Tомо Радусин: 80. годишњица ослобођења Београда 1944-2024.

Београд је ослобођен 20. октобра 1944. године у највећој и најважнијој операцији током Другог светског рата на овим просторима.

Београдској операцији предходила су савезничка бомбардовања Београда, и то једанаест пута, у априлу, мају, јуну, јулу и септембру 1944. године. Град је претрпио страшно разарање приликом бомбардовања на православни Ускрс 16. априла и 17. априла 1944. године. Погођен је логор Старo Сајмиште у којем је погинуло 60 логораша а око 150 је рањено. Авиони су долазилили из ваздухопловне базе Фођи на југу Италије. Учествовало је око 600 четверо-моторних бомбардера који су испуштали бомбе са висине 5000 метара. Совјетском Црвеном армијом u ослобађању Београдом командовао је генерал Владимир Жданов (1902-19649. Војском Југославије (НОВЈ) командовао је Пеко Дапчевић.

Окупација Београда од стране Немаца трајала је од априла 1941. године до 20. октобра 1944. године. Операција ослобађања Београда је започела спајањем две војске 10. октобра 1944. године код Велике Плане.

Најжешћи окршај немачких јединица и ослободица вођен је око моста на Сави, у унутрашњости града, на Ади Циганлији, Бежанији, Теразијама, железничкој станици, Калемегдану и Чукарици. Као знак победе, постављена је застава Југославије са петокраком на тада највишој згради. Било је то у вечерњим часовима 19. октобра 1944. године. Та ноћ је била увод у коначно ослобођење и слом немачке машинерије на Калемегдану, мосту преко Саве који је био миниран. Прво пребацивање преко Саве извршили су делови 13. гардијске механизоване бригаде и делови 814. и 211. стељачког пука Црвене армије, Прва личка и 13. пролетерска бригада. На тај начин успостављен је мостобран и омогућено даљње наступање. Уследило је ослобођење Земуна 22. октобра 1944. након којег је настављено наступање и окршај на Сремском фгронту.

У ослобађању Београда погинуло је 2.944 бораца Народно ослободилачке војске Југославије (НОВЈ) и 961 бораца Црвене армије.

Међу борцима погинуло је 243 борца Шесте личке дивизије. Од старјешина погинули су: Ђуро Угарак-Цого, командант Трећег батаљона Треће Личке бригаде; Милан Дракулић, командант Четвртог батаљона Друге Личке бригаде; Јандре Жунић, командант Првог батаљона Прве Личке бригаде и Јово Ћопић, политички комесар Другог батаљона Прве Личке бригаде.

О тим данима Ђоко Јованић је у говору одржаном тим поводом рекао:

„Било је бораца из Шумадије, Босне, Словеније, Војводине, Славоније, Македоније. Приликом ослобођења Београда још једанпут се потврдило и у крви ојачало братство и јединство наших народа – то наше најјаче оружје у ослободилачком рату.

Многи од ових бораца, другарице и другови, погинули су у борби за ослобођење Београда. Из моје дивизије погинуо је овде пред Мељаком Ђуро Угарка-Цого, командант батаљона; ту је у Милоша Великог погинуо Милан Дракулић, на Теразијама Јандре Жунић, командант батаљона, а на Бежанијској коси Јово Ћопић. Погинуло је или рањено око хиљаду бораца из моје дивизије. Готово сваки четврти борац или је погинуо  или је рањен приликом ослобођења Београда, и то не само из наше дивизије. Тако је било и у осталим јединицама – истакао је Ђоко Јованић.

Извор: Борба, 12. X 1976.

 

 

БОРБЕНЕ ЈЕДИНИЦЕ У ОСЛОБАЂАЊУ БЕОГРАДА

 

       Немачке јединице под командом генерала Вилија Шнекенбургера: 2 батаљона 750. пука 118. ловачке дивизије; пук „Тврђава Београд“ бригада „Фон Рудно“ делови 737. пула 117. ловачке дивизије; допунски батаљон 7. СС дивизије „Принц Еуген“ 28. ландесшицен батаљон; неколико полицијских батаљона; један рударски заштини батаљон из Костолца; 38. моторизовани противавионски артиљеријски пук; неколико дивизиона артиљерије 2. оклопме бригаде, 202. тенковски батаљон; делови 5. моторизованог полицијског пука.

