ТРЕБИЊКА СВЈЕТСКОГ ГЛАСА: Милица Марић гради успјешну каријеру у “Мајкрософту”

Учење као начин живљења, труд и одрицање формула су која је дјевојци из требињског комшилука отворила врата једне од највећих свјетских корпорација.

Прави примјер младих, образованих и успјешних људи који су своју срећу пронашли ван граница наше државе је Требињка Милица Марић. Дипломирала је на Економском факултету у Београду, а знање је усавршавила у иностранству, односно у Прагу гдје је завршила Управљање енергетским ресурсима. Течно говори енглески и чешки језик, а сваке године похађа онлајн курсеве и трениге из разних области.

Запослена на позицији савјетника за људске ресурсе у једној од највећих свјетских корпорација „Мајкрософт“ у Чешкој, Марићева ипак скромно каже да себе не сматра успјешном женом већ одговорним радником.

„Успјешан постајете тек онда када покренете властити посао који вам омогућава да од свог знања и способности довољно зарађујете и запошљавате друге људе“, истакла је млада Требињка.

Како је објаснила корпорације су на путу ка остварењу овог сна добра одскочна даска помоћу које ћете схватити да ли је то за вас, али су са друге стране доста лимитирајуће, јер увијек радите за циљеве и снове других људи, те на тај начин заваравате себе да су то и ваши снови.

„Опис мог посла подразумјева програме препознавања талената и постављања правих људи на права мјеста, те разне тренинге и консултације. Обезбјеђујем неку улогу правичности за запослене, а са друге стране сам десна рука менаџмента“, рекла је млада економисткиња.

Како је описала, радни амбијент у „Мајкрософту“ више изгледа као дневни боравак него као администравна честица у којој сједите, гледате у компјутер и радите. Атмосфера је опуштена, почевши од самог уређења до међуљудских односа.

„Радни дан почиње великим састанком тима, гдје прослављамо постигнуте успјехе и консултујемо се о постављеним циљевима за наредне дане. Ови састанци трају око петнаест минута и служе као инспирациони почетак дана, након чега доручкујемо и крећемо са радом“, рекла је Марићева.

Њен задатак је да одговара на питања запослених, те је добра комуникације кључна у овом послу, али и способност да саслуша друге. Ипак, иако ова успјешна дјевојка наглашава битност тимског рада, према њеној препоруци приватно дружење са колега требало би избјегавати.

„На послу нас окупља један циљ, стичете осјећај да вам одређени колега одговара и да можете бити пријатељи, али онда схватите да су након истека радног времена сви другачије особе. За добру атмосферу зближавање са колегама није препоручљиво и због могуће појаве разних трачева који знатно нарушавају посао“, јасна је Марићева, али је додала да ипак постоје ситуације да пронађете себи сличну особу баш у својој канцеларији.

Према њеним ријечима веома је битно да своје знање дијелимо са другима, а у овој корпорацији се ништа не смије сакрити, те све информације дијеле преко портала или блога корпорације.

„Најбоље се учи кроз примјере, односно када људи на високим позицијама осликавају наметнуте културне вриједности. Због тога и влада добра атмосфера, запослени су отворени, имају разумијевања, нема лоше енергије, скривања знања, а посебно је битно то што колеге сарађују међусобно и дијеле информације без такмичарског духа“, казала је млада економисткиња.

Ипак, како каже рад у корпорацијама није идеалан, а прави примјер су бројни фрустрирани средњовјечни људи, већ засићени свим позицијама и бонусима које су добијали жртвујући се за посао, те углавном на крају напуштају радно мјесто и одлазе да живе у природи радећи најједноставније ствари, као што су узгајање воћа и поврћа.

Како је навела, пут до успјеха ипак није био лак, а пратило га је доста одрицања и затворених врата.

„Прије свега спомећу то да сам се одвојила од куће са 18 година. Уписала са факултет у сусједној Србији, гдје сам упознала другу културу и начин живљења. Пут да постигнем оно што сада радим био је јако поучан, омогућио ми је да кроз разна путовања и мијењање држава изградим себе у потпуно нову особу, али и стекнем познанства са разним људима што представља највеће богатсво у животу и даје нам перспективу да видимо како ми у БиХ нисмо ни другачији од људи у Француској, те да на крају дана сви говоримо исто о нашим владама, можда се не жалимо на исте ствари, али примједбе и своје проблеме сигурно имамо“, навела је Марићева.

Као једна жена у свијету успјешних, чула је бројне примједбе бројних колегиница како су деградиране као дјевојке почевши од лошије зараде на послу до добијања оцјена на лијепе очи током студирања, али се и сама сусрела са сличним ситуацијама које су на крају и утицале да напусти техничке науке.

„Током студирања у Чешкој имала сам много више колега, јер се електротехника више сматра мушким занимањем. Истина је да сам осјетила да вас колеге не гледају као некога ко не посједује то знање већ као симпатичну особу која ће запасти за око професору. Такав однос и каснији разговори за послове научили су ме да та професија можда није за мене“, присјетила се Марићева.

Према њеним ријечима, са друге стране постоје жене које су то прихватиле и постале јаке баш као мушкарци, те су замјенивши улоге сада арогантне особе које потцјењују и осуђују друге, односно све оно што мушка енергија агресивности носи са собом.

Подршке околине на путу ка остврењу свог циља није мањкало, а негативних коментара било је тек од пар мање битних људи, чије мишљење није примила ка срцу.

„Највећа подршка морамо бити сами себи, јер колико год то звучало арогантно морамо схватити чињеницу да нас остварује управо оно што себи говоримо. Када се ослањамо на друге увијек смо зависни, што не треба да буде тако посебно када се ради о остварењу наших циљева“, тврди Марићева и додаје да јој је осим тога битна подршка породице, првенствено због од малена утиснутих људских вриједности.

Младим људима савјетује да раде оно што осјећају, али им и указује на то да морају бити свјесни да се данас значајно промијенила цијела парадигма око тражења посла.

„Није битна само диплома већ цијене ваше способности, знање и искуство“, истиче успјешна економисткиња.

Наглашава да је на њено образовање највише утицало добро познавање енглеског језика, те препоручује свим младим људима да га уче, јер им омогућава приступ информацијама из свих сфера, најбоље чланке и књиге које нуде ширину да погледамо изван дворишта, а са друге стране омогућује нам и да остваримо познанства широм свијета.

На крају је рекла да она припада овим крајевима, почевши од језика, природе и људи до свега осталог што чини Херцеговину, те јој је жеља да се у будућности врати свом родном граду.

„Највише бих вољела да сутра своје знање могу подијелити са што већим бројем наших суграђана, јер је то оно што би ме највише испунило. Међутим сада су услови такви да иностранство нуди много више, почевши од експерата у послу од којих учите, па до новца“, закључила је Марићева и додала да срећа прати спремне, односно оне који се труде и раде на остварењу својих снова.

 

Ивана Кардум / Херцеговина промо

Преузето са: Слободна Херцеговина