Срби за, Хрвати против
Још увијек је Петриња рањен град. Види се то чим се цестом преко Бреста приближите раскршћу на којем скрећете лијево. Десно су Топуско и Глина. Пар стотина метара даље почиње Петриња, центар Баније. Баније рањене 40-их и 90-их и онај посљедњи пут, када ју је прије четири године скоро поломио потрес. Али, ево је још овдје. Док улазим у њу и паркирам уз руб прекрасног градског парка у чијем је средишту црква Светог Ловре и гледам зграде с новим фасадама, размишљам како би овдје било лијепо живјети. Онда се сјетим да сам дошао кратко након што су на Цркви Светог Спиридона осванули усташки графити и усред полемике око најављене градње Српског културног центра (СКЦ), којег Српско народно вијеће (СНВ) намјерава изградити у Петрињи. Већ пола године град бруји о томе, наводно само због тога што се центар треба градити на Тргу хрватских бранитеља, а то је наводно недопустиво.
На тераси локалног кафића, поред зграде суда која је гранатирана на почетку српског напада на град 2. септембра 1991., када је кренуло лудило које је кулминирало 21. истог мјесеца предајом хрватских снага, чека ме локална политичарка, једна од најгласнијих противница градње СКЦ-а, Луца Гашпар Шако, жупанијска вијећница МОСТ-а: „Ја сам против локације. Ми у Петрињи имамо 598 погинулих, 78 људи се још увијек тражи. Не може ми нетко рећи – прошло је преко 30 година, то је било давно. Није давно, јер родитељи још увијек траже своју дјецу. Значи, није давно. Ране су фришке и не треба им сол на рану. Локација стварно није у реду, да се на Тргу хрватских бранитеља гради Српски културни центар на 1.100 квадрата. Чему градња? Прво питам чему градња? Тко ће долазити у тај центар, јер сви су ти људи, нажалост, старије животне доби. Људи српске националности.“
Гашпар Шако тврди да је јако забринута за српске баке и дједове који тешко живе и пита се за кога се уопће гради културни центар. С друге стране, Гашпар Шако, рођена је у Горњем Вакуфу из којег је с обитељи у рату избјегла у Нјемачку. У Хрватску се доселила прије 30 година, када је уписивала факултет, а у Петрињу прије 20-ак када је доселила са супругом, професионалним војником у потрази за јефтинијим стамбеним квадратима од оних у Загребу, гдје су живјели и гдје супруг и даље ради. Импресиониран њеном бригом за српску заједницу, остао сам мало шокиран када ми је рекла да осуђује шарање усташких графита по православној цркви уз коју би се требао градити дом, али сматра да је кривац тамо гдје га нитко не очекује: „Јако бих вољела да се приведу особе које су оскрнавиле вјерски објект. То је катастрофа. Оно што мене иницира да помислим да иза тога стоји нетко српске националности, јесте то што је дан прије с парохове куће, која се обнавља, бачена хрватска застава. Парох ју је бацио. Скинуо? Бацио.“
Несретни парох о којем прича Гашпар Шако је Саша Умићевић: до инцидента са заставом, омиљен на петрињским улицама, човјек који је након потреса помагао свима, без обзира на националност, што истичу и многи Хрвати с којима смо разговарали. Њему су почетком септембра радници сплитске твртке која ради на обнови парохијског дома, без питања, на кров поставили хрватску заставу. Парох је заставу скинуо, уредно сложио и вратио радницима. Застава није бачена, није оскрнављена. Углавном, након тога, ишаране су двије православне цркве. Поред Цркве Светог Спиридона требало би ускоро почети градња СКЦ-а.
Поред цркве наилазим на човјека који мобителом фотографира графите. Каже ми да је Србин из Јабуковца, не жели ми рећи своје име, али има мишљење о градњи дома: „Ја сам за градњу, Петриња је ипак центар и мислим да центар треба бити овдје. Разумијем све, али мислим да треба градити. Иначе, овдје нема већих инцидената, ја сам се вратио прије 24 године и добар сам са свима. Нисам одавно чуо за неки међунационални ексцес, увијек има пијаних будала по биртијама. У мом селу тога нема. Имамо јако добру сарадњу с полицијом. Они не могу без народа и траже сарадњу с нама у вези миграната. Јавимо им оно што видимо и добро сарађујемо.“
Само неколико метара поред је кафић на самом Тргу хрватских бранитеља, који је данас велико градилиште. За столом су два локална Хрвата у 50-има. Мирослав Липак је против градње СКЦ-а било гдје у граду, док његов пријатељ Мирко Пургер, који је такођер против, ипак нуди мало шире објашњење: „Ја сам ту рођен, имам 58 година. Све те људе знам, има ту и добрих људи, Срба. Људи који су ок. ‘91. сам некима рекао када су радили буну, немојте то радити, завест ће вас, па ће вас оставити. Није то у реду. Ја сам ту близу. Имао сам двије куће, велико имање. Мени је мати остала без ноге, пунац без ноге… 2. 9. 1991. пала је граната и убила троје дјеце. То су била дјеца моје свастике…“
Што рећи човјеку којем су гранате десетковале породицу? Што му рећи о суживоту, о томе да ти који су то радили данас нису овдје и да ови преостали Срби, као и он, данас дијеле исте бриге и имају исте проблеме, а имају ваљда и иста права. Бјежим с трга и од тешких ратних прича док тргом урлају мотори грађевинских стројева. Радници из Непала и Индије високо на скелама брину неке своје бриге. Пролазим поред крупног Албанца који нешто урла сународњаку који је на крову зграде одмах поред парохијског дома. Они су у неком другом филму. Њих не занима братоубилачки рат 90-их који је оставио трајне ране на душама мојих суговорника.
