У Чортановцима окупили се земљаци из некадашње општине Зрмања
У недјељу 16. јула у Чортановцима (Инђија) одржано је окупљање становника који су родом из села Зрмања, Отрић, Прљево, Прибудић, Велика Попина… Односно у питању су села која су се налазила у некадашњој општини Зрмања. Све до краја Другог свјетског рата село Зрмања имало је статус општине којој су припадала мјеста од Велике Попине па све до границе са Далмацијом. Након рата Зрмања губи статус општине и постаје мјесни уред.
Ове године окупило се око сто земљака. Већ се почну састајати око 9 часова уз личке уштипке и басу. Око 12 након печене јагњетине бућају. Имали су 7 екипа.
Учествовале су Попина- Подмила, Студићи, Поштак, Пољичине, Личка капа, Прилика и Поштари. Треће мјесто освојили су Поштари, друго Поштак, а побједничка екипа је Личка капа која је убједљиво побиједила екипу Поштак са 21:5. Организаори су подијелили и пригодне поклоне, за треће мјесто мајице, за друго плетене чарапе, а прво личке капе.
Након бућања поново се враћају у салу око 15 часова на вечеру пјесму и дружење.
Становници ових села прогнани у Олуји чим су се скућили, сазнали су једни за друге, гдје се ко настанио и почели су се окупљати. Прво су их почели окупљати Стево Сучевић Стевиша и Милан Димић.
Касније се дружење пребацило у Чортановце, а организатори су Томислав Будимир, Милорад Мишо и Вељко Димић.
Како нам је Будимир рекао Чортановци су близу људима из Војводине, а и онима из Београда.
– Одредили смо да окупљање буде прва недјеља након Петровдана, како ми зовемо Млада недјеља. Тај дан нам је најзгодини, Петровдан је слава села у Зрмањи, а Илиндан у Великој Попини, многи иду у своја села на славе, тако да су између ова два празника сви овдје па се можемо окупити.
– Немамо живу музику јер се састајемо да се испричамо, Милан лијепо свира хармонику и онда ми сви пјевамо.
Милорад Миша Димић је рођен у Србији, али је на сваком распусту одлазио у Лику.
– Тамо смо се састајали, правили прела и игранке. Тада се пуштала музика на грамафону. По цијели дан би били у пољу, па се оперемо у лавору и идемо у збор. Останемо до послије поноћи и попије се, али сви устајемо у пет ујутро. Неко тера благо, неко коси, и опет увече у збор. То су за мене предивне успомене, и то треба доживјети.
– Лику сам заволио и даље радо одлазим у њу јер су се тамо људи саживјели са природом, били окружени природним љепотама, јели здраву храну и увијек сам имао велико поштовање за све њих и њихову борбу и рад.
Димићев отац је међу првима дошао у Чортановце, и многе послије позвао да дођу седамдесетих година. Послије у рату су дочекивали своје земљаке ношене вихором рата. Све те везе из дјетињства пријатељске и родбинске они и даље одржавају и радо се окупљају како би евоцирали успомене и заједно се провеселили.
Новинар српског кола
Драгана Бокун
Фото: Тања Марчетић
