У Батајници одржан VII скуп мјештана Биљана Горњих

„Желим да поздравим све наше земљаке који се након ратних дешавања стицајем околности  тренутно налазе широм свијета у Канади, Аустралији, Америци… Посебно бих поздравио  комшије који данас живе у Биљанама Горњим и чувају наша огњишта. Њима је најтеже јер воде велику битку како би сачували наше гробље и Цркву Светог Ђорђа. Захваљујем се и свима вама који одлазите доље и помажете им у томе“, истакао је, у поздравној ријечи, Марко Дукић, један од најзаслужнијих што је одржано ово дружење, као уосталом и ранијих шест.

Прије почетка забавног дијела дружења у Батајници, у тамошњој цркви, мјештани Биљана Горњих, присуствовали су парастосу умрлим, несталим и  погинулим Биљанчанима у рату од 1991-1995. године, као и свим онима који су преминули између два сусрета. Минутом ћутања и одавањем почасти, почео је и други дио дружења коме је присуствовало више од 180 мјештана и њихових потомака.

Ово дружење представљало је прилику да се присутни подсјете старих обичаја, како би их пренијели на млађе, да размјене искуства са разних страна гдје Биљанчани тренутно живе, а на крају, и да се они млађи и међусобно упознају.

Подсјетили су се како се играло,  пјевало и веселило у Буковици, Равним котарима и наравно, у Биљанима Горњим и њиховој околини. Почело је тако што су пет-шест „мушкадина“ с букаром у руци, као у некадашње вријеме, након напорног рада, или духовних светковина, сјели и запјевали наздрављајући једни другима.

Одиграло се и коло уз пратњу усних хармоника или како их Биљанчани зову цитаре и тамбурице. Кренули су најприје старији, да би се у коло касније ухватили и млади. Није изостала ни пјесма коју су редом започињали и жене и мушкарци.

Сјетили су се и заиграли коло, како су најавили „бирајмо се, бирајмо…“. Из оног времена кад су се двоје младих гледали преко кола, а онда једно друго бирали и прошетали у колу. За то вријеме старији су их пажљиво посматрали и гледали да ли ће им се пар свидјети, прије свих чланови породица, поготово ако су „шетачи“ у колу били пред женидбом.

Након тога, у добром разположењу, пјевало се и играло до касних вечерњих часова уз крајишку музику. Марко Дукић се захвалио и свим спонзорима, мада их није набрајао, јер је било и оних који нису жељели да им се помиње име и позвао све присутне да се наредне године окупе у још већем броју.

Забиљежио: Жељко ЂЕКИЋ

 

 

БИЉАНЕ ГОРЊЕ СРПСКЕ ОД ПАМТИВЈЕКА

Село Биљане Горње је удаљено 16 километара сјеверозападно од Бенковца (Сјеверна Далмација) и кроз читаву историју било је насељено искључиво српским становништвом. Према ријечима Марка Дукића, тада опустјело село, ускоци браћа Стојан и Завиша Јанковић, населили су номадима из Лике. Прва презимена која се након 1670. године појављују у Биљанима Горњим су били Опачићи, Дукићи, Гагићи, Лацмановићи и Остојићи. Црква Светог Ђорђа је саграђена давне 1537. године, а проширио је и доградио Завиша Јанковић чије је тијело и сахрањено у њој. Хрватска војска је цркву демолирала 1995. године, међутим Биљанчани нису заборавили на своју светињу, па су добровољним прилозима, прикупљеним широм свијета, помогли у њеној обнови, као и уређењу мјесног гробља.

Биљане Горње до посљедњих ратних догађања важило је за једно од богатијих и напреднијих села у Равним котарима. Према попису становништва из 1991. године, забиљежено је 1.056 становника, од чега је било 1.033 Срба, 2 Хрвата, 2 Југословена и 19 осталих. Након етничког чишћења у операцији Олуја, село је опустјело, те је у њему, по попису 2001. године, живјело тек 59 људи, укључујући и придошле Хрвате који су нелегално запосјели куће и имања избјеглих Срба.

 

 

Коментари
  • Htjeli ste da svi srbi žive u jednoj državi! Paeto, želja vam se ostvarila…

    уторак, 12. новембар 2019.

Напишите коментар