Ратни ветерани, цивилне жртве рата, удовице, дјеца погинулих, највише рогоборе против градње СКЦ-а. У емисији локалног радија недавно су гостовали челници двију бранитељских удруга. Један од њих, Златко Искрић, наступио је тада емотивно: „Нека буде што даље од нас, то је тамо Јабуковац, можда и Горња Бачуга, да одмах имају и брање кестена, излете да организирају и тако даље, а из Горње Бачуге их нећемо чути, њихове ојкаче, што ће сигурно иритирати наше удовице, родитеље погинулих, дјецу, јер знате који смо ми имали притисак, нама су телефони били ужарени.“
Пожелио сам упознати Искрића и увјерити се особно какав је човјек. Отишао сам до села Моштаница у којем живи. Затичем га на изласку. Његова супруга ме дочекује с четком у руци. Поправља грешке мајстора који су бојали зидове. Златко ме пита за кога ово пишем. „За најгоре“, шалим се. Само се насмијао. Не одустаје од противљења градњи: „Немамо против центра ништа, али смо предлагали да се ради негдје гдје је већинско српско становништво. Ми смо људима пружили руку опроста, заборава нисмо. 598 жртава Петриње, 78 се води још као нестали. Ја нећу улазити тко је кривац, међутим, искрено говорећи, ми знамо тко је био агресор, а тко је жртва. Живот се мало нормализирао, говорим о суживоту. Ово је за нас провокација које није требало бити. Пластично речено, ми славимо Олују, Дан побједе, 6. 8. Дан хрватских бранитеља. Што ће се тамо славити? Свака част свакоме, ми нисмо против изградње СКЦ-а, али на другој локацији.“
„Ово је за нас провокација. Пластично речено, ми славимо Олују, Дан побједе, 6. 8. Дан хрватских бранитеља. Што ће се тамо славити? Свака част свакоме, ми нисмо против изградње СКЦ-а, али на другој локацији“, каже Златко Искрић, челник једне од петрињских бранитељских удруга
Одлазим на крају до Маре Вилус, доброг духа српске заједнице у Петрињи, жене која је организирала четири фестивала ојкаче у Петрињи прије короне и потреса и сва четири пута трпјела националистичка иживљавања, која очито неће тако скоро престати. Дочекује ме испред свог новог дома. Ускоро ће четири дуге године живота у контејнеру бити иза ње. Није јој јасно зашто се многи Срби боје говорити јавно: „Увијек сам отворено говорила и изражавала све оно што мислим, на што имамо право. Нисам никада тражила нешто на што немамо право. Ако смо ми држављани ове државе и рођени у Петрињи, сматрам да имамо иста права као и други Петрињци и досељеници који су се 96. доселили.“
Мара годинама води петрињску подружницу Просвјете. Немају свој простор, готово сви други га имају. Срби из Просвјете састају се у њеној шупи или дворишту. Да, тражила је простор од града, као и сви други: „Била сам позвана на разговор код замјеника градоначелнице и тада ми је речено да нам је одобрен контејнер. Било је то прије годину дана. Када сам дошла код прочелнице за друштвене дјелатности, она је рекла – обратите се приземно код колегинице, дат ће вам кључ од контејнера. Ја сам дошла доље, она је рекла да нема кључ код себе, али да јој дам број мобитела да ми се јави. Ја сам након пар дана поново навратила, а она је рекла да ме није звала. Рекох, била сам у граду, логично је да сам свратила по кључ. Након неког времена сам још једном ишла и до дана данашњег немам ни кључ, ни контејнер, иако друге удруге имају или контејнер или замјенски простор. Ми немамо ништа. Све радимо из мог приватног контејнера, скупштине обављамо на дворишту, кад је киша падала, ушли би у контејнер или у моју шупу. Мислим да то нема нигдје. Културни центар је неопходан за Србе у Петрињи.“
„Ми немамо ништа. Све радимо из мог приватног контејнера, скупштине обављамо на дворишту, кад је киша падала, ушли би у контејнер или у моју шупу. Културни центар је неопходан за Србе у Петрињи“, сматра Мара Вилус, дугогодишња предсједница петрињске Просвјете
Марине ријечи више од свега говоре о томе колико је Србима на Банији потребан културни центар у којем ће покушати новим генерацијама у аманет оставити своје културно наслијеђе. Град који су разарали неки други, данас за то нема слуха. Вјешто се прикрива чињеница да су проблем Срби, па се говори о премјештању локације, иако се центар уопће не гради на Тргу хрватских бранитеља, него одмах поред њега. Питамо се тко је тај који је мјеродаван одредити од којих се све петрињских тргова и на колико метара Срби морају одмакнути да би им се дозволила градња. Ратни ветерани најављују просвједе на улицама уколико СНВ не пристане на уцјену и одустане од градње. У току је уклањање задњих административних препрека и с градњом четири милијуна вриједног објекта требало би се почети до краја године. Надамо се да ће ратни ветерани и сви страдалници страшног рата који је многе Петрињце завио у црно до тада схватити да су погријешили и да ће на отворење доћи сви заједно.
