Киковић: Скрнављење црквишта и гробља у Мартиновићу код Гусиња

O скрнављењу црквишта у Мартиновићу и историјату ове цркве и мјеста разговарали смо са проф.др Марком Кнежевићем.

Он нам је овим поводом рекао да је Плавско-гусињски крај хетерогена етничка и вјерска средина у којој живе Бошњаци, Срби, Албанци, Црногорци, Муслимани и други. По вјери исламци, православци и католици. Међунационални и међуконфесионални односи у овом етничком мозаику мијењали су се у прошлости зависно од политичке ситуације, ратова и окупација. Окупатори су уносили подјеле, раздор и антагонизме, да би мирно владали.

Марко каже да је у миру суживот једни са другима био je подношљив, a не ријетко и складан и одржив. Прави мултиетнички склад звани “братство и јединство” постојао је у једнопартијском комунистичком систему. Тада је постојала правна држава у којој су припадници свих народности и вјероисповијести имали једнака права, посебно право на запошљавање, на бесплатно школовање и бесплатно лијечење, право на одмор и др. Међутим, у данашњем вишепартијском систему од тога нема ништа. –закључује Кнежевић.

 

Он истиче да смо последњих деценија свједоци нарушавања међуетничких и међувјерских односа на подручју Гусиња од стране екстремних група и појединаца. Драстичан примјер је скрнављење црквишта и православног гробља у селу Мартиновиће. Мјештани – Албанци у том селу већ дуже вријеме спречавају обнову цркве Светог Василија Острошког – Чудотворца, коју су њихови преци запалили у Другом свјетском рату 1941. Од ње је остао само темељ зарастао у земљу и коров. Темељ је обновљен и на мјесту олтара постављен крст. Наставак радова, међутим, спречавају Албанци који су крст склонили и бацили у поток. Ометају одржавање литургије на темељу цркве, пријете и провоцирају. Најновија провокација се десила 15 августа текуће године у току предизборне кампање. Тога дана је на носиоце листе Коалиције “За будућност Црне Горе” приликом посјете овом манастирском имању у Мартиновићу на њих насрнуло ауто гусињских регистарских таблица са возачем из Мартиновића. –каже Марко.

 

-Црквиште, а дијелом и гробље ограђено је металном оградом. Брусилицом је та ограда скинута и бачена у ријеку Ључу, гдје је пронађана и враћена на своје мјесто.

Упућен је захтјев општини Гусиње за добијање грађавинске дозволе како би се наставили радови, али одговора нема. Ко зна да ли ће га бити у ситуацији када се прогони СПЦ и свештенство и када је дискриминаторским законом легализовано отимаању српских православних светиња – храмова. Актуелна власт са таквим законом охрабрује Албанце да наставе са отимањем црквене имовине и спречавањем наставка радова на светињи. Мјештани Албанци сматрају да је црквиште са гробљем њихова својина, али је надлежни Суд правоснажно пресудио да црквена.

О историјату овог насеља проф.др Кнежевић, иначе географ и истраживач ових крајева Горњег Полимља нам каже: Од свих насеља у овом крају Мартиновиће доживљава највеће етничке промјене. У средњовјековној српској држави Немањића Мартиновиће се звало Трепча. Према турском попису из 1485. село је имало 37 кућа у којима су листом живјели хришћани – Срби. Албанци у Мартиновићу потичу од Климената који су се овамо доселили у 17 вијеку из сјеверне Албаније (Малисорска струја). Турци су их исламизирали и дали им земљу исељених Срба.и оних који нијесу хтјели да приме ислам.

Године 1938. у селу је живјело 125 православних Срба, од којих 73 мушкараца и 52 жене. Према попису 1991. када је било обавезно изјашњавање према националној припадности, у Мартиновићу је било 677 или 93,8 одсто Албанаца, 24 или 3,3 одсто Црногораца, 9 или 1,2 Срба и 16,14 осталих. Попис из 2011. године регистровао је у Гусињу, Црногораца и Срба око шест одсто, а остало су Албанци, Муслимани и Бошњаци. За разлику од православних села која доживљавају демографски колапс, Мартиновиће биљежи демографску експанзију што потврђују подаци да их је у селу 1948. било 354, а 2003. 689 или 48,2 одсто више. Отуда су им границе сеоског атара постале тијесне па хоће проширење.

Марко каже да за разлику од мјештана Мартиновића, у срединама гдје већинско становништво чине Срби и Црногорци чувају се муслиманска гробља и остаци вјерских објеката.. Новшићани – православци чувају 60 година муслиманско гробље са спомен обиљежјима исељених Албанаца. Чувају се таква гробља и у Пепићу, Горњој Ржаници, Војном Селу и свим другим селима.

Гробље исељених Албанаца у Новшићу са остацима џамије било је запуштено и зарасло у шуму. Прије двије године потомци исељених Албанаца са Косова и Метохије су га очистили, подигли нова спомен обиљежја и оградили металном оградом са бетонском цоклом. При томе су оградом сузили локални пут за засеок Миља и прекинули стари пут према једном дијелу села. Међутим нико из села не помишља на рушење ограде и скрнављење гробља. Ни вандалско уништавање православних гробаља на Косову, нити случај у Мартиновићу не подстиче их на неки вандалски чин. Није их подстакло на такав чин ни рушење православних споменика преминулих и убијениха Срба из Новшића и Велике на Космету, који су тамо живјели.

Питали смо професора Кнежевића, Шта још нарушава међуетничке и међувјерске односе у овом крају?

-Поларизација на националној и вјерској основи примјећује због велике неравномјерности економског развоја. Мурина као мјесни центар православног становништва потпуно је запостављена. У последње вријеме, не рачунајући инвестиције у изградњу новог пута Плав-Гусиње, уложено је око 7 милиона еура у изградњу градског трга, асвалтирање Прњаворске улице и рконструкцију Рибарске улице у Плаву. Мурина није добила ништа. Селективним запошљавањем, према партијској па и националнохј припадности, често без конкурса, при чему је важнија политичка подобност кандидата и број гласова који је он обезбиједио на изборима од његових стручних квалификација и радних сособности, угрожено је право на запошљавање. Такав начин запошљавања највише иде на штету становништва Муринског Полимља.

За разлику од ранијих културних и спортских манифестација у којима су учествовали припадници свих националности и вјероисповијести (тринајестојулски сабор на Чакору, Потровдански на Ридском језеру, 2. август на Гусињским изворима и др), данас су ти скупови постали готово једнонационални. Све је мање учесника из Муринског Полимља на Данима боровнице у Плаву, Културном љету у Гусињу, посебно на Скупу 2 августа, на Плавским свечаностима културе, промоцијама и .другим приредбама.-закључује своју причу проф.др Марко Кнежевић.

На слици Црква Св. Василија Острошког, која је запаљена 1941.

 

Прилог припремио Горан Киковић, историчар из Берана

 

 

Нема коментара

Напишите коментар