Љепота велике породице – прича о љубави, одрицању и снази

Породица Маћешић из Батајнице (Земун) један је од лијепих примјера како се љубав, рад и посвећеност претварају у стабилан и испуњен породични живот. Даниела Маћешић, рођена Пушкар (1983), поријеклом је са Баније, а дјетињство је провела у Топуском до 1995. године. Њен супруг Душан Маћешић (1976), одрастао је у Лоскуњи код Војнића, са коријенима на Кордуну. Тај завичајни дух – скромност, рад и поштовање породице – остао је дубоко уткан у њихов начин живота.

Вјенчали су се 2003. године, а након кратког подстанарског живота, већ 2004. купују стан у Батајници, гдје и данас живе. Душан ради на Кванташкој пијаци у Београду још од 1997. године, док се Даниела бави маникиром и данас има свој салон. Заједно су изградили дом испуњен дјечјом грајом, обавезама, али и великом љубављу.

Њихову породицу чини четворо дјеце: Михаило (2003), рођен у Земуну, који данас живи и ради на Исланду; Вељко (2006), студент Безбједности; Александар (2006), ученик средње Економске школе у Старој Пазови; и најмлађа Анђелија (2012), ученица седмог разреда.

Како сте се Ви и Ваш супруг одлучили на већи број дјеце? Да ли сте то планирали од почетка?

– Никада нисам мислила да ћу имати више од једног дјетета. Друго дијете је дошло непланирано, треће сам ја баш жељела, а четврто сам замишљала као дјечака по имену Стеван. Међутим, стигла је Анђелија, која је свјетлост наше породице. Искрено, жао ми је што нисам родила још дјеце – можда бих имала још једну дјевојчицу.

 

Како су ваше породице и пријатељи реаговали на вашу одлуку да имате четворо дјеце?

– Наше породице су биле шокиране – неки зато што живимо у стану, неки због мог здравља, а неки због финансија. Ипак, сматрам да дјеца не морају бити велики трошак ако се науче скромном животу и правим вриједностима. Никада нису пропустили екскурзије или рекреативне наставе, а гардероба се често насљеђивала. И данас има људи који су изненађени што имамо четворо дјеце.

 

Како је изгледао један ваш типичан дан када су дјеца била мала?

– Мислим да ми је најтеже било када сам имала троје мале дјеце, али уједно и најљепше. Сада када о томе размишљам не знам одакле ми снага и вријеме за све то.  Дан је био испуњен обавезама – дијете од непуне двије године и беба која се буди на свака три сата, пелене, флашице, цуцле. Све је постало рутина: устајање, кафа, буђење дјеце, облачење, хигијена, доручак и обавезна шетња. Када се родио Александар, старији син је већ сам ишао напоље јер је улица била мирна. Млађи су спавали, кувао се ручак, па поново напоље, вечера и купање. Уз све то ишло је и сређивање куће, прање веша и све остало, јер ми нико није помагао. Када је након паузе стигло четврто дијете, требало је времена да се навикнем, али је све брзо дошло на своје мјесто.

 

Који су били највећи изазови у организацији свакодневног живота?

– Организација је пола посла и у томе сам увијек била добра. Најтеже ми је било 2009. године када је Михаило кренуо у предшколско. Ниједно дијете није ишло у вртић, јер ја нисам радила и тако сам жељела и били смо у могућности. Живјели смо скромно од супругових примања, уз помоћ породице, баке, дједе, тетка куповали су патике, гардеробу, ранац за школу. У том периоду нисам имала ауто – син је возио бицикл, са шест година, до школе, а ја га враћала кући, док су млађа дјеца остајала сама кратко вријеме, неких петнаест минута. То ми је остало као најтежи тренутак, као траума, што су млађи синови остајали сами. Све остало ми је било лако.

 

Како сте усклађивали посао и породичне обавезе?

– Прије него што сам остала у другом стању, радила сам у једној приватној фирми. Супруг ради сам и брине о свом послу, а ја сам обављала неке ситнице – књиговодствене послове, рачуне и мање набавке, све уз дјецу. Од 2010. године, када смо купили ауто, било је знатно лакше организовати свакодневицу. Године 2018. почињем да радим у једном салону у Батајници, са радним временом од шест сати. Дјеца су чувала једно друго док смо нас двоје били на послу, али то је било само два дана седмично, јер сам ја углавном радила другу смјену, а супруг стално прву, па није било тешко. У том салону сам радила до појаве корона вируса, када сам остала без посла. Од 2022. године почињем да радим у другом салону, али сам се ту задржала кратко, јер сам одлучила да се осамосталим. Како су дјеца већ била већа и самостална, све је било много лакше организовати.

 

Ваша дјеца су сада у различитим фазама живота – од основне школе до рада у иностранству. Како сте усмјеравали дјецу кроз одрастање?

