У Београду одржано треће дружење мјештана личког села Медак

Традиционално окупљање и дружење мјештана малог Личког села Медак одржано je у Београду 3. новембра у печењари „Велебит“. Ово је било треће по реду организовано окупљање , а домаћин дружења био је и ове године, Милорад Загорац , мјештанин истоименог личког села , који је уједно и предсједник Културно-умјетничког друштва „Крајина“ у Београду.

На дружењу се окупило око стотињак некадашњих мјештана села Медак , али и из околних села Почитеља, Читлука, Крушковца, Папуче и Плоче.

Према ријечима организатора, Милорада Загорца, циљ дружења је евоцирање успомена на завичај, присјећања на лијепе дане живота у родном селу и његовање добрих и квалитетних међуљудских и комшијских односа.

„Циљ је сјећање на навике и потребе које би и данас требало да примјењујемо у свакодневном животу“, рекао је Загорац који је на почетку отворио скуп и поздравио окупљене са ријечима пјесме чика Јове Змаја „ Гдје год нађеш згодна мјеста ту дрво посади, а дрво је благородно па ће да награди, наградиће изобиљем хлада , плода свог, наградиће било тебе било брата твог. Садимо дрвеће живота и гајимо љубав и сви ћемо бити награђени“, поручио је Загорац и пожелио да ово окупљање живи и у наредним годинама захваливши се посебно власнику печењаре „Велебит“ Петру Драгичевићу, такође Личанину из Грачаца који им је устуупио простор.

Домаћин окупљања Милорад Загорац иначе је ове године и такмичар серијала „Никад није касно“, такмичења пјевача аматера, па је тако госте у забавном дијелу вечери крајишком пјесмом забављала мушка пјевачка група „Мерак Крајине“ на челу са Загорцем и његовим гостима Жаретом и Милом.

Дружење је трајало, како би Личани знали да кажу, до првих пјеваца.



Село Медак смјештено је на сутоку ријека Лике и Гламочнице, уз пругу која спаја Загреб са Сплитом. Као такво дијели исту судбину као и већина осталих личких села, становника је све мање из године у годину. Док је у Метку 1991. године било 531 становника, данас их је, двадесет седам година касније, свега 62. Рат је ово село опустошио и раселио. Данас у њему живи углавном старачко становништво, које захваљујући скромним пензијама опстаје у овом подвелебитском крају. Тек током неколико љетних мјесеци село оживи, када некадашњи мјештани обиђу своје куће, ако их имају, или гробове својих најближих. Већина у рату разрушених кућа данас је обновљена, али су углавном празне. У селу постоји и стари православни храм Светог Јована Крститеља, који је на самој обали ријеке Лике подигнут још 1688. године. У својој историји овај храм је, баш као и само село, неколико пута рушен и обнављан. У 17. вијеку ту је био манастир, а посљедњих година храм се обнавља и изграђен је дрвени објект како би се у овој православној светињи наставио одвијати монашки живот.

Села Медачког џепа широј јавности постала су позната када је 9.септембра 1993.године у акцији под називом “Медачки џеп“ , хрватска војска напала српска села која се граниче са Госпићем, а у која спадају осим Медака и Дивосело, Читлук и Почитељ. Села су, прије напада, више од годину дана била под заштитом снага Уједињених нација. Убијено је 88 људи, од тога 36 цивила, махом старих, од којих 17 жена. Села су систематски опљачкана, а куће и помоћне зграде су запаљене и експлозивом сравњене са земљом.

Да су страшни злочини почињени потврђује и извјештај генерала Жан Кота , команданта УМПРОФОР-а, који је обишао ова села после акције, 19.септембра гдје је навео да „у селима „Медачког џепа“ више није било трагова живота, ни живих људи ни животиња. Разарање је према његовом извјештају било потпуно, систематски и намјерно“.

Поредећи статистику некад и сад, може се рећи да је циљ акције постигнут, у селима скоро да ни нема више живота. 1991.године у Дивоселу је живјело 344, данас 0 људи, у Читлуку је било 217, данас један старији брачни пар, у Почитељу је било 307, данас имају 3 старице, а у Метку је било 531 становник, а данас их је свега 62.

новинар „Српског кола“
Весна Вуковић


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк