0 прегледа

уторак, 06. мај 2025.

Славонци обиљежили 30 година од злочиначке акције Бљесак

У великој сали ГО Нови Београд 4. маја 2025. године Удружење Славонија у срцу обиљежило је 30 година од злочиначке акције Бљесак.

Свједоци смо свакодневне ревизије историје и негирања наших жртава, ово сабрање је одавање почасти жртвама, али и допринос Славонаца у борби за истину о карактеру рата и страдању Срба у западној Славонији од 1991. до 1995.

Из Западне Славоније је 1. маја прије 30 година почела хрватска злочиначка акција „Бљесак“ у којој је за само 36 сати протjерано 15.000 Срба, а убијено 283, од тога 114 (40%) цивила. Међу жртвама је 56 жена, осморо дјеце до 14 година и 75 лица преко 60 година старости. Од укупног броја жртава до сада је расвијетљена судбина 174 лица. Међу несталима се води још 109 (39%) лица чије породице пуне три деценије чекају у неизвјесности да сазнају судбину својих ближњих и да их достојанствено сахране.

На обиљежавању су говорили почасни предсједник ЗУ Славонаца из Београда проф. др Славко Симеуновић, члан Управног одбора Славоније у срцу Нинко Тарбук, члан Удружења Црвене беретке Предраг Његован, предсједник Удружења за његовање обичаја и културних традиција Славонаца у Смедереву Симеон Сима Јовановић, народни посланик Миодраг Линта и генерални секретар Удружења Срба из Хрватске Милојко Будимир.

Проф. др Славко Симеуновић каже да се увијек сјећа 29. октобра 1991. године када му је увече неко зазвонио на врата стана у Београду.

– Била је то сиутација када нисам знао да ли да заплачем или да се радујем. На вратима су били моја мајка од 80 година, отац од 88 година, брат који је стоматолог са својом породицом. Сви са завежњима из Славоније. То су истјерани Срби међу првима, из 26 славонских села из општине Пожега. Морали су да изађу са своје родне груде у року од 48 сати. Била је то усташка обзнана коју је потписао усташа из Пожеге Бакарић. Ко год није изашао, није остао жив.

Доктор Симеуновић каже да је педесет година прије тога било слично, али је народ остао у шумама, неки су били у партизанима. У Слобоштини је у року од два дана 1941. стрељано и убијено и бачено у бунар 1.360 жена дјеце и стараца.

– Нажалост, често Слобоштину заборављамо иако је и то велико мјесто страдања српског народа, међу којима је било и козарачке дјеце. Моја бака је страдала тамо и бачена у бунар – подсјетио је др Симеуновић и позвао Славонце на јединство.

Др Саво Лазић се захвалио свима што су дошли на давање почасти страдалима у Бљеску у организацији Славоније у срцу, удружења чији је предсједник Скупштине.

Пуковник полиције у пензији, Нинко Тарбук каже да је са простора западне Славоније 1991. и 1992. протјерано око 80.000 Срба и 196 села попаљено.

– Али, не само то. Гдје су Срби из Загреба, Карловца, Осијека, Ријеке, Госпића, Задра, Шибеника, Сплита и многих других мјеста која нису обухваћена овим операцијама на простору западне Славоније. Срби су се организовали како не би опет доживјели Јасеновац, Градишку и друге логоре. Посебна бојазан за судбину кулминирала је измјеном Устава када је на сједници Сабора 25. јуна 1990. проглашен први демократски Устав, из којег су Срби избачени као конситутивни народ у Хрватској.

Тарбук је подјестио да је у току ноћи 1/2. март 1991. године, по одлуци политичког руководства Хрватске, у Пакрацу долази до оружаног сукоба, али јаче хрватске снаге под ватром су ушле у град. Заузели су зграду Општине и СУП-а и заробили 32 полицајца.

– То је први оружани сукоб у Хрватској о којем су уопште не говори и не пише у српским медијима и јавности. Самим њиховим упадом склопљено је и примирје. Од стране ЈНА успостављена је линија разграничења, али митраљеске цијеви са возила окренуте су ка Србима, дошло је општег погоршања безбједносне ситуације.

Формирана је Српска област западна Славонија и проглашена на Скупштини 12. августа 1991. године.

– Нажалост, услијед неслоге и политичког препуцавања политичких структура Вуковара и Книна испаштао је српски народ западне Славоније. Дошло је до напада хрватске полиције и војске најприје срамном одлуком кризног штаба општине Славонска Пожега за исељење 26 српских села. Хрватске власти доносе одлуку око формирања операција Откос 10, Оркан и Папук 91, из више праваца нападају јаким снагама. Захваћен је фронт од Билогоре преко Псуња и Папука, малобројне српске снаге нису могле да пруже већи отпор. Заузимали су села, пљачкали и палили. Изостала је помоћ и Србије и Крајине и војске, али и политике. Српски народ западне Славоније препуштен је био на милост знатно јачем непријатељу. Био је то највећи егзодус послије Другог свјетског рата.

