Тужно сећање на страдање козарачке деце и њихових мајки
Помен за 69 деце са Козаре, узраста од три месеца до три године, која су у овом месту од августа до новембра 1942. године умрла од глади и болести служен је 20. августа у селу Носковачка Дубрава код Слатине.
Деца су била заточена с мајкама које су примораване на присилан рад у пољима. Комеморацијом је обележена тужна 80. годишњица за жртве које се не смеју бити заборављене. Изасланик председника Србије Александра Вучића Никола Вучен донирао је средства за израду мермерног споменика с пописом 69 имена страдале деце, а обнову је помогла и Фондација Дајане Пауновић.
– На овом месту је јако тешко говорити. Много је емоција, али свакако је циљ свих нас окупљених да не заборављамо наше жртве и да свако ко је у могућности да свој допринос да се оваква места обележе – рекао је Никола Вучен.
Парастос за страдалу децу и освећење споменика предводио је парох слатински Драган Гаћеша са осталим свештеницима Српске православне цркве.
Организатори помена били су ВСНМ Чађавица и ВСНМ Вировитичко-подравске жупаније.
Поред изасланика председника Србије присутнима су се обратили и заменик жупана Игор Павковић, саборска заступница СДСС Драгана Јецков, и председник СКПД Просвјета из Козарске Дубице Зоран Синкић који је ангажовао две уметнице које су својим наступом увеличале комеморацију.
За све присутне организатори су обезбедили беле руже, а венце су положили у име председника Србије Никола Вучен и Дајана Пауновић, СКПД Просвјета Козарска Дубица Зоран Синкић, Вировитичко-подравског жупана секретар Иво Хорват, ВСНМ ВПЖ Милена Лазић, ВСНМ ККЖ Јово Манојловић, ВСНМ ПСЖ Никола Ивановић и ВСНМ ОБЖ Дејан Јеличић. На крају комеморације присутнима се захвалио председник ВСНМ Чађавица Злато Угрешић.
Подсетимо, логор је основан 20. августа 1942. године и био је активан до 5. децембра 1942. године. Иако је логор био активан тек нешто више од годину дана оно по чему је био „посебан“ је суровост. Када је доведено 300 жена и деце с Козаре за њих у логору није била осигурана ни храна ни смештај па су били смештени у шталама, и јели само оно што су пронашли, и што су им сељаци из околних села некако успели да дотуре.
