичких одреда до рајетинске алаше што је војсци показивала пречице, арлаукањем подизала панику и пљачкала пуста села, тих августовских дана с почетка 18. вијека, слилo се у Цетинску Крајину, као злоћудни рој под барјацима Азије.
А Цетинска Крајина је од почетка 17. вијека у таласима насељевана избјеглим српским народом са простора Херцеговине, зетског Приморја и босанског Крајишта. Српски хајдуци су се већ били утврдили у Сињу и Омишу, и од времена Јована Синобада, знаменитог харамбаше, чврсто се опредјелили да штите млетачке државне интересе на овој, тада ничијој земљи.
Као што су озбиљни хроничари касније записивали, само су Срби могли тада зауставити овај страшни налет Османлија на посљедње бедеме латинске Европе. И заиста, чудесно је како 700 људи одбрани Сињску тврђаву 1715. године.
Затворени у град са избјеглим народом очајнички су тукли топовима по буљуцима који се успињаху као мрави уз бедеме. Врелим уљем и водом су их посипали, огњем палили и барутом разносили. Но преживјели су касније свједочили да ништа од тога не би дало помоћи да не би Божијега чуда и притека! Јарко свјетло и жена у том свјетлу појавише се на бедемима Сиња када угаснуше и задње наде у срцима, а то заплаши Турке тако силовито да су се бјежећи многи подавили у омаленој води Цетине. То је кажу била жива Богородица, а чију су икону хајдуци донијели из Херцеговине. Од тада је прозваше Мајком Божијом Сињском!
Памтећи ову славну побједу народ Цетинске Крајине је установио витешку игру, коју назваше “Алка”, по турској ријечи за прстен (tur. halka). Најбољи момци у јахању и руковању копљем надметали су се ко ће “ситније” пробости Алку и при том освојити највише пуната – бодова.
Прва витешка Алка одржана је на великом народном сабору код српског манастира Драговића, старе православне обитељи коју подигоше монашки збјегови послије Косова, далеке 1395. године.
Ове године је у Сињу одржана 305. Алка под покровитељством предсједника Републике Хрватске, а славодобитник је постао млади Иво Зорица, потомак угледне, некада српске породице, чувене по алкарским копљаницима.
Од 2010. године Алка је заштићена као “хрватска витешка игра” пред законима Унеска, а српско насљеће у њеном постојању је директно обрисано, отето и од државе Србије срамно прећутано.
С тога ако бисмо алкарским ријечником збрајали историју Алке и њене данашње баштинике, рекли бисмо са праведном мјером – да је римо-католичка мисија прозелитизма и у баштини Цетинске Крајине погодила “у сриду”, хрватска држава “у два”, а Срби “у ништа”.
Но, то не умањује наше право да памтимо ову славну побједу нашег народа и његову, заиста у свему закониту, витешку традицију, а која се најбоље стиче у стиховима фра Андрије Качића Миошића, исказаног Србина римо-католика, који гордо пјеваше Сињу и славној сињској побједи:
“Сињу граде, златни буздоване,
од старине јуначки мејдане,
у Цетини гниздо соколово,
кога гледа око принципово!
У теби се легу соколови,
Цетињани, млади витезови,
који Турком ране зададоше
и русе им главе одсицаше!”
ГОРАН ЛУЧИЋ
