Шуметљани се традиционално окупили на Стражилову

Становници западнославонског села Шуметлица, општина Нова Градишка,  традиционално су се окупили  7. јуна на Стражилову.

Организатори овог дружења су посљедњи предсједник мјесне заједнице, и како у шали Шуметљани кажу, биће доживотни – Жељко Бјелић, затим Биљана Клипа,  Радивој Милић и Милан Миличевић.

Како нам је Радивој Милић рекао то је једно цјелодневно дружење, пуно смијеха, пријатељског разговора и евоцирања успомена. С обзиром да су већ негдје око 2000. године започели окупљње, у претходних двије деценије, смјењивале су се генерације. Многих више нема, а рађала су се дјеца на коју сада требају да пренесу љубав према Шуметлици и Славонији.

О самом историјату Шуметлице за Српско коло говорио је Милан Миличевић.

– Само село старо је око 300 година, 1700. године досељaвали су се први Срби православци, из Црне Горе, и Старе Херцеговине. Тај терен се звао Шуметлица по великим и прастарим шумама, и из тога је проистекло да су ти насељени Срби добили име Шуметљани. Наше село је православно, српско село, али дио породица се досељавао и у католичка села, они су прелазили у католичанство.

Први податак о Шуметљанима је из 1700. године када је цар Леополд дао пуковнику Петрушеву неколико села око Шуметлице (Гилетинци, Шагоње и Церник) и Шуметлицу у власништво.

– Према црквеним подацима 1750. године било је свега 15 кућа Шуметљана. Касније се 1850. већ је било 50 кућа, 1900. близу 100 кућа и око 500 становника. Шуметљани су радили у католичком мјесту Цернику, које је удаљено 3 километра, у руднику лигнита, у првој парној пилани, Те силне шуме су се сјекле и извозиле у Аустроуграску. Била је фабрика алкохола.

Миличевић напомиње да су Срби, Шуметљани, у миру живјели са католицима, и да никада нису имали проблема, све до Другог свјетског рата.

– Тада нам се догодио геноцид. У јануару 1944. године дошле су усташе и ухватиле стотинак Шуметљана, остали су успјели да побјегну у шуме. Ухваћени су одведени у градишчански затвор, оданде у Јасеновац 19. јануара 1944. и тамо су сви убијени. Усташе су наредни дан дошле и опљачкале цијело село, и запалиле га. Од сто кућа, остале су читаве само 3 куће. Шуметљани су крај рата дочекали у шумама, у земуницама и ти који су преживјели, вратили су се на згаришта.

Они преживјели Шуметљани на згариштима, саградили су поново своје вољено село, извршена је електрификација, добили су асфалт, село се у сваком погледу развијало. Људи су лијепо живјели, градили, стварали, све до посљедњег рата. Према попису из 1991. било их је 340.

– Расијали смо се свуда, али смо се врло брзо након егзодуса договорили да се сваке године окупљамо на Стражилову. Нашли славонски разговори трају од јутра до мрака.

Имали су и школу, која је саграђена 1955. године, обезбијеђен је био и трособан стан за учитеље, са баштицом.

Око 1750. године постојала је црква посвећена Светом Великомученику Гергију, Миличевић каже да није дошао до податка шта се са њом догодило, али је касније саграђена друга Црква Свете Петке која је срушена током Другог свјетског рата и није никада обновљена или саграђена нова.

Сада Шуметлица више није православно село, населили су је Хрвати из Посавине, околине Босанске Градишке. Али је Шуметлица свуда гдје су њени Шуметљани који је носе у срцу.

 

Новинарка Српског кола

Драгана Бокун

ФОТО: приватна архива