Стеван Ћосић, предсједник Савјета Мјесне заједнице „Нови Сурчин“

„Са преко седам хиљада становника, од чега 93 процента чине избјеглице са подручја Крајине, ми смо набројнија мјесна заједница у општини Сурчин. Личним издвајањем довели смо струју и воду до својих кућа, средили смо тротоар у главној улици, увели нову аутобуску линију, почели са изградњом Храма Светог Матеја. Пред нама су нови задаци, изградња канализационе мреже, дјечијег вртића, саобраћајне сигнализације, као и низ других неријешених проблема за које сам сигуран да ће у врло кратком времену, уз помоћ Општине и Града, бити ријешени“, каже у разговору за Српско коло, Стеван Ћосић, први човјек овог насеља.



Док започињемо причу о овом насељу Ћосић нас враћа на дане када је велики број избјеглица 1995. године дошао у Београд, а иста судбина задесила је и његову породицу. Послије првог шока, упркос многим потешкоћама, свјесни да ће се тешко моћи вратити на своја огњишта, кренули су да стварају нова.

 

ВИНОГРАДСКА ПРЕТЕЧА ДОСЕЉЕНИКА


„Дио наших људи одмах је почео зрело да размишља да је човјеку најбитније да има свој кров над главом и ухватио се тешког задатка да ни из чега поново ствара нове домове. Средином деведестих, на простору која обухвата наша мјесна заједница, овдје је било само двјестотињак кућа. Данас ово насеље има преко 2000 обитељских кућа и неколико десетина зграда“, прича нам Ћосић који је 1997. године купио плац и као већина земљака и сам почео овдје да гради кућу.

Свако од њих је из сопствених средстава финансирао довод воде и електричне енергије до својих кућишта, а као феникс, овај пут са ледине, почело је да се уздиже сада најмногобројније насеље у Општини Сурчин. Ова мјесна заједница обухвата дио територије од Ледина до улаза у насеље Сурчин, са једне стране, док је са друге стране омеђена Виноградском улицом и Аеродромом „Никола Тесла“. Ћосић нас подсјећа да они ипак нису први који су дошли са простора Крајине, већ је у поменутој Виноградској улици велики број досељеника стигао  још 1946. године са буковичког подручја.

 

КОМУНАЛНА ИНФРАСТРУКТУРА


Осим поменуте струје и воде, изграђени су нови тротоари дужине пет километара, становници МЗ „ Нови Сурчин“ немају ријешену канализацију, а није им био ријешен ни аутобуски саобраћај, као ни саобраћајна сигнализација.

„Када је у питању канализација доста људи је уплатило по 128 хиљада динара за такозвани систем пливајуће канализације и радови су стигли око 300 метара од наше мјесне заједнице. Пошто се сада на њу прикључује центар Сурчина, ми очекујемо да ће почетком 2018. године кренути изградња према нама. Доласком на чело мјесне заједнице 2013. године ступио сам у контакт са одговорнима да се успостави аутобуска линија 602 која би од Дома здравља Нови Београд, преко Виноградске улице, ишла преко Сурчина до Бечмена. Ова линија је била посебно важна због болесника, али и дјеце која више нису морала да пјешаче до доњег дијела Виноградске улице неколико километара по зими или врућини у зависности од годишњег доба. Морам да истакнем да смо успјели у томе“, истиче Ћосић, наводећи да су слиједећи задаци Савјета МЗ да у насељу буде изграђена основна школа и вртић. Вртић би био чак приоритетнији, јер већ има заинтересованих 60-ак родитеља, а његова локација би била непосредно поред храма на земљишту црквене општине.

 

МАЛА ПРИВРЕДА


На територији мјесне заједнице нема производних погона. Ипак, неке ствари се и ту покрећу.

„Имамо преко седамдесетак привредних субјеката, углавном са двоје, троје запослених. То су месаре, продавнице, ресторани, кафићи, аутоотпади, неколико стоваришта, грађевинских предузетника, два трговинска ланца Аман и Сунце које запошљавају по двадесетак радника, али чистих производних погона нема“, истиче Ћосић, наглашавајући да су за сваког онога ко жели да подстакне производњу врата отворена.

Савјет мјесне заједнице, по његовим ријечима, има 9 чланова, али би требало да се повећа на 13. Добили су ове године и други мандат па Ћосић сматра да је разлог томе њихов добар рад.

„Имамо добру сарадњу са Скупштином општине Сурчин и од њих очекујемо помоћ око изградње вртића, као и спортских терена за омладину које на овом простору има велики број“, истакао је на крају разговора Стеван Ћосић, рођен у селу Морполачa код Бенковца, а који је 27 година живио у Задру, да би се почетком рата вратио у родно село и четири године провео на линијама одбране РСК.

Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ

 

ХРАМ СВЕТОГ АПОСТОЛА МАТЕЈА


Већина људи из Далмације су увијек били вјерници, њихови храмови досежу у далеку прошлост и, послије изградње кућа, један од приоритених задатака становника насеља био је да изграде свој храм.

„Ступили смо у контакт 2014. године са црквеном општином „Света Петка“ Сурчин, као и општинским руководством и изразили жељу да изградимо своју светињу, гдје ћемо ићи на службе, крстити дјецу, вјенчавати се и вршити остале хришћанске обреде. Изборили смо се да 50 ари плаца које је било у власништву Града Београда, пребацимо у власништво црквене општине. Владика Василије, епископ Епархије сремске, дао нам је пуну подршку и ми смо кренули са изградњом. На почетку, захваљујући неколицини донатора, а затим је свако домаћинство у границама својих могућности дало прилог за наставак изградње и како ствари сада стоје до краја године храм би требало да буде завршен са спољне стране, а била би стављена и три звона и крст. Ових дана требало би да организујемо и донаторско вече, а комплетан приход би ишао за завршетак изградње храма“, навео је Ћосић, додајући да се донације скупљају и од наших исељеника у иностранству.



ИСТАКНУТИ ПОЈЕДИНЦИ


Стеван Ћосић је хтио да истакне и оне људе који су своје вријеме и знање уложили у развој ове мјесне заједнице и радећи заједно са њим постигли завидне резултате. „ То су прије свих Зоран Доброта, замјеник предсједника МЗ, Борислав Бијелић, Стеван и Сава Доброта, Бранко Цвјетић, Драган Харамбашић“, наводи Ћосић, плашећи се, како каже, да не заборави да истакне неког јер велики број људи из овог насеља заслужан је да оно буде онакво какво данас јесте.


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк