У клубу „Тесла” у Београду, одржана је промоција књиге Мирка Радаковића „Кордун од љепоте до голготе“

АКАДЕМИК ВАСИЛИЈЕ КРЕСТИЋ: ЗБОРНИК ТЕМА И ПРОБЛЕМА

 

На промоцији одржаној у форми историјског часа, о књизи, и времену које описује, говорили су академик Василије Крестић, Миодраг Којић, предсједник удружења за одбрану ћирилице „Добрица Ерић“ и аутор Мирко Радаковић. Марија Божић, технички уредник и писац поговора и Нина Шурлан модератор промоције, представиле су поглавља књиге, док су у културно-умјетничком дијелу програма учествовали ЖПГ „Банијке“ и МПГ „Ћиро“ Личка Калдрма – Дрвар.

 

Пјесмом у коју је стала сва туга и невоља, жалост и мука, страдање, прије свега српског народа у Другом свјетском рату „На Кордуну гроб до гроба“, отворен је овај скуп, а чланице ЖПГ „Банијке“ сјајно су је отпјевале, уз пратњу присутних Кордунаша, измамивши и понеку сузу.

СТРАТИШТА ОБИЉЕЖИЛА ГОЛГОТУ КОРДУНА

Касније на овом историјском часу, како је презентована књига, у извођењу Марије Божић и Нине Шурлан, могло се сазнати да је у том периоду на Кордуну побијено, углавном мучки и звјерски, на 49 стратишта , а дио њих и у борбама за опстанак и ослобођење, у периоду од 1941-1945. године 27 111 Срба, 1404 Хрвата, 929 Рома, 362 Јевреја и мањи број Словенаца, Руса  и других народа.

Једнако тако могло се чути да је непосредно по оснивању фашистичке творевине НДХ на Кордуну одмах отворен „лов“ на виђеније Србе, а посебан изазов усташкој солдатески представљали су српски свештеници и вјерски објекти.  Мученичком смрћу свој овоземаљски крај дочекало је 16 пароха , на челу са епископом горњокарловачким Савом Трлајићем чији су земни остаци нестали негдје у јамама првог концетрационог логора у тадашњој Југославији  „Госпић“, тј. Јадовно.

Сама књига, односно њена поглавља представљена су у сегментима који су укључивали периоде људске цивилизације све од жељезног доба до садашњих дана. Истакнуто је да су на почетку ту живјела два илирска племена Колопотијани и Јаподи, а да су у одређеним епохама на тим просторима своја уточишта проналазили и Римљани, Словени, Турци, Угари, Нијемци, Аустријанци, Французи  углавном у својим освајачким походима.  Данас тамо живе католици Хрвати из Хрватске и досељеници из БиХ, а мање од 3 процента Срба који се, како је речено, све више клеро-фашистичком идеологијом претварају у „православне Хрвате“.

У осталим поглављима аутор је обрадио вријеме Војне Крајине, Првог свјетског рата, Независне државе Хрватске, дешавања деведесетих година. Посебно је истакнута изјава Милке Бјелобрк, којој су за вријеме Другог свјетског рата усташе заклале једно, а друго дијете прекрстили, изречена 25.02.1990. године у Кордунском Љесковцу: „Дјецо моја, они су дошли да позобе, оно што су прије 50 година узорали“. У књизи се спомиње  и „капитулација“ 21. Кордунашког корпуса и ауторово тумачење тог догађаја, а завршава се поглављима „Култура живљења Срба“ и „ Како чувати идентитет Кордунаша“.

МИОДРАГ КОЈИЋ: ПОНИШТЕЊЕ ЋИРИЛИЦЕ, ПА СРБА

Први се од уводничара скупу обратио Миодраг Којић, предсједник удружења за одбрану ћирилице „Добрица Ерић“, рекавши у уводној ријечи да је аутор саставио једну историјску читанку о страдању српског народа на Кордуну.

„Ова књига је вјеродостојан историјски документ, технички и естетски је савршена, а издата је у сарадњи три патриотска удружења крајишког поријекла. Између корица књиге налази се доказни материјал да је према Кордуну извршен плански, организован и државотворни покољ православног српског народа. Нажалост и поред правдољубиве борбе српски народ је истребљен са својих катастарских честица и вјековних огњишта, јер је мржња хрватских клерофашиста, потпомогнута спољним фактором, надјачала српске слободарске могућности на Кордуну и Републици Српској Крајини“, истакао је Којић, посебно нагласивши да је те 1941. године у НДХ најпре забрањено српско писмо – ћирилица, а недуго затим и Срби као народ.

ВАСИЛИЈЕ КРЕСТИЋ: ПРОФЕСИОНАЛНОСТ ПОТИЧЕ ОД ЉУБАВИ ПРЕМА РОДНОМ КРАЈУ

Академик Василије Крестић рекао је да површно познавајући Мирка Радаковића, а знајући за његов однос према српском народу, према проблемима са којима се суочава и свему оном што је радио, није имао снаге да му каже да не жели да учествује на овој промоцији, мада то у посљедње вријеме све мање чини.

