АКТУЕЛНО:

У Храму Светог Саве представљена књига Владимира Буњца Свједок судбине – антироман о нашем антиживоту у ХХ вијеку

Пoсљeдњи зaдaтaк Владимира Буњца, нoвинaрa, книжeвникa и књижeвнoг критичaрa, a пријe свeга вeликoг пaтриoтe, је рaсвjeтљaвaњe чињeницa o истoриjским дoгaђajимa кojи су битнo утицaли нa судбину Србиje и српскoг нaрoдa. Нашој нацији и свијету оставио је драгоцјен историјски документ. То је свједочанство о животу православних Срба у Загребу пред Други свјетски рат и свједочанство о непознатим појединостима у животу Београђана током Другог свјетског рата и два бомбардовања. Књига је представљена у порти Храма Светог Саве 30. септембра 2019. године.

Писац нас уводи у своју аутобиографску причу, од рођења 1928. у Загребу, па до геноцида над његовом породицом и Србима у Хрватској. Свједочи о бекству дјечака од усташа из Загреба у Београд 1941. Владимир је, као дванаестогодишњак, био једини преживјели у том возу. Сâм је стигао до Београда. Његов отац долази тек касније, сакривен испод угља у локомотиви…

Крoз фрaгмeнтe свaкoднeвицe тoг врeмeнa, дoпуњeнe aнeгдoтaмa o пoзнaтим и мaњe пoзнaтим личнoстимa, бoгaтo oсликaвa дух jeднoг нaрoдa у турбулeнтним врeмeнимa.

Посебно и упоредо обрађује и анализира књижевне прилике у Београду, Србији и Југославији. Тадашње друштвене односе сагледава кроз однос три књижевника епохе – Милоша Црњанског, Ива Андрића и Мирослава Крлеже. Лично их је познавао. Са њима је много разговарао и о њима је писао.

Лада Буњац Тончић ћерка аутора, објавила је очеву књигу, након његове смрти. Књига је објављена прошле године, промоција је била у априлу мјесецу у Музеју југословенске кинотеке, у априлу.

– Књига је значајна јер садржи историјске чињенице. То што је мој отац записао не смије да се заборави. Књига је окарактерисана и као документ – нагласила је Тончићева.

Први тираж је лада Тончић поклонила, а други тираж је штампан уз помоћ Машинског факултета из Београда и декана проф. др Радивоја Митровића.

– Његови пријатељи су му указали на значај ове књиге, како би се сачувале историјске чињенице. Запазили су да је мој отац говорио о догађајима који до сада нису забиљежени – рекла је Тончићева и захвалила се Машинском факултету.

У Храму Светог Саве о књизи су говорили академик, проф. др Љубодраг Димић са Филозофског факултета, експерт за историју Југославије и историју XX века и проф. др Александар Јерков са Филолошког факултета, уједно и управник Универзитетске библиотеке, који је експерт за српску књижевност XX вијека.

Професор Јерков је нагласио да су наозбиљнија питања којима се писац бави у књизи културно-историјска. Књига захвата најдраматичније тренутке ХХ вијека.

– Ово је горућа тема за све нас. Књига погађа једну врсту нерва савременог човјека. Књига је такође и добро написана, стилски бриљантно, чита се у једном даху.

Аутор пројектује лик Владимира у књизи, односно роман је аутофикција, наглашава професор Јерков и додаје да је Сведок судбине божанствена лектира за све нас.

– Хибридни текст који има читав низ вриједних романескних особина и снагу историјског свједочанства и документаризоване прозе. Њен наративни субјект Владимир, хоће да вам исприча једну епохалну причу о судбини Срба, српске културе и напокон, будућој судбини свих нас које он овдје лоцира стицајем околности у тих првих 20 година свога постојања. И тих 20 година потпуне дисимилације и ужаса које смо доживјели. То је велика тема за све нас, незаборављива и неопростива.

Након професора Јеркова о књизи је говорио и проф др. Љубодраг Димић који је нагласио да је размишљање Владимира Буњца, слободно размишљање над једним вијеком, у три темпоралне димензије. Прошлост, тренутак када аутор пише ову књигу, а то је тренутак наших страдања деведесетих која се нису окончала, и будућност.

–Владимир Буњац како сам каже настоји да свједочи о суштини живота, а не о његовој поступности или редослиједу. Настоји да опомиње, а не да забавља своје читаоце. Настоји да унесе немир, а не спокојство међу оне који читају редове које је исписивао. Он настоји да унутар епоха које се смењују, сагледа себе, али сагледа и друге у свом окружењу – рекао је Димић.

Основа приче коју приповиједа је заснована на чињеници да је рат својом бруталношћу 1941. закорачио у живот тада дванаестогодишњег дјечака и свом насилном природом тај живот сасвим измијенио.

