У селу Љубач код Книна некада је живело две стотине становникa

У селу Љубач код Книна некада је живело готово две стотине становника. Данас их је знатно мање и углавном су то старији мештани, али постоје и светли примери младих људи који су одлучни и спремни да остану живети у селу.

Љубач је мало село западно од Книна које се надовезује на овај град, територијално му припада, а раздваја их само река Крка. Према попису становништва из 1991. године, Љубач је имао 172 становника, десет година касније било их је 87, а свака долазећа година потом само је смањивала ту бројку. Данас је у Љупчу нешто више од двадестак домова у којима се живот одвија током читаве године. Статистика и подаци најбољи су показатељ слике и овог далматинског села.

– Током читаве године активно је нешто више од двадесетак домова и претежно се ради, као и у већини наших села, о старијој популацији. Деце има веома мало. Прошле године су се две породице преселиле у град Книн, и самим њиховим одласком село је остало без петоро деце. Иако Љубач није далеко од града и налази се на лепом месту, на самом узвишењу, њима је у граду вероватно било лакше функционисати због школе и посла. Свако има неке своје разлоге и колико год се трудимо разумети такве одлуке, толико нам је жао кад млађа популација одлази из села – каже кнински свештеник Борислав Ковачевић у чијој парохији се налази село Љубач.

Оно што мештани Љупча памте из прошлих времена, знатно се разликује од овога данас. Период од неколико деценија у времену је као трептај, али за људе који памте прошлост неретко се упоређује са вечношћу.

– Оно што чујем од својих парохијана, старијих људи који овде живе, јесте њихово памћење неких срећнијих и веселијих времена, што никако не могу поредити са овим садашњим. Присећају се често како су се, тада, људи више дружили, више помагали једни другима, било је живље и веселије. Било је више деце и више народа, па је и живот био другачији. Није било изразито то потрошачко друштво, као што је данас случај, људи нису били толики робови материјалног, нису имали струју до пре четрдесетак година, али су били срећнији и задовољнији. Ми данас не можемо један дан да функционишемо без струје, телефона, интернета, а све то нам даје само привид среће, никако оне суштинске у којој смо и Богу ближи – објашњава отац Борислав.

Некадашње генерације овдашњег становништва усвојиле су ту једноставност живљења, па ни данас не захтевају и не очекују много. Они се, каже отац Борислав, најчешће ни на шта не жале изузев на самоћу, или на то што су им деца далеко. Самоћа им је свакодневица и највећи непријатељ на кога су осуђени.

Струја дошла ’68

Оне средње генерације, које су негде најближе тој граници између оних и ових времена, сећајући се прошлости у свакодневном суочавању са садашњошћу, ипак најрадије причају о периоду када се село развијало, када су људи у граду радили, али остајали привржени животу у селу. Управо тако су, кажу, истовремено опстајали и село и град.

– Моји преци су свакако живели оскудније и сиромашније него ја. Шкрт је ово крај, брдски углавном, без поља и воде, па је једини услов њиховог опстанка био бављење сточарством. Временом су се околности мењале па је живот у селу бивао лакши и бољи. Отварањем некадашње творнице вијака „Твик“ у Книну, људи су добили прилику за сигуран и сталан посао, а самим тим и извор прихода. Книн је имао јаку железницу, пошту, затим некадашњу „Книњанку“, „Младост“, десетак већих фирми које су запошљавале све оне који су били радно способни. Није радио само онај ко није хтео да ради и често смо као такав пример истицали једног младог човека који је био међу ретким незапосленима, али само зато што је дао отказ и није желео радити. Али зато је било домаћинстава из којих је по неколико чланова било запослено у некој од фирми. Деца су се школовала, њихови родитељи били запослени, а старији су радили баште и држали стоку. Заједничким снагама домаћинства су почела лепо и пристојно живети. У неким кућама бивало је и по седморо деце, али нигде и никоме није било тесно нити је коме било шта тешко – описује нам шездесетчетворогодишњи мештанин Љупча Рајко Орловић.

Он памти 1968. годину као да је јуче била, јер је управо те године струја први пут дошла у Љубач, али и време када су мештани ручно копали бунаре за воду.

– Ја сам се родио без струје и било ми је дванаест година када смо је први пут добили у селу. На нешто чега није било и навикнеш да немаш. Деца данас не могу дан без интернета, јер су навикла од рођења да то „морају“ имати. Није било модерне механизације и некакве опреме, па су људи ручно копали бунаре за воду. И то нису копали земљу, већ литицу и голи камен. Ми градску воду ни данас немамо зато смо навикли на кишницу, и зато нам свака друга има другачији укус. Река Крка нам је близу, али „Неће вода уз брдо“. Куће су се зидале од камена, а људске руке дизале су сваки камен у њих узидан. Али биле су боље и квалитетније, и дуже су трајале него ове модерне данас – сетно се присећа Рајко.

Међу првима се вратили у Љубач

Сета за тим временима, она радост младости која човека истински никада не напусти, дошла је до изражаја тек у годинама након рата. У Србији је Рајкова породица остала тек две године, а онда су он и његова два брата и њихова деца први одлучили да се врате кући. Разлоге не треба пуно објашњавати када их он сликовито опише.

– Нисам се за те две године у Србији никада наспавао ни одморио, најео нити воде напио. Једноставно, нисмо могли без свог краја и без свог Љупча. Мајка је остала овде за време рата, она нас је дочекала и са нама доживела деведесет и једну годину – са радошћу се сада присећа те одлуке и повратка, истичући како се ни једног тренутка због истих није покајао.

Одлука о повратку није усрећила само њега, већ и читаву породицу. Знали су да неће бити лако изнова градити живот у тада пустом селу, али радост поновног сусрета са родном земљом, ни данас се не заборавља.

Ми смо коначно опет били своји на своме. Деца су била мала тада, тек што су кренули у школу, али сам одмах видео колико је то и њима значило. Када смо дошли у село, када их је бака сачекала раширених руку испред куће, та радост којом су јој трчали у сусрет не може се заборавити. Они су кренули у школу у Книну, а ми живот прилагодили новонасталим околностима. Тек након нас и други људи су почели полако да се враћају у село – присећа се Рајко

Рајкова деца данас су људи, и син и ћерка имају своје породице, али једнако обилазе оца и брину о њему. Обоје, од скора, живе у Книну, али готово да нема дана, каже Рајко, да бар син не дође у село.

Добро је ономе ко хоће да ради

Јован Орловић на Љубач се вратио као осмогодишње дете. Са тридесет и једну годину данас је међу најмлађим је становницима у селу. Ту је основао породицу, нашао посао у Книну, али се латио и сточарства и тог поштеног и тешког, али не баш популарног посла, којег се никада не стиди и не одриче. Његово село за њега је, каже, светиња, и док други одлазе, он каже да одавде не планира. Ко је желео да се врати, тај је нашао начина, ко није, сматра Јован, тај је у свему тражио изговор. Како се данас живи на Љупчу, једноставно описује.

– Добро, ономе ко хоће да ради. Ко неће, њему је свеједно и Аустрија, Немачка, Србија или Хрватска. Ко хоће живети може живети, ко хоће радити може радити, кога рад не занима томе је исто где год био. Ја волим село, волим ово где сам се родио ја, мој отац, деда, прадеда. Радим у творници у Книну, али се истовремено бавим и сточарством, држим краве. Е, сад, некима је то смешно или „испод нивоа“, али ја то волим и немам проблем с тим шта ко мисли. Многи ће пре да живе од социјалне помоћи него да нешто раде