Срби из Високог у посјети огњиштима
У 167 година старом и у рату разрушеном Храму у Високом, чија обнова још није завршена, митрополит дабробосански Хризостом предводио је данас храмовну славу – Светог Прокопија, којој су присуствовали вјерници, углавном протјерани са својих огњишта.
Баш као и Син Божији својевремено, тако и Срби сарајевске котлине данас, свој крст као метафору патње и страдања, на плећима носе. Већ три деценије православни храмови, а неки су стари и по шест вијекова, оживе само за велике дане када се протјерани и расељени накратко врате својим корјенима и отетом завичају. Порта Храма Светог великомученика Прокопија у Високом некада је била премала да прими васколики вјерујући народ. Данас, уз сјету на много боља времена, са овоземљским искушењи, пристигли да се духовношћу напоје.
– Мени је 86. година, ја сам у ауто сјео па дошао… повуче човјека жеља да дође у своју цркву, ту си крштен, ту си долазио да сретнеш своје комшије, своје пријатеље, своју родбину – каже Ненад Живковић.
Шпиро Кокоруш, избјеглица из Високог, каже да је у овом храму крштен прије 55 година.
– Моја породица, моја браћа сви смо били везани за ову цркву. Могу живјети у Источном Сарајеву, Бијељини или било гдје, али ипак је Високо за мене чаршија које се не могу одрећи – истиче Кокоруш.
Не одричу се ни остали христољубиви Височани, са истом сјетом и успоменама пристигли из свих дијелова Српске и даље. Неки и са потомцима.
Давид Мунћан из Брчког, чији је отац из Виског, први пут је овдје.
– Много нам је лијепо и занимљиво и надамо се да ћемо и сљедећи пут доћо – каже он.
А долазе родитељи ове дјечице и њихови родитељи који су ратни пакао преживјели, срца очишћеног од сваке мржње, неистина и неправди да под сводовима светиње, гордо и достојанствено очувају душу одузетог им завичаја. Градића за који су његови бивши становници сада само прошлост.
– Овдје сам ишао на вјеронауку и прије рата и жеља ми је била да некад кад нарастем и ја будем кум Цркве у Високом и та ми се жеља остварила – каже Срђан Мирић, кум Храма.
Жеља свих Срба сарајевске котлине, па и Височана је очување српских светиња и српског идентитета, уз подсјећање на страдалништво и чињеницу да дио протјераних још није остварио права која имају други народи.
– Парохијана имамо око 30-ак домова. то су претежно старији људи, срцем велики и они долазе у овај храм и осјећају се овдје своји на своме – каже Миљан Рађеновић, администратор височки и парох блажујски.
А с почетка 90-их година у Високом је живјело око 7.500 Срба. Данас тек 60-ак их битише. Још у потпуности необновљени храм им мјесто ходочашћа и симбол окупљања.
– Нека данас Бог све нас благослови, да нас сједини, уједини, умножи, да увијек долазите овдје у ваш свети Храм. Видите колико се трудимо да довршимо, осветимо, обновимо Храм, још ћемо ми се потрудити да ово буде понос ваше вјере, ваше љубави и ваше оданости овој цркви и овом светом мјесту – истакао је митроплот Хризостом.
Док су се вјерујући Височани молили за здравље, љубав и мир, тражећи улазницу за рајска врата, храмовна је обезбјеђивала полиција. Ништа необично за сарајевску котлину и височке висове, рекло би се.