– Њих четворо су свако за себе и што родитељ реалније сагледа њихове мане, врлине и способности, боље ће их усмјерити. Без обзира што су то дјеца, мора да се ради на томе да знају своје обавезе и правила – од понашања до тога шта гдје стоји и ко шта ради. Са Михаилом је лако – он је дијете које зна око аутомобила, умије да уради поправке по кући, знао је шта жели да упише и чиме би се бавио. Иако сада не ради у струци, када је рекао да жели да иде да заради новац, подржали смо га. Емотивно је то много тешко, али знам да му је тамо добро. Вељко је одувијек био као војник – све по правилима и прописима, све зна, али мало прича. Александар је потпуно другачији – њему је све смијешно и опуштено, важно му је да иде у школу, али не мора нужно да ради као економиста. Са Анђом је лако – она увијек мисли сто на сат и тачно зна шта хоће.

Колико су међусобно повезани?

– Повезани јесу, али не излазе заједно – то никада нисам наметала. Оно што је било важно јесте да нема свађа. Када су били мали, инсистирала сам да се увијек каже „извини“. Данас се дивно слажу.

Да ли одрастање у великој породици даје посебну снагу?

– Наравно. Имају једни друге као ослонац. Тако се и ја сада могу ослонити на ове старије.

Како доживљавате то што дјеца одрастају и осамостаљују се?

– Подржавам да буду самостални и да раде, али кућа није иста када неко оде – празнина се осјети.

Да ли је тешко када дијете оде далеко, као ваш син на Исланд?

– Да, тешко је, баш је далеко. Увијек помислим да би ми било лакше да је у Аустрији, Њемачкој или Белгији. Мало сам ипак била припремљена на његову одсутност, јер је често боравио код мојих родитеља у Шимановцима. Он и мој отац баве се ловом, па је знао да буде тамо и по недјељу-двије, а уједно је и радио у Шимановцима.

Како се мијења улога родитеља када дјеца одрасту?

–  По мени, не мијења се много – правила остају. Разлика је што сада више разговарамо и дијелимо проблеме, јер су старији и могу да разумију.

Које породичне традиције његујете?

–  Поштујемо рођендане, Нову годину и 8. март, када одемо на заједнички ручак. Важно нам је да одржавамо породичне везе. Поштујемо родбину и трудимо се да се са њима што чешће виђамо.

Шта бисте поручили младим брачним паровима?

–  Данас се људи касно одлучују за породицу, а велика породица се тешко ствара након тридесете. По мени, данас млади доста касно одлучују да ступају у брак, чак и када имају партнере.

Да ли сте нешто пропустили јер сте се рано удали за данашње појмове?

– Да, удала сам се млада и да нисам тада, можда не бих никада. Није ми жао – ништа нисам пропустила. Напротив, много је лакше подизати дјецу када си млад, а сада сам у најљепшим годинама, а дјеца су већ велика и заиста може да се ужива. Уживала сам у њима – водили смо их на море, у бање, на планине, и било ми је лијепо и тада, а лијепо је и сада.

Како данас гледате на свој живот?

– Немам кајања, осим што нисмо изградили кућу на плацу у Бусијама који имамо скоро двадесет година. Сматрам да ко је започео кућу и завршио ју је.

Данас постоје разни правци у васпитању, савјети и препоруке којима смо изложени, а с друге стране имамо и неко насљеђе које носимо из својих матичних породица. Наравно ту је и незаобилазан инстинкт сваког родитеља. Да ли сте слушали нечије савјете, или сте се просто ослањали на свој осјећај?

– Да, слушала сам савјете својих бака – једна је била рођена 1922. године, а друга 1944. године, али је и осјећај веома важан. Нисам присталица модерног васпитања, ни у начину исхране, ни у комуникацији. Ипак сам ја родитељ, а не другарица, и то мора да се поштује.

Колико је поријекло утицало на ваше вриједности?

– Ух, баш доста. Мушкарци из тог краја имају занимљиву нарав и чврсте ставове, док су жене мирне, вриједне и ћутљиве, иако се то с годинама помало промијенило. Сматрам да треба да прође још доста времена да би се људи из тих крајева навикли на овакав начин живота. Можда сам мало груба, али, просто речено, модернизовали у сваком смислу.

Анђелија је једина дјевојчица – да ли је браћа мазе?

– Јесте, мазе је и пазе, али зна и она понекад да буде „гора“ од њих.

Новинарка Српског кола

Драгана Бокун

ОВАЈ МЕДИЈСКИ САДРЖАЈ СУФИНАНСИРАН ЈЕ ОД СТРАНЕ МИНИСТАРСТВА ЗА БРИГУ О ПОРОДИЦИ И ДЕМОГРАФИЈУ