– И сада писац налази потребу да се на неки начин одреди према времену у коме се родио, у коме је живио, према рату, који има своје загребачко и београдско лице на страницама своје књиге. Према читавом корпусу питања која одређују судбину и континента и државе, и нације и вјере и појединца. Према видљивим и прикривеним садржајима живота са испреплетеним узроцима и посљедицама, према догађајима, појавама и процесима који су убрзани када је у питању историјско, а не календарско вријеме. Из тих разлога писац је принуђен да почне причу о сопственом животу, као свједок сопствене судбине 15 година прије него што се родио. И његова образложења онога што је миље и вријеме у којем живи, почиње 1914. године. И ту је потрага за одговорима које рационално објашњавају сопствену судбину Владимира Буњца. Судбину народа коме припада и цркве којој припада у годинама Другог свјетског рата.

Година 1914. и почетак Великог рата је исходишна тачка ове приче, то је прича о атентату на Фердинанда, о дугорочним посљедицама тог атентата о генерирању мржње која почиње тада и која представља једну од најбитнијих компоненти 20. вијека у српско-хрватским односима.

Чега се Владимир Буњац сјећа. Сјећа се добијања морнарског одијела,црних манитија, бакљаде на Капитолу којима се обиљежава ступање на трон надбискупа загребачког Алојзија Степинца, ведре вечери над Загребом, атмосфера породичног дома који представља сигурност за једног дјечака, дома који су изградили један Србин и једна Хрватица, пркосећи цијелом сплету околности. Гдје ће супруга да преузме православну вјеру и промијени име и почетком рата дође у Србију.

Сјећа се мириса старих возова, коња, првог путовања у Београд, првих другови, дјечје игре…крпењаче, кликери, ношење све старијих и похабанијих одијела, кућне славе, првих усташа, жуте траке, страха које једно дијете леди у костима. То је његов живот у Загребу.

– Вријеме сазревања се догађа у једној ноћи када увијен у завијесу прозора вагона и купеа, непримећен од усташких редара који празне воз и одводе Србе у логоре, напушта НДХ и стиже као дијете у Београд. Иза себе оставља родитеље, отац је већ ухапшен, оставља мајку која му маше са колодвора загребачке Жељезничке станице, оставља нацистичку НДХ, чији логори већ гутају оне који нису Хрвтаи, католици. Оставља клерикални Загреб испуњен страхом, шутњом, мржњом, свештенство које се опредијелило, готово 1000 свештеника било је у редовима НДХ. Оставља и успомену на затвор у Петрињској улици гдје је одведен као дјечак из кога је срећом брзо изашао – наводи Димић.

– Шта га чека тек у Београду 1941. године. Њемачки војници који патролирају градом, али улице тог града су празне. Задах лешева који пливају Савом. Ту су рушевине Београда једно подсјећање на бомбардовање из априла 1941. године. Пише о политичком часу, пропаганди, гласинама, о ноћима које личе на таму…сјећа се и првих пољубаца на Калемегдану. Одмазде, стратишта, стрељања, али и козе Мица и свиње Нада коју купује породица исказујући један прагматизам да се преживи. Београд гладује, а та глад ће бити посебно изражена у посљедњим годинама рата, када из Србије све што је хране одлази у Њемачку да би се на неки начин намириле потребе Трећег рајха.

Димић наводи да је роман Свједок судбине заправо Хроника окупацоног времена.

– И мемоарски спис, и документаристичка проза и филозофски есеј  и роман, добро компонован и врло узбудљив, али и филмски сценарио, и отуда слика на насловној страни. Човјек који сједи у публици и гледа филм у којем је он главни јунак.

Ћерка Владомира Буњца и приређивач Лада Буњац Тончић се захвалила и предсједнику Одбора за дијаспору и Србе у региону Миодрагу Линти на присуству и нагласила да оно о чему њен отац пише у књизи је нешто за шта се Линта залаже и бори.

АНТРФИЛЕ

Три пута спаљивање Светог Саве

– С обзиром да се налазимо у порти Храма Светог Саве постоји детаљ у књизи који се тешко запажа, а то је спаљивање Светог Саве три пута. Отац је то тако доживео. Говори о спаљивању моштију Светог Саве у доба Турака, касније оно што је видио својим очима, симболично спаљивање моштију на Каптолу у Загребу, и треће за вријеме бомбардовања када је погођена и спаљена Основна школа Свети Сава – рекал је Лада Тончић.

Владимир Буњац (1928–1999) књижевник, новинар, филмски критичар, некадашњи уредник Радио Београда 2. Познат је по књигама Чесме и фонтане Београда, Дневник о Црњанском Каменовани Црњански, Јеретички Ћопић, Последња оаза, и по многим другим књигама, филмовима и књижевним анализама.

Tекст и фото: Драгана Бокун

Нема коментара

Напишите коментар