        Совјетске снаге: 4. гардијски механизовани корпус под командом генерал-потпуковника Жданова, састава: 13, 14 и 15. механизована и 36. тенковска бригада, 23. хаубички артиљеријски пук, 140. минобацачки пук, 58. пук гардијских минобацача, 42. ловачка противтенковска артиљеријска бригада, 22. противтенковски артиљеријски дивизион и 218. самостални инжињеријски батаљон; 5. самостална гардијска моторизована бригада; 73. стрељачка бригада; 236. стрељачка дивизија; гардијски механизовани корпус је, заједно са јединицама ојачања, имао у своме саставу 17.022 борца, 160 тенкова, 21 самоходно артиљеријско оруђе, 31 оклопни аутомобил, 366 топова и минобацача. Стрељачке дивизије имале су између 7.500 и 8.000 бораца.

         Снаге Народноослободилачке војске, у којој је Прву армијску групу НОВЈ командовао генерал-лајтнант Пеко Дапчевић: Прва пролетерска дивизија; Пета крајишка дивизија; Шеста личка пролетерска дивизија „Никола Тесла“ 11. крајишка ударна дивизија; 16. војвођанска ударна дивизија; 21. српска ударн адивизија; 28. славонска ударна дивизија и 36. војвођанска ударна дивизија.

Уз њих дејствовала је и 23. српска ударна дивизија. Све те јединице бројале су 32.000 бораца. Захваљујући бројним добровољцима тај број се попео  до 14. октобра на 40.000 бораца.

Први борбени контакт остварен је 13. октобра у реону Авале када је савладан немачки одбрамбени положај при чему је уништено 29 непријатељских тенкова. Иза тога Прва крајишка бригада извршила је напад у позадини непријатеља код Болеча и натјерала непријатеља на повлачење. Извојевана је победа и код Смедерева и уласком у Београд вођене су уличне борбе.

 

РАПОРТ ГЕНЕРАЛА ДАПЧЕВИЋА МАРШАЛА ТИТУ

Врховном команданту НОВ и ПОЈ маршалу Титу

 

„Вашу историјску заповест смо извршили: ослободили смо престоницу демократске федеративне Југославије. Борећи се раме уз раме с јединицама херојске Црвене армије, наши борци осветили су се немачким бандитима за све њихове злочине над Београдом, осветили су шести април, Бањицу и Јајинце.

Ми смо спремни за јуриш на Земун. С нама је братска Црвена армија. Наш поклик је: За домовину, за Тита!

Ослобођени Београд чека свога ослободиоца, маршала Југославије Тита.

   Политкомесар, пуковник                                                                             Командант, генерал-лајтнант

      Мијалко Тодоровић                                                                                                    Пеко Дапчевић

 

ПРВА ГОДИШЊИЦА ОСЛОБОЂЕЊА БЕОГРАДА 1945. г.

 

 

ЗАСТАВЕ НА УЛИЦАМА

ПОЗДРАВ СЛОБОДНОГ БЕОГРАДА МАРШАЛУ СТАЉИНУ

Врховном команданту Црвене армије, маршалу Стаљину

 

„Ослобођени Београд, у коме се поред југословенског народно-ослободилачких застава вију и заставе неустрашиве братске Црвене армије, шањље Вам са великог народног митинга своје топле поздраве захвалности што помажете дело нашег народног ослобођења. Крвна веза између нашег и Вашег народа, братство у оружју између југословенске Народно-ослободилачке војске и Црвене армије и заједнички проливена крв у борби против непријатеља славенства и човечанства – фашистичке Немачке, повезаће за увек слободне народе Југославије и моћног Совјетског Савеза нераскидивим везама братства и вечитог пријатељства.

