Масакр у Двору на Уни: Убијени и заборављени

Данско-хрватски новинарски тим је прошле године детаљно истраживао масакр почињен 8. коловоза 1995. тијеком „Олује“ у школи у Двору, разговарајући с четрдесетак бивших војника и официра, полицијских истражитеља, цивила и извора из више институција у Хрватској, Србији и Данској. Резултат је значајан број до сада јавно непознатих чињеница и докумената, који прецизније освјетљавају каотичан дан у којем се у банијском градићу и околици налазило барем пет различитих војски и паравојних формација. Истраживање је утврдило и да војници у близини школе на снимци емитираној у данском документарном филму „15 минута – Масакр у Двору“ припадају хрватској страни, премда је филм изазвао огорчење јавности, тврдње да се ради о лажима и хајку на сураднике филма.

Била је то операција чишћења, изведена врло професионално, али без војне сврхе. Једина сврха био је чисти терор, говори Цхристиан Јенсен, тадашњи старији наредник данског батаљуна УН-а

Као што је познато, у дворску основну школу је 5. коловоза евакуирано педесетак штићеника психијатријске болнице и дома за старије у Петрињи. Од школе је свега пар километара до села Матијевићи и моста преко Уне, па је наредних дана већина успјела стићи у релативну сигурност Републике Српске. Деветеро преосталих нису могли отићи сами и нису имали никог да им помогне. Неки су патили од озбиљних тјелесних и менталних инвалидитета. Тијеком битке за Двор 8. коловоза нешто прије 15 сати у школу је ушла група неидентифицираних војника те хладнокрвно устријелила преостале цивиле, укључујући Зорку Марић у колицима и 80-годишњу Десанку Теодоровић на штакама. Већина побијених били су Срби, али барем је једна особа била Хрватица. У непосредној је близини – на школским игралиштима – био смјештен дански батаљун Уједињених Народа. Неколико данских војника изравно је свједочило покољу. Њих и поједине цивиле већ су пар дана потом испитивали дански истражитељи, прикупљајући податке за хашки суд.

Први извјештаји кривицу за масакр приписали су Петом корпусу Армије БиХ, који је према неким извјештајима напао избјегличку колону код села Тргови, свега девет километара западно од Двора. Сумњу на Пети корпус изразили су сами Данци. Старији наредник Цхристиан Јенсен ознаку на рукаву једног убојице – јединог на којем је уочио икакву ознаку – описао је као „црвени штит с два знака у облику слова „В“ на горњем рубу“. Дански заповједник протумачио је то као римску бројку „5“, испоставило се 2012. у Копенхагену тијеком заједничког хрватско-српског испитивања Данаца, чије исказе је БИРН добио. Нити грб Петог корпуса садржи знак „В“, нити је Јенсен препознао иједну од низа показаних му босанских, српских и хрватских ознака. БИРН-у је више хрватских и српских официра и цивила потврдило да 8. коловоза у Двору није било припадника Армије БиХ. То потврђују и извори из хрватског државног одвјетништва (ДОРХ) и србијанског Тужилаштва за ратне злочине (ТРЗ).

Хрватска војска у Двор упада 7. коловоза предвечер, пресјекавши избјегличку колону код кружног тока недалеко од аутобусног колодвора близу југозападног руба града. У борби са српским војницима из колоне долази до губитака на обје стране, а гину и цивили. За српску страну кружни је ток од пресудне важности: њиме пролази цеста Глина – Босански Нови којом бјеже десетине тисућа људи. Сљедећег јутра остаци крајишке војске врше протунапад са запада и југа како би колони омогућили наставак проласка. ХВ се повлачи на положаје непосредно испред Двора. Хрватска и српска верзија догађаја углавном се до ове точке подударају, но жестока су спорења око тога тко је у рано послијеподне контролирао подручје око школе и којој страни припадају убојице.

У данском документарцу генерал крајишке војске Миле Новаковић тврдио је да „школа није занимала српске снаге“. Заправо су 8. коловоза и српске и хрватске јединице биле у близини.