Тарбук каже да је иста судбина дочекала и Славонце 1. и 2. маја 1995. када су опет били препуштени сами себи, када су доживјели други егзодус и када је опет изостала помоћ и војног и политичког руководства РСК, Републике Српске, али и Србије.

– Политичко и војно руководство РСК није прихватило губитак западне Славоније као своју слабост већ су донијели одлуку о формирању посебне војне комисије са задатком утврђивања одговорности за пад западне Славоније. Била је то непромишљена и срамна одлука јер је већ након три мјесеца српски народ протјеран и са осталих дијелова РСК. Тражити нечију кривицу, а не предузети ништа да помогнеш за сваку је критику и осуду.

Борац и члан Удружења ветерана Црвене беретке Предраг Његован каже да је тог првој маја његова супруга са дјецом напустила дом, сином од шест година и ћеркицом од 17 дана коју је брат држао у јастуку.

– Остао сам да браним западну Славонију. Није нас било ни 4.000 хиљаде, а њих је било 20.000. Чак смо их у једном дијелу и одбили на источном фронту према Новој Градишци, нажалост уз велике губитке. Било је јако тешко јер нам је основни циљ био да сачувамо нашу нејач, јер су немилосрдно тукли по нама из хаубица. У једном тренутку су нам пресјекли пут према Бијелој стијени, Пакрац је остао у окружењу.

Сјећа се другова из специјалне јединице полиције који су у Трнаковцу виђени заробљени и завезани за ограду, да би њега послије из Веритаса звали на препознавање тих момака.

– То значи да су они били заробљени, па убијени. То је за мене ратни злочин, за који нико није одговарао. У западној Славонији нико није одговарао за ниједно почињено дјело, а имамо толико убијених цивила 1, 2, 3. и 4. маја за које се не зна ни дан-данас како су страдали. Имамо нестале у Новој Вароши који су завршили спаљени у Сиску, зато не можемо наћи гробове и сви о томе шуте.

Каже да су Срби били лоши преговарачи са хрватском страном, те су многи момци завршили у логорима у Бјеловару, Лори, Вараждину, Славонској Пожеги.

– То руководство које је преговарало, лоше је то чинило. Сјећам се 2. маја у Новој Вароши, ујутро када се кренуло био сам први у колони, тада је дошао и покојни Никола симић Циго са Книњанима, да успоставимо мостобран. Наишао сам на колону која је пресјечена 1. маја у 23.00 часа, то је било страшно. И сада то све видим, људе мртве, то су цивили у тракторима, на бициклима. Побили су их све и оставили њихова тијела. Било је сигурно преко 300 мртавих, цијеле породице су побијене. И сам сам био рањен. Свештеник Саво из Окучана пресјечен је рафалом са пет метака, на сву срећу је преживио, умро је природном смрћу у Србији. Рекао је у том тренутку када смо га убацили у тракторску приколицу: „Бог је на са нама, сада ћемо проћи”. И тако је и било послије смо пробили Нову Варош и извукли те цивиле, и изашли према Градишци на Сави. Било је и доста бораца мртвих, нисмо могли многе повести са собом.

Његован каже да је и у Медарима остала породица Вуковић убијена, гдје је погинуло 22. Његов дјед је убијен 1991. године.

– Стално говоримо да требамо опростити, а не смијемо заборавити. Не требамо ми ништа опростити, али не само људске животе, него и наше куће, шуме и њиве. Морамо да наставимо тражити нестале, да тражимо да се осуде починиоци. Колона је први пут бомбардована у западној Славонији. Када је погинуло двоје дјеце и мајка остала без ноге. И они су избјегли из других дијелова Славоније у Градишку 1991.

Симеон Симо Јовановић каже да док Хрвати славе, ми тугујемо. Многи који су се прије настанили у Србију, примили су своје породице које су бјежале да сачувају живу главу.

– Врло брзо су се многи снашли и започели нови живот, али уз горчину. Из Славоније сам дошао почетком 1970, морам рећи да нисам протјеран. Боравком у родном крају пред крај 1969. године видио сам како је један споменик борцима НОБ-а облијепљен плакатима на којима је писало Срби у Србију, комунисти у Русију, а ко воли У нек остане ту. Наравно, било је то у вријеме помахниталог МАСПОК-а. Управо то ме је као младог човјека натјерало, да тако кажем, да кренем ка мајци Србији. Данас сви који смо кренули у Србију силом прилика, срећни смо, јер је пут живота најљепши пут. Често кажем да имамо двије мајке, биолошку која нас је родила и Србију која нас је прихватила.

Јовановић је дугогодишњи предсједник Удружења за његовање културних традиција и обичаја Славонаца у Смедереву, које постоји већ пола вијека. Организују традиционално Славонско вече када се окупи велики број земљака, комшија, пријатеља и присјете се свог насилно одузетог дома.

Народни посланик Миодраг Линта је рекао да се катастрофа крајишких Срба своди на злочиначке акције Бљесак и Олују.

