Стојан Продановић: Поводом промоције збирке поезије „Боје љубави“ Данеле Вујанић

Данас, писати искључиво љубавну поезју, најчешће значи потражити склониште у некој од сигурних кућа у поетским збјеговима. Осим ако ти збјегови нису у „Пакрачком декрету“. Важно је, бити што даље од мисаоне, социјалне или, не дај боже, политичке поезије!

Данела Вујанић, Пакрачанка, аутор збирке поезије „Боје љубави“ у којој се нашло око стотињак пјесама, потиче из веома угледне породице интелактуалаца као ћерка двоје професора Пакрачке гимназије, Вере и Гојка Босанца који су у другој половиони прошлога вијека извели читави низ генерација гимназилалаца, већином потоњих, виђених људи пакрачког краја.

На око стотину страница, формата А5, Данелина збирка се појавила управо у Пакрацу. А овај град, један је од пет мјеста (Сент Андреја, Сремски Карловци, Призрен, Цетиње и Он – Пакрац) је кроз вијекове уздизао и обликовао културни и просвјетни профил српског народа, не само у школама које је подизала Пакралчка епархија, и не само српског народа, и изродио још једног пјесника, поменуту пјесникињу, Данелу Вујанић. А било их је и прије ње, а има и поред ње. И пјесника и књижевника. Сјетимо се Владике пакрачког Никанора Грујића (1810-1887) који је у пјесништву назван Срб Милутин и његових пјесама „Луло моја“ или „Милкина кућа на крају“. Сјетимо се и Слободана Селенића и бар једног од његових романа, рецимо „Timor mortis“. Сјетимо се, да би се и нас сјетили. Бар понекад.

Пакрац, ни данас, изгледа, не пристаје на културну чамотињу. Отима се ових љетних дана, крећући у потрагу за спојевима и додирима душа које пјесници називају љубав. Дакле, тој намјери љубавне потраге притекла је у помоћ и прва, у тексту поменута збирка поезије, названа по безконачно могућем низу нијанси емотивних исказа и заноса насловљених метафоричком синтагмом, како је већ речено, „Боје љубави“. Уз то уприличила је своје прво поетско окупљање. На том окупљању нађох се и сам, може се рећи као, по мало атипичан гост пакрачке културне стварности. Али, позвани!

О том догађају, невелику пакрачку културну јавност, већ наредног дана, обавјестила је главни уредник Пакрачког вијесника, Силвија Фелтрин. Пише како је Пакрац имао један диван културни догађај. Наиме, у Градској књижници Пакрац, пише Силвиа, 11.6.2024. године је одржана промоција поетског првијенца поменуте Пакрачанке. У њему је сакупљен набој њених емоција усмјерених ка њеним најближима, према родном граду, али и љубавима које су улазиле у њен живот и излазиле из њега.

„Иако је пјесникиња по струци архитектица и ради као конзерваторица у пакрачком уреду Конзерваторског одјела у Пожеги, Министарства културе Хрватске, она – Данела Вујанић пише поезију још од младих дана и наводи како јој је драго да људи напокон могу кроз њене пјесме видјети и њену емотивну страну.“ (Силвиа Фелтрин).

Збирка је сачињена од стотињак пјесама подијељених у неколико цјелина: Мојим најдражима, Свима вама, Растанци  и С љубављу. Прва пјесма је посвећена оцу, Гојку Босанцу. Та чињеница ме је обрадовала.

У запису Силвиа Фелтрин помиње још једно име значајно за припрему и излазак Данелине збирке. То је илустраторица ( Међу нама: -Могло је и илустратор.) Бранка Холингсворт из Самобора, жена плаве косе и очију плави`, што би рекао пјесник. Иначе, она је Данелина рођака. Сестрична. Са њом је Дијелила дијелила њежне успомене на дјетињство у пакрачком крају. Бранка, рођена Николић је корјенима из Брусника, села кога од „деведесетих“ више нема, важног топонима у историјским конотацијама Западне Славоније, а у контексту далеке историје (ваљда бакарног доба или тако нешта) и величанствене БОБ-е. Мислим на „Тољу“. Бранка је сачинила илустрације збирке „Боје љубави“ у Данели омиљеној, љубичастој боји.

„Осим равнатељице Пакрачке градске књижнице Монике Луцић Фидер збирку су представљале и Андреа Бервида и Верица Сињаковић које су, уз ауторицу, читале Данелине стихове, а за глазбени угођај побринуле су се Аоиде, вокална скупина Основне глазбене школе Пакрац, заједно са својом водитељицом Теом Силађи.“ (Силвиа Фелтрин)

Потом, збирка је распродата.