– Око 6 ујутро покренули смо 150-200 људи. Морал је пољуљан, свако мисли ко ће бринути за његову дјецу и жену. Иде, али споро. Ови (ХВ) жестоко гранатирају. Негдје око 12 сати моја је група избила у сами центар – рекао је БИРН-у пуковник Лазо Пекеч, начелник штаба 13. крајишке бригаде. Пекеч у Двор улази са запада и негдје до 22 сата осигурава пролазак колоне. Још један крајишки официр потврдио је да су ујутро „избацили Хрвате из Двора“ и спојили се с Новаковићевим снагама с југа. Сам Новаковић у тексту „Овако је било“ пише да је након поновног уласка у Двор распоредио одред Бањалучке специјалне полиције у центар града, из чега се чини да је подручје школе у моменту масакра било под српском контролом.

Ако тужба Уставном суду буде одбијена, исту тужбу поднијет ћемо Еуропском суду за људска права. Као и у другим случајевима ратних злочина, посебно оних почињених над Србима, без политичке воље неће бити судског процеса, каже одвјетница Слађана Чанковић.

Поред војске Крајине и полиције босанских Срба, била је присутна и Јединица за антитерористичка дејства србијанске Службе државне сигурности (ЈАТД) Милорада Улемека Легије. Њени припадници, познати као „Црвене беретке“, понекад су погрешно звани „аркановци“, јер их цивили, медији, па чак и институције бркају с Аркановом Српском добровољачком гардом. Беретке и аркановци су у Великој Кладуши увјежбавали постројбе Фикрета Абдића, а тијеком „Олује“ бјежали су преко Двора. Медији су већ објављивали ДОРХ-ове наводе по којима одговорност за масакр сноси скупина „беретки“ и крајишких војника. Исто су неслужбени високопозиционирани извори из ДОРХ-а изнијели и БИРН-у. Тврде да 8. коловоза аркановци присиљавају мјештане Двора да се придруже колони. Оне који су желе остати третирају као издајице. БИРН је прибавио исказ једног цивила истражитељима МКСЈ-а, који могуће потврђује ту тврдњу.

– Осмог коловоза око 9 сати ујутро моја супруга и ја видјели смо два војника који су провалили у кућу мојих сусједа. Угледали су нас и питали тко смо. Рекао сам да сам Хрват. Један од војника је наредио да клекнем. Ставио ми је нож под грло и питао зашто нисам у колони. Рекао сам да сам болестан и не могу отићи – рекао је свједок којег је БИРН идентифицирао као Звонимира Бабурка.

Врт Бабуркових од школе дијели само цеста. Војници су прихватили каву и ракију којима их нуди уплашени домаћин. Није могао утврдити којој су војсци припадали јер „нису имали ознаке“. Нешто касније упитали су „има ли у школи муслимана „, а затим отишли до школе у пратњи још неколико војника.

– Касније смо чули викање „Изађи!“ и „Предај се!“ и пуцање према школи. Видио сам да су војници одвели шест цивила из сусједне зграде у Босански Нови – наставио је Бабурак.

Нешто потом посјећује га његов брат у пратњи војника из Лесковца, који тражи да Бабурак идентифицира леш на улици: „Био је то наш локални бријач. Недостајао му је дио главе“. Ријеч је о Недјељку Ивелићу, иначе Хрвату. У кући Ивелића тог је дана убијена и његова супруга Даница. Поред школе Бабурак је пронашао тијело младића у војним хлачама пререзаног грла. Навечер је отишао у братову кућу, у којој су се српски војници хвалили да је у близини „десет тисућа аркановаца“. Један војник је показао да имају хрватске, босанске и српске ознаке те их мијењају по вољи. Бабурак је претпостављао да су бријача и његову жену убили „аркановци“ односно „четници“. Умро је 2018. Исказ ДОРХ-у дао је неколико је пута, као и више осталих мјештана.

– Једну су свједокињу аркановци избацили из куће. Други свједок видио је како су претукли православног свећеника који се није желио придружити колони – кажу извори из ДОРХ-а.

Претпоставку да су људе у школи побили „аркановци“ ДОРХ темељи и на судбини шесторице припадника 17. домобранске пуковније из Суње. Они се нису тог јутра повукли с остатком ХВ-а, него се крију у кући преко пута школе. Између 10 ујутро и подне петеро их је заробљено и убрзо погубљено код кукурузишта у близини колодвора. Шести се војник одвојио и преживио потраживши уточиште у данској бази. Његов идентитет Новостима је познат, но одбио је разговарати с медијима.

– Претпостављамо да су Ивелиће, хендикепиране људе у школи и петорицу хрватских војника убили припадници истих српских јединица, међу којима и припадници Црвених беретки. Испитано је више од стотину свједока. Сви испитивани на почетку истраге рекли су да су убојице аркановци, додаје извор. Запис из данског војног дневника од 8. коловоза такођер тврди да су „цивили у Двору указали да су ликвидације извршили аркановци“. Иако ДОРХ још увијек покушава идентифицирати убојице, већа је шанса за одређивање њихових постројби – „тада би било могуће оптужити заповједнике према начелу заповједне одговорности“.

Извори из ДОРХ-а као „релевантног за рјешавање злочина“ навели су конкретног официра „беретки“, но позивајући се на повјерљивост истраге одбили су за ту претпоставку предочити доказе. Стога су Новости одлучиле да неће објавити име официра, којег смо контактирали телефоном.

– Кренули смо из Кладуше 5. аугуста. Једва смо живу главу извукли. Пред Двор смо дошли ту вечер када су Хрвати ушли у град – рекао је. Додао је да се његова јединица није задржавала у Двору.

– У град нисам ни силазио, били смо само на ободу и прешли преко Уне. Веома смо мало контакта имали с Хрватима, углавном с Петим корпусом. Никаквог смисла нема да ми имамо нешто с тим у школи. Моја јединица је била врло дисциплинована, нико то не би урадио. Зашто бих убијао српски народ, дошао сам да га браним, закључио је официр „беретки“.

Хипотеза да је српска страна починила масакр има слабих точака. Војници који су пријетили Бабурку били су пред његовом кућом у 9 сати. Чак и ако су били Срби – Хрвати вјеројатно не би сједили и пили усред Двора под контролом Срба – масакр се догодио сатима касније. Такођер, БИРН је пронашао хрватског цивила чија је кућа у близини школе. Устврдио је да је у данима прије 8. коловоза крајишка војска наредила двојици младих војника да чувају избјеглице у школи. Тијеком читаве „Олује“ нема једног потврђеног случаја у којем српски војници масакрирају властите цивиле. Зашто би на то губили вријеме у тренуцима када у страху за живот бјежи читава Крајина? Коначно, дански војници тврде да убојице нису били недисциплинирана, него врло организирана група – и да су се понашали као да нападају школу. У исказима описују како заузимају положај лежећи на травњаку пред школом. Тврде и да је зграда погођена гранатом и ручном бомбом. Зашто би се српска јединица у Двору под контролом Срба понашала као на непријатељском територију, умјесто да ушета у школу и изврши егзекуцију?

Што се ХВ-а тиче, заповједник 145. бригаде пуковник Бруно Чавић, часници 17. домобранске пуковније из Суње и осталих присутних јединица у медијима су тврдили да хрватских снага 8. коловоза у Двору није било. Према њима, након што се ХВ тог јутра повукао на положаје испред града, хрватске јединице у тада празни Двор улазе тек 9. коловоза. Но БИРН је установио да ХВ у Двор није улазио два, него три пута – други пут 8. коловоза ујутро, али након српског протунапада којим је ХВ потиснут из града. Новости су још 2011. превеле одломке данског дневника који тога дана биљежи тешке борбе и рањеног хрватског војника у близини школе. БИРН је добио додатне данске документе који говоре о интензивним борбама 8. коловоза. Чињеницу да је ХВ ограничено улазио у град тог јутра потврђује и бригадир Винко Штефанек, начелник стожера Загребачког зборног подручја и главни заповједник на подручју Двора.

– Након борби претходне ноћи наредио сам повлачење до првих кућа на сјеверном рубу града. Ујутро је било неких пробних покушаја. Нису били посве организирани – рекао је Штефанек за БИРН. Још један часник потврђује да је Штефанек након само стотињак метара наредио заустављање.

Но према сазнањима Новости, ХВ је у „Олуји“ функционирао каотичније него ли се обично презентира, а кошмару у Двору придонио генерал Иван Басарац, иначе преминуо 2007. У „Олуји“ је Басарац био одговоран за Банију, међутим, након што је на том бојишту први дан прошао неуспјешно, Туђман га је смијенио и за заповједника Зборног подручја Загреб поставио Петра Стипетића. Но Басарац се наставио појављивати по бојиштима и самоиницијативно, без овлаштења издавати заповједи. И док су други заповједници ХВ-а хтјели чекати да колона прође и српска војска напусти Двор, чиме би се избјегли обострани губици и смрт цивила, Басарац је форсирао напад.

Тако је унаточ Штефанековим заповиједима друга бојна 17. пуковније продрла дубоко по јужној обилазној цести, и даље од игралишта с данском базом. Хрватске су војнике Данци доиста снимили, а на снимкама је и споменути рањени војник. БИРН га је успио идентифицирати као Сашу Симића.

– Ходао сам с друге стране насипа смјештеног уз цесту. Након УН-ове базе изненада сам угледао море српских војника. Покушали су нас окружити. Бацио сам бомбу и успио испалити рафал. Осјетио сам да сам погођен. Кад сам се освијестио, замолио сам дечке да ме однесу до УН-а. Данци су ми дали морфиј – објашњава тада тешко рањени Симић. Новостима је потврдио и да је на снимци из контроверзног документарца управо његова група.

Данци биљеже да је то било нешто прије 9 и 30 ујутро, знатно прије 15 сати, када се догодио масакр. Ипак, Цхристиан Јенсен објашњава да су убојице стигле с југоистока, с локације врло близу цесте којом су то јутро продирале хрватске снаге. Убојице могу бити и неки од српских војника на које је наишао Симић – но, починитељи су се након масакра удаљили у смјеру сјеверозапада, гдје се на мање од километра налазе хрватски положаји.

– Била је то операција чишћења, изведена врло професионално, али без војне сврхе. Једина сврха био је чисти терор – каже Јенсен за БИРН.

Дојам одговара злочинима које су починиле хрватске снаге за вријеме и након „Олује“. Треба рећи да су као средство распознавања сви хрватски војници на рамену носили обојене траке. Починитељи масакра траке нису имали, но лако су их могли уклонити.

Ипак, зашто би хрватска постројба угрозила себе масакром, привлачећи позорност док је подручје још под српском контролом?

– Било би нереално када би Хрвати почели чистити куће око школе прије него што надзиру тај дио града – рекао је БИРН-у капетан Ерик Сøренсен, такођер очевидац. Међутим, ако ово не звучи логично, није ли ипак нелогичније то да српски војници усред Двора који надзиру Срби нападају школу и убијају већином српске цивиле?

Након четврт стољећа и даље се не зна истина о овом гњусном злочину, нити су обитељи убијених дочекале правду. И док протоком времена свједоци умиру, у догледној се будућности не очекују оптужнице, а убојице остају непознати.

– Унаточ свим подузетим радњама, још није прикупљена довољна количина доказа на којима би се темељила основана сумња на одређеног починитеља, каже извор из ДОРХ-а. Неслужбени извор из београдског ТРЗ-а рекао је тек да „не може проценити колико је близу подизање оптужнице против одговорних за овај злочин“. И док ДОРХ сумња да убојице припадају српским снагама – а у српској се јавности сматра да је ријеч о ХВ-у – у истрази су почињени озбиљни пропусти. ТРЗ није саслушао кључне команданте у Србији, док дански истражитељи који су непосредно након масакра прикупљали доказе нису саслушани ни од српских ни од хрватских органа.

Ријеч је о злочину почињеном у Хрватској те примарна одговорност лежи на хрватским институцијама. Њихов став према жртвама илустрира чињеница да су према подацима из медија само двије од девет жртава – Зорка Марић и Јован Мацут – идентифициране ДНК анализом како би их обитељи могле достојно покопати. Управа за заточене и нестале одбила је износити податке о осталим тијелима, но сва је прилика да су још увијек покопана у необиљеженој гробници на петрињском гробљу. Одвјетница Слађана Чанковић у име обитељи Марић планира подизање тужбе Уставном суду због кршења људских права узрокованих неефикасном истрагом.

– Ако буде одбијена, исту тужбу поднијет ћемо Еуропском суду за људска права. Као и у многим другим случајевима ратних злочина, посебно оних почињених над Србима, без политичке воље нећемо стићи до судског процеса – закључује Чанковић.

Овај текст и истраживање омогућили су БИРН-ов програм Балканске транзицијске правде који подупире Еуропска комисија и Репортерс ин тхе Фиелд, програм Закладе Роберт Босцх и медијске организације н-ост.