Живео највећи борац за ослобођење свих поробљених народа, Јосиф Васирионовић Стаљин!

Живела победоносна Црвена армија!ж   Живео савез Совјетске Уније и нове федеративне Југославије!

 

Београд, 21.X 1944. г.                                                                                        Грађани ослобођеног Београда

 

Извор: Борба, Београд, 24.10.1944.

 

ПОЗДРАВ ДРУГА ТИТА МАРШАЛУ СТАЉИНУ

Врховном команданту Црвене армије маршалу Јосифу Висарионовићу Стаљину

 

„У вези са ослобођењем Београда, престонице Југославије, дозволите ми да у име Народно-ослободилачке војске и народа Југославије изразим захвалност Вама, као врховном команданту велике ослободилачке армије, која је заједно с Народно-ослободилачком војском с невјереватном брзином ослободила Београд. Ослобођење Београда има за наше народе историско значење, нарочито због тога што је земља наших напаћених народа поприште на коме су заједно пролили крв синови великог Совјетског Савеза и достојни синови Југославије. Тиме је још једанпут рвдо запечаћено крвно братство народа Југославије и народа Совјетског Савеза.

Жувела херојска Црвена армија!

Живео велики Совјетски Савез!

Живео врховни командант Црвене армије велики Стаљин!

Смрт фашизму-слобода народу!

                                                           Врховни командант

                                   Народно-ослободилачке армије Југославије

                                                      Маршал Јосип Броз Тито

Извор: Борба, Београд, 24.10.1944.

 

 

ОСЛОБОЂЕНИ БЕОГРАД-ДРУГУ ТИТУ

Врховном команданту Народно-ослободилачке војске и партизанских одреда, маршалу Југославије, другу Јосипу Брозу-Титу

„Српски Београд, главни град слободне Југославије, ослобођен фашистичке окупације, херојским напорима наше неусттрашиве НОБ и ПОЈ и славне Црвене армије, шаље ти, као врховном команданту, пламене поздраве дивљења и захвалностишто си га ослободио хајљућег вековног непријатеља српскога народа и осветио Крагујевац, Краљево, Јајинце и безброј других кланица у нашој земљи.

Са овог великог народног збора Београд ставља на расположење своме првом народном борцу све своје снаге како би се дело народног ослобођења што пре привелокрају; у исти мах Београд изражава своју жарку жељу да те што пре поздрави у својој средини!

Живела наша храбра Народно-ослободилачка војска!

Живела братска Црвена армија!

Живела слободна Србија у оквиру нове демокртатске федеративне Југославије!

Живео народни вођа слободних народа Југославије, маршал Југославије Тито!

Београд, 21. октобар 1944.                                                                                 Грађани ослобођеног Београда

Извор: Борба, Београд, 24.10.1944.

 

 

ОДЛИКОВАЊА БОРАЦА И РУКОВОДИЛАЦА У ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ АРМИЈИ, УЧЕСНИКА У ОСЛОБОЂЕЊУ БЕОГРАДА

 

На предлог председника Министарског савета  и министра Народне одбране, маршала Јосипа Броза Тита Председништво Привремене народне скупштине демокраске федеративне Југославије извршена су одликовања:

Орденом народног хероја генерал лајтнант Дапчевић Пеко,

Орденом партизанске звезде I. реда: генерал лајтнант Лакић Данило, генерал мајор Јованић Васо, пуковник Бајић Владо.

Орденом заслуге за народ I. реда: генерал лајтнант Јовановић Арсо, генерал мајори: Николиш Гојко, Ђурић Љубодраг и Јованић Ђоко.

Пуковници: Тодоровић Мијалко-Плави, Мартиновић Ратко, Перичин Марко, Јовановић Радивој-Брадоња, Недељковић Раја и Шћекић Владо.

Потпуковници: Пекић Павле, Шапић Јефто, Жежељ Милан и још 20 одликованих .