„Када сам прочитао ову књигу, био сам заиста одушевљен, зато што знам да је аутор књиге професионални официр и да није вичан перу како су вични историчари. Међутим, ова књига је написана са толико љубави, са толико жеље да се са њом постигне неки резултат у буђењу и очувању националне свијести, у сазнавању историјских чињеница кроз које су пролазили његови Крајишници и његови Кордунаши. Па се просто постави питање како један професионални официр достигне такав ниво, какав постижу професионални историчари. Тражећи одговор дошао сам до закључка да та професионалност потиче, прије свега, из његове превелике љубави према крају из којег потиче, према народу којем припада, према земљи којом је везан и из које црпи ту снагу. Аутор је показао болне, емотивно тешке теме и исто такве проблеме које је требало изнијети на једном ограниченом простору. Морам рећи да је у томе у потпуности успио“, навео је, између осталог, своје виђење ауторовог рада академик Крестић, називајући га „зборник тема и проблема“.

У наставку свог излагања академик Крестић осврнуо се на неке цијењене Крајишнике, Кордунаше, прије свих на Пепу Зинајића, чији је син Милисав био присутан на промоцији, као и Станка Опачића Ћаницу.

„Знао сам да прије него што је дошло до „Бљеска“ и „Олује“ да Пепо Зинајић има велику количину грађе о усташким злочинима која се налазила у његовој викендици поред Слуња. Нашао сам могућност да му јавим да ту документацију спремим у Архив САНУ, чији сам оснивач,  и да је тако сачувамо. Поред раније незаинтересованости, ипак када је деведесетих све кренуло по злу, јавио ми се и тражио да неко хитно дође по документацију. Захваљујући тадашњем министру унутрашњих послова Србије Радмилу Богдановићу, успјели смо да на ни мало лак начин, неким камионетима, ту значајну архивску грађу похранимо у наш архив“, испричао је на свој препознатљив начин академик Крестић.

Крестић је испричао и своје искуство око скупљања архивске грађе, односно опширних мемоара, чији је аутор био Станко Опачић Ћаница. Навео је да он није био „ибеоовац“, као ни Раде Жигић, него Србин који је тражио правду за своје Србе, видећи разлику између односа тадашњих хрватских власти према Србима у односу на Хрвате. Ћаница је нажалост због тога свог тражења доспио на Голи оток, иако су му Бакарић и тадашњи властодршци савјетовали да се смири и да се фокусира на своје ресоре у Влади. Од њега је Крестић затражио мемоаре, за које је знао да постоје, како би их такође похранио у Архив САНУ.

„ Примио ме је веома љубазно, а сам разговор био је веома занимљив, за мене и потресан. Када ми је предавао његове мемоаре, он је пружио руке говорећи ми: „Профо, моје руке су крваве. Окрвављене су српском крвљу јер сам био неучен, необразован, за мене је партија и Титина ријеч била важнија од ријечи моје мајке. Партија је наредила да судим невиним Србима који су били образовани и далеко више видјели од мене“. Другим ријечима, Ћаница је учествовао у оном намјештеном процесу гдје су пет, шест Срба осудили на смрт, као издајице партизанског покрета“, осврнуо се Крестић на Ћаницу Опачића, напомињући да су му по напуштању Голог отока запретили, да ако се поново врати, више живу главу извући неће, као што то није учинио ни Раде Жигић.

МИРКО РАДАКОВИЋ: БЕЗ ПОМОЋИ САРАДНИКА НЕ БИХ СЕ УПУСТИО У СТВАРАЊЕ ОВОГ ДЈЕЛА

На крају промоције, како ред налаже, присутнима се обратио аутор књиге пуковник Мирко Радаковић.

„Све што сам знао и умио, ја сам написао. Можда има словних и граматичких грешака у овој књизи, али сам сигуран да материјалних нема. Ако их случајно неко препозна, нека ми јави и мијењаћемо их у неком другом издању. О књизи су други много тога рекли, ја не бих ништа више него бих се захвалио, прије свих, академику Крестићу, проф Којићу, Нини и Марији, представницима крајишких удружења. Захваљујем се и др Софији Божић уз чију подршку сам се упустио у овај историјски час, као и рецензентима проф. др Момчилу Суботићу и Драгану Шкобаљу јер без њихове помоћи и подршке не би настала ова књига из које ће генерације које долазе имати шта да науче“, рекао је Радаковић.

Посебно се захвалио Гојку Рончевићу Мраовићу,  преживјелом логорашу из Јастребарског, по коме је и настала књига „Дјеца у логорима НДХ“. Нагласио је да је Гојко заједно са народном посланицом Смиљом Тишмом, која је као дијете преживјела Јасеновац, неко ко има право да тражи да се „Смиљина резолуција“ о усташком геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ 1941-1945. години нађе на дневном реду Скупштине Србије, и да сви присутни треба да јој буду вјетар у леђа како би била усвојена.

Скуп је завршен пјесмом МПГ „Ћиро“ Личка Калдрма-Дрвар, пригодним скромним коктелом и наставком приче о књизи, али и о историјским дешавањима на Кордуну, некад и сад.

 

Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ

 

 

 

 

Нема коментара

Напишите коментар