Тако је и нас „Пакрачане“ и свеколику пакрачку јавност обавјештавала Силвиа, наравно преко Пакрачког вијесника, док Мирослав Хорват, даровит фотограф из Дарувара је часопису Пакрачки декрет уступио фотографије, аутентична документа догађаја.

Пакрац као неизоставни и готово стални темат пакрачког сликара Боре Грчевића, као што је он то и у стиховма пјесништва Данеле Вујанић, постао је иинспиративни импулс имагинација за стварање пјесме Пакрац (аутор С.П.) коју објављује Пакрачки декрет, 19. број. Тиме, он као да се придружује Данели Вујанић и Бори Грчевићу, те и на тај начин, одаје им невелико, а велико признање.

Боро Грчевић са својим сликама се и до сада појављивао више пута на насловници и на страницама Пакрачког декрета, док Данела Вујанић је за „Декрет“ нови лик чији стихови, са деветнаестим бројем овог часописа, могли би у њему наћи сталну адресу свога боравка. Али то не зависи од Редакције Пакрачког декрета, већ од Данеле.

На представљању Данелине збирке поезије, Данели је јавно, на самом догађају промоције, понуђена сарадња са Пакрачким декретом и промоција у Удружењу књижевника Србије у Београду, што је, чинило се, са симпатијама прихваћено, а онда, мјесец дана касније, на адресу часописа је стигло невелико писамце:

маил

13.7.2024. 12:16

Danela Vujanić, Pakrac

Dobar dan!

Moje nove pjesma su ljubavne tematike, a stare pjesme ne smijem objavлјиваti. Razmislila sam i zaključila da ne želim da se moje pjesme objavljuju u „Dekretu“. One se tamo ne uklapaju. Zahvaljujem na pozivu! Ispričavam se, ali ne mogu prihvatiti saradnju sa Vama..

Lijep pozdrav!

Одговор:

13.7.2024. 15:43

PAKRAČKI DEKRET

Потпуно Вас разумијем, Данела. Поздрав пуним срцем.

Стојан Продановић

П.С.

Обраћам пажњу на фразни глагол „не смјети“, као забрану или немогућност извршења жељене накане, то јест као идиоматску примјену значења глагола смјети, исказано у писму, у првом лицу: „не смијем!“ и, уз то, раумијем га као високо вриједновани фразни глагол геополиотичке реалности а у готово окованој вокабулацији фасциолизиране забране испољавања и употребе сопствене воље кроз располагање својимм стихом, пјесмом, поезијом…

Пакрачки декрет је добио, у ствари, очекивани одговор. И не би ишло другачије. Силно вријеме које је протекло од гадних година које нису стигле да излијече оне љуте ране под љутом травом. Кора на крастама још није сасушена.

Пакрачки декрет излази на источнохерцеговачком или ијекавском изговору српског језика и ћириличном писму. То је реалност. А ћирилице тамо нема. И шта сада?!

Да, али то је форма, могао би неко рећи. И суштина, могао би одговорити неко други.

Пакрачки декрет на свој начин гледа и на име града Пакраца. Том темом се већ бавио „Пакрачки декрет“ у посебној рубрици, Пакрачки есеји, растављајући име града на слогове: ПАК-РАЦ, што је основ ономастичког увида у име града. Рјечца „пак“ и именица „Рац“ јесу два појма симболичке вриједности. Али, то је нека друга тема. Баш ако што је и ова да је Пакрац веома важан као топонимска чињеница и симбол почетка и краја трауматичких догађаја деведесетих година двадесетог вијека, омеђених датумима 2. марта 1991. и 6. јануара 1996. године. У њему, Пакрацу „све је кренуло и све се завршило“. Симболика Пакраца се рефлектује на овај или онај начин, готово на сваког Пакрачанина. Та симболика је покретач многих страхова, поступака, па и оних исклијалих из смисла, поруке и чина извршења пријетњи, којима многи не могу да се одупру, а посебно на осјетљиве душе лиричара, пјесника и других људи самопрепознатих у судбинском крику Бранка Миљковића:

-Уби ме прејака ријеч!

Уредиштво Пакрачког декрета, Данелино обавијештење о несарадњи примило је уз благонаклоност према њој, Данели, и са пуним разумјевањем, које је, истини за вољу, била у њеном случају, највјероватније сопствена интерпретација страхова који опсјeдају, а на фону архетипских таласања порука са негативним предзнацима. А онда, неко је цитирао Артура Шопенхаоера: „Да је човјечанство одувијек било разумно, историја не би била дугачка хроника глупости и злочина.“

И тако, упозорења добронамјерна, али и она која то нису, грлата и тиха, спорадично се јављају са свих страна па и са стране издавача Данелине збирке поезије, позивајући се ма чланак 3.3.2-36 х. Закона о ауторским правима или тако нешта. То упозорење је разлог употребе фразниог глагола „не смјети“ у Данелином писму.

С друге стране „Пакрачки декрет“ је радо и грлато помињан у Градској књижници Пакрац, у великој сали Хотела Пакрац и коначно у Липику на култном мјесту састајања гурмана и тек зачетих боема, у ресторану Нада. Није помињан само он, „Часопис за књижевност и културу крајипшких Срба Западне Славоније Пакрачки декрерт“ већ и идеја о могућој универзализацији синтагме „пакрачки декрет“ као синонима прогона, као фонд партиципираног културног наслијеђа, у зачетништву, и у већинском власништву и културном посједу српског народа.

То значи да употребна порука синтагме „пакрачки декрет“ и те како пристаје и једном од водећих интелектуалаца, ван Пакраца, Пакрачанину Маријену Вогринцу филозофу и новиунару који је у неком критичном времену упозорио српску, карајишку, културну јавност на потребу разбуђивања ове давне синтагме, која је пала у летаргију, а по одласку Срба из Западне Славоније. Хвала му!

Уз ситне фактографске непровјерености које прате у раду свакога од нас, па и у раду изузетног пакрачког хроничара Синишу Његован Старека, часопис „Пакрачки декрет“ веома вриједнује оно што он чини на његовању културе памћења у круговима пакрачке и шире културне јавности, па и у очувању јединствене синонимичне представе, културне вриједности и циљаног синтагматског изричаја „пакрачки декрет“. И што нас он, Старек, подсјети на Лудвига Шнедорфа – Лујка, који је први на ову синтагму ставио тапију, иако са погрешним премисама, штампајући једини примјерак четвеространичних пакрачких новина из 1931. године, у Пакрацу, у Краљевцини Југославији, управо под називом „Пакрачки декрет“.

Данела Вујанић, иако је „Декрету“ ускратила обећану могућу малу збирку љубавне поезије устуљену за објављивање, остаје том истом „Декрету“ у драгој, али и по мало трагичној успомени.

Мир у кући, мирни укућани.

Ал` немири мировати неће… -рекао би пјесник источних нада и десетерачких навика стиховања.

Дан послије Данелине промоције, пред очима ми синошњи догађај; -Данела, Бранка, Силвиа Фелтрин, публика… Одлазим. Са Бијеле Стијене бацам поглед ка Пакрацу. Видим у Шеовици, у мом, пустом дворишпту Милутин Анђелић, Србин и Марко Куртовић млади Хрват, потомак првих Хрвата насељених у Шеовицу, а по страшном бањалучком потресу и ја, ту негдје, Поред. С њима. Испред мене шумовито. Здрава стабла багрена и букве прождиру остатке шеовачких, српских кућа.

И Марков глас, пун песимизма:

-За десет година све ће ово бити џунгла.

Маркове ријечи нађоше смјештај у моме памћењу. Засјеле, као нови гости. Баш као и пјесма Данели Вујаниић и Бори Грчевићу, Пакрац.

А Данела!? Као и многим пјесницима наших поднебља, потреба стваралаштва (poesis-а) је и њој, Данели, одшкринула врата сигурне куће -љубавне поезије, саграђене негдје у осојима поетских збјегова, подаље од књижевног и културног насеља које се зове „Пакрачки декрет“. Та кућа, иако је саграђена од стихова, опет је тјесна, мада изгледа, као да су у њој сви раскомоћени, јер чељад није бијесна. Тамо, нико се ни на шта не жали, нико никога неће да саслуша, нико никога ништа не пита јер у њој никога и нема ко би питао или се бар распитивао:

-Зашто је Трамп добио по ушима?

ПАКРАЦ

Сви причају како је Пакрац чудесан град.

И да је и мој и твој. И стар је и млад.

А с времена на вријеме: – Ни мој. Ни твој.

Како кад.

И бескрајно лијеп. И ужасно ружан

Само понекад.

Град је то што сјај мећаве слави.

Град парадокса, стиха, акверела…

Град чије зидине боји бојама љубави

Боро Грчевић

И Данела.

Чини ми се да је све то баш тако.

И да се ту ништа више не да рећи.

Јер из њега се не одлази, нити се у њега враћа

Запуштене душе

И не волећи.

С.П.

 

Пјесам је посвећена Данели Вујанић, а у поводу издања њене збирке поезије „Боје љубави“ У Пакрацу, 11. 6. 2024. године.

Пакрачки ствараоци: Данела Вујанић и Боро Грчевић