Орденом братства и јединства I. реда: једанаест одликованих.

Орденом партизанске звезде II. реда: четири одликована.

Орденом заслуге за народ II. реда :  осамнаест одликованих.

Орденом братства и јединства II. реда: два одликована.

Орденом за храброст: тридесет и један одликован.

Орденом заслуге за народ III. реда: два одликована.

У Београду, 19. октобра 1945. године

 

Секретар:М.  Перуничић                                                                                            Председник: др. И. Рибар

Извор: Борба, 20. октобра 1945.

 

 

МЕДАЉА „ЗА ОСВОБОЖДЕНИЕ БЕЛГРАДА“ – „ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ БЕОГРАДА“

 

На предлог Народног комесаријата одбране СССР-а, Президијум Врховног Совјета Совјетског Савеза издао је 9. јуна 1945. године декрет о установљењу медаља: „За ослобођење Београда“, „За ослобођење Варшаве“ и „За ослобођење Прага“.

„Тим декретом је одређено да се медаљом „За ослобођење Београда“ награде сви непосредни учесници херојског јуриша при ослобођењу Београда, а исто тако и организатори и руководиоци војних операција, које су довеле до ослобођења Београда“.

Извор: Борба, 22. јуна 1945.

Медаља која се додељује грађанима Совјетског Савеза за учешће у ослобођењу Београда, на задњој страни је датум 20. октобра 1944.

       Одређено је да се додела медаља врши на предлог команданата јединица, који су заједно са Југословенском војском ослободили Београд. Овим је још једном показано о „чврстој повезаности и оружаног братства  између Црвене армије и Југословенске армије, које је запечаћено у борбама против заједничког непријатеља – Хитлерове Немачке“ – стоји у тексту Борбе.

ПРВОМАЈСКА ПАРАДА У БЕОГРАДУ 1946. ГОДИНЕ

Првомајска парада у Београду и славље на Теразијама 1946. године. На левој слици су портрети Стаљина и Тита а на десној слици је Мишо Броз, Титов син на првомајској паради 1946.

Извор: Слободна Војводина, 21. децембар 1947. година VI. Број 585.

Жеља да се победи непријатељ , љубав и оданост према домовини, родољубље и веровање у боље сутра били су главни покретачи да се земља Југославија, Србија и Београд ослободе од олупатора.

 

ПРВИ СПОМЕНИК РУСКИМ ВОЈНИЦИМА НА ТЕРАЗИЈАМА У БЕОГРАДУ

Споменик погинулим Руским војницима на Теразима у Београду.

После рата уређено је Спомен гробље ослободилаца Београда, где је сахрањен највећи део погинулих бораца. Тада је извршено пребацивање посмртних остатака погинулих црвеноармејаца са Теразија на Ново гробље.

Извор: Слободна Војводина, 21. децембар 1947. година Vi. Број 585.

 

ГРОБЉЕ ОСЛОБОДИЛАЦА БЕОГРАДА

Гробље ослободилаца Београда 1944. је спомен гробље посвећено југословенским и совјетским борцима који су погинули у борбама за ослобођење Београда. Гробље је подигнуто 1954. године, чиме је обележена десетогодишњица славне битке. Ту је сахрањено 1.395 бораца партизанских јединица и 818 бораца Црвене армије. Од те 1954. године и отварања спомен-гробља, на њему се сваке године 20. октобра, врши обележавање тог дана, полагањем венаца посвећених Дану ослобођења Београда.

 

Споменици: „Партизан на вечној стражи“ и „Црвеноармејац“

Споменик „Партизан на вечној стражи“ рад Раде Стијовића налази се испред Гробља ослободилаца Београда 1944. А споменик „Црвеноармејац“ рад Антуна Аугустинчића налази се у Гробљу ослободилаца Београда а посвећен је војницима Црвене армије који су погинули у борби за ослобођење Београда 1944. На споменику је приказан војник Црвене армије са пушком. Споменик је постављен 1954. године.

