Сјећање на Петра Лађевића (1956 – 2024)

Петра Лађевића познавала сам од раних дана, из Петриње. И његову племениту мајку Бранку и његовог симпатичног оца Мићу, и његову добру сестру Гордану с којом сам радила у истој канцеларији, у истој фирми у оном пређашњем животу.

Најупечатљивија прва сјећања на Петра потичу из Петрињске Гимназије коју смо похађали: радосни дани пуни незаустављиве енергије, дани када је већина нас сањала да ћемо промијенити свијет и да су нам на дохват руке велика дјела. Препознатљив и свој, Петар је био познат као бунтовник, критичар и слободњак, а његов заштитни знак био је специфични гласни и грлени смијех. Непосредан, необуздан, омиљен у друштву, у настави сјајан у предметима који су га занимали, често у дискусијама са професорима којима је импонирао и који су га подстицали у стицању знања и критичком промишљењу стварности. Након гимназије, Петар је кренуо на даље школовање у Загреб, затим на усавршавање, а потом долази и запослење, и све оно што носи живот.

Након тешких деведесетих, након помјерања из корјена, пресељења, бјежаније и избјеглиштва, Петар се, након Петриње, Загреба и Лондона преселио у Београд, покушавајући да својим знањем, искуством и агилношћу, а прије свега својом племенитошћу и разумијевањем, помогне, повеже, олакша и онима из старог краја, али и овима у новој средини. Од 1997. године поново смо у контакту.

Петар је у новонасталој ситуацији имао начина и знања да у Београду оснује Удружење грађана Српски демократски форум (у Хрватској је био један од оснивача Српског демократског форума коју су српски интелектуалци основали 1991 године у Липику у циљу заустављања рата, нетрпељивости и сукоба) и успостави канцеларију за пружање правне и сваке друге помоћи људима избјеглим из Хрватске у Србију. Првој постави СДФ-а (Петар Лађевић, Миладин Шкрбић и Жељко Рајковић, на жалост ниједан више није са нама) придружујем се у јесен 1998. године. СДФ несумњиво постаје једно од најзначајнијих удружења на овим просторима кроз чије су просторије прошле хиљаде прогнаних и избјеглих лица гдје су им, осим прије свега људског третмана, пружане релевантне информације и најконкретнији видови правне и хуманитарне помоћи. СДФ је у вријеме најјачих активности имао 47 ангажираних активиста, махом правника, који су, осим правне помоћи у неколико уреда обилазили колективне избјегличке центре и најдиректније на терену помагали избјеглицама и расељеним лицима. Петар је својом раскошном енергијом, а прије свега знањем и љубављу руководио радом СДФ-а, а сви ми запослени обављели смо своје задатке са великом преданошћу и озбиљношћу, што је резултирало великим угледом СДФ-а на нашим просторима. Остаће упамћена хуманитарна спајања породица, израде путних исправа за одлазак и повратак у Хрватску, набављања докумената из Хрватске, писања молби, жалби, тужби, представки, поднесака , пуномоћи, ургенција и свих других правних радњи, организирања округлих столова и обука, организирање повратка и превоза ствари и возила преко УНХЦР-а, учествовање у попису становништва грађана Хрватске који бораве у Србији итд.

У јануару 2001 године Петар је именован за савјетника предсједника ДЗ СЦГ Војислава Коштунице за питања избјеглица. На том мјесту даје значајан допринос у рјешавању отворених питања положаја Срба у Хрватској и избјеглица из Хрватске у Републици Србији. У периоду када су још свјеже ране и видљиве посљедице ратних деведесетих, кад су свјеже посљедице бомбардовања Србије и санкција којима је била изложена, Петар је уложио све своје капацитете како би у датој ситуацији горући проблеми били рјешавани, или постављани темељи за наредне мере у будућности.

Петар је дао значајан допринос формирању Савета Републике Србије за националне мањине при Влади Србије и од октобра 2004. године вршио је дужност секретара истог. И на овим пословима радили смо заједно. Значајан допринос дао је као дио тима који је радио на спровођењу избора за Националне савјете националних мањина, као институционалног облика мањинске самоуправе у Републици Србији преко којих су припадници националних мањина остваривали своја уставна и законска права. Петар је био цијењен и поштован међу припадницима националних мањина, и многи су му се обраћали за помоћ годинама након његовог ангажмана на тим пословима.

Отцјепљењем Црне Горе од Државне заједнице Србија и Црна Гора 2006. године престаје да постоји Савезно министарство за етничке заједнице, а на нивоу Републике Србије, као служба Владе, формирана је Служба за људска и мањинска права, а Петар је именован за директора, и на том мјесту остао до формирања нове владе 2008. године. На мјесту директора Службе испољио је све своје људске, организационе и комуникационе способности и био благ и одмјерен у поступању и разумијевању запослених и предан раду. Свједок сам да је и у овом периоду Петар непрекидно у контакту са људима из старог краја, са Србима, а и осталим нацијама из Хрватске, као и са избјеглицама, којима и даље, на разне начине помаже.

Након избора 2008. године престаје Петров ангажман у сфери политике у Србији у институционалном смислу, повлачи се у мирније воде, ради у издаваштву, али и даље његови контакти са завичајем, пријатељима и српским институцијама у Хрватској не престају.

Била је привилегија познавати Петра, а бити у кругу његових пријатеља и блиских сарадника – дар и благодат. Тим нам свима теже пада његов прерани одлазак, а нарочито његовој породици, његовој Ради, Ђенки, Данку и Луки, који су сигрно сретни што су га имали.

Ми, који смо га познавали, с Петром смо, и захваљујући њему, били не само свједоци, него и активни учесници своје епохе. Захвални смо за све што је учинио за нас и молићемо се да Господ подари души његовој вјечни покој.

Душанка Поповић

Извор: Банија Онлине