– Бљесак представља само завршни чин етничког чишћења српског народа са подручја западне Славоније. У злочиначким акцијама Оркан, Откос и Папук 91. протјерано је преко 70.000 Срба са 80 % подручја западне Славоније. Срби су 1995. године протјерани са свега 20 посто подручја западне Славоније. Ове три злочиначке акције представљају прво етничко чишћење једног народа у Европи послије Другог свјетског рата.

Линта наглашава да за ово масовно страдање и прогон нико није одговарао што јасно показује карактер хрвастке државе.

– У данашњој Хрватској се славе злочинци, а српске жртве се умањују, омаловажавују или прешућују, па чак и негирају. Њихово правосуђе је етнички мотивисано и у функцији етничке државне политике да се потврди темељ хрватске државе, а то је лажни мит о Домовинском рату по коме су Срби, ЈНА и Србија агресори, а Хрвати жртве великосрпске агресије који су тобоже водили ослободилачки рат. Кључно питање је да ли је Србија могла, и да ли Србија може да учини далеко више и да предузме конкретне мјере везане за рјешавање бројних проблема нашег наода?

Неопходно је да наше Тужилаштво подиже оптужнице против Хрвата који су починили масовне злочине против нашег народа, да се помогне крајишким борцима и припадницима ЈНА који се бране у монтираним судским процесима, да им се пружи стручна правна и финансијска помоћ да се бране, да се признају крајишки борци, да се оснује Музеј Срба из региона и у оквиру њега имамо културни центар Срба из Крајине, из БиХ, из Словеније, Македоније… Та институција би имала задатак да се бори за заштиту духовног и културног насљеђа и баштине Срба

– Мислим да је за западну Славонију важан датум 29. октобар 1991. године, када је почела злочиначка акција Оркан и прва наредба о евакуацији из 26 српских села Пожешке котлине. Требало би размислити да и тај дан буде проглашен даном сјећања на страдање српског народа са подрчја западне Славоније. Нажалост, ми немамо институцију која би радила на његовању сјећања. Било би јако добро да имамо један Меморијални центар српских жртава са подручја СФРЈ, од 1990, 1991. до 2000. који би имао и архив, библиотеку, централни споменик српским жртвама. Та институција би била кључни елемент борбе за истину о страдању српског народа на подручју бивше Југославије.

Поред многобројних чланова Удружења Славонија у срцу били су гости: предсједник Удружења бораца Кордуна Ђуро Шкаљац и члана УО Завичајног клуба Кордунаша Гојко Стојаковић, предсједник Удружења Славонаца Зорислав Шимић, замјеница предсједника Удружења Кордунаша, потомака и пријатеља Кордуна Зорка Попов, предсједик Завичајног удружења Банијаца, потомака и пријатеља Баније Мирослав Ковјанић, предсједник Удружења Завичај Ненад Абрамовић, , Делегацију СУБНОР-а из Лаћарка и предсједник Бранко Ивановић, предсједник Удружења бораца Крајине Милан Гаћеша, представници Удружења ветерана Црвене беретке и предсједник Културне заједнице Крајине Жељко Рабљеновић.

Генерални секретар Удружења Срба из Хрватске Милојко Будумир каже да од 1995. како је избјегао, можда је и највише сарађивао са Славонцима.

– Са др Славком сам на самом почетку успоставио контакт, са покојним Жељком Кукићем и Стојаном Џејалијом који је прошле године преминуо. Чини ми се да сада морамо чинити више. Сматрали смо да ове године када се обиљежава три деценије нашег прогона треба да се организује један заједнички научни скуп, да сви о томе опет проговоримо. Ми смо до сада објавили 20 зборника и обухватили смо и западну Славонију. Али у овом моменту имају већ четири удружења која организују такав скуп. Просто се питам зар нисмо у стању да преко Института за савремену историју, или неког другог, организујемо заједнички скуп. Да будемо заједно бар у сјећању. Заиста је велика потреба да организујемо и овдје неке институције. Радио сам у Историјском музеју Србије и покушавао сам да се у оквиру тог Музеја један дио нашег културног блага који смо донијели сачува. Рекли су ми да је ово Историјски музеј Србије, а није Срба.

Будимир је позвао све присутне на 19. Свесрпски Крушедолски сабор.

Поред многобројних чланова Удружења Славонија у срцу били су гости: предсједник Удружења бораца Кордуна Ђуро Шкаљац и члан УО Завичајног клуба Кордунаша Гојко Стојаковић, предсједник Удружења Славонаца Зорислав Шимић, замјеница предсједника Удружења Кордунаша, потомака и пријатеља Кордуна Зорка Попов, предсједник Завичајног удружења Банијаца, потомака и пријатеља Баније Мирослав Ковјанић, предсједник Удружења Завичај Ненад Абрамовић, делегација СУБНОР-а из Лаћарка и предсједник Бранко Ивановић, предсједник Удружења бораца Крајине Милан Гаћеша, представници Удружења ветерана Црвене беретке и предсједник Културне заједнице Крајине Жељко Рабљеновић.

Чланице женске пјевачке групе Славоније у срцу одтпјевале су пјесму Саво водо, а Милена Жарковић и Радмила Петровић прочитале су по једну своју пјесму инспирисану изгубљеним завичајем.