 

ДВАДЕСЕТА ГОДИШЊИЦА ОСЛОБОЂЕЊА БЕОГРАДА 1964. г.

 

Авион руске делегације, која је долазила на обележавање двадесетогодишњице ослобођења Београда пао је на Авали 19. октобра 1964. У авиону Иљушин Иљ-18 налазило се шест чланова делегације и једанаест чланова посаде. Око пола дванаест на Сурчину је све било спремно за дочек. Делегација високих државних функционера очекивала је уз писту слетање авиона, међутим, у 11 сати и 34 минуте на Авали се уочио велики бљесак и иза њега дим. У несрећи изгинули су сви путници. Била је то велика трагедија и жалост. Да несрећа буде још и већа и жалоснија у делегацији је погинуо генерал Жданов који је био командант Црвене армије у Београдској операцији и ослобођењу Београда.

Поводом ове трагедије отказане су све манифестације обележавања ослобођења Београда. Дан ослобођења је обележен полагањем венаца на Спомен гробљу на Новом гробљу и Гробници народних хероја на Калемегдану.

         У несрећи су погинули чланови делегације:

Маршал Совјетског Савеза Сергеј Семјонович Бирјузов; генерал-мајор Николај Романович Миронов; генерал-пуковник ВЛАДИМИР ИВАНОВИЧ ЖДАНОВ народни херој Југославије; генерал –лајтнант Николај Николајевич Шкодунович;  генерал-лајтнант у пензији Иван Кондратевич Кравцов; генерал-мајор у пензији Леонид Порфиревич Бочаров и потпуковник Григориј Тимофејевич Шелудко.

        Чланови посаде су били: Михаил Петрович Сисујев, мајор, командант авиона, Генадиј Андрејевич Бељсјев, мајор, други пилот, Генадиј Николајевич Куришев, трећи пилот; Алексеј Владимирович Афимов, навигатор; Владимир Дмитријевич Ишченко, мајор техничке службе, инжењер; Олег Сергејевич Молин, капетан техничке службе, техничар; Валентин Васиљевич Черненко, старији поручник, техничар; Евгениј Васиљевич Јерманов, старији водник, радиста; Николај Андрејевич Жебелев, старији подофицир; Валентин Федорович Качалкин, млађи сержант и Тамара Сергејевна Кузмина, млађи водник, стјуардеса.

Комеморативна свечана седница одржана је на Коларчевом универзитету, на којој је првих седам места било празно. Седници је присуствовали највиши дужносници државе са Титом на челу.

Председник Југославије маршал Јосип Броз Тито постухумно је одликовао: маршала Бирјузева Орденом народног хероја; генерала ЖДАНОВА Орденом ратне заставе; генерала Шкодуновича Орденом народе армије са ловоровим венцем; генерала Бочарова Орденом народе армије са ловоровим венцем; генерала Кравцова  Орденом народе армије са ловоровим венцем; и генарала Миронова Орденом народе армије са ловоровим венцем. Генерал Шелудко је постхумно одликован Орденом за војне заслуге са великом звездом.

Посмртни остаци војне делегације изложени су у Дому ЈНА у улици Браће Југовића дана 21. октобра 1964. године. Следећег дана испраћај посмртних остатака од Трга Републике до аеродрома Батајница пратио је велики број грађана. Сахрана је извршена у Москви 22. октобра 1964. године, којој је присуствовала делегација из Југославије. На Црвеном тргу у Москви одржан је велики комеморативни скуп.

На месту пада авиона на Авали подигнут је споменик 19. октобра 1965. године са следећим текстом: „Совјетској војној делегацији и посади авиона ИЛ-18 трагично страдалим у авионској катастрофи у Југославији 189. октобра 1964. године“.

       Трагови авионске несреће били су видљиви и послије непуних двадесет година.Траг од наново израслог растиња је јасно оцртавао траг порушеног дрвећа, који је био дуг триста и широк сто метара. На њему је израсла млада шума.

Аутор текста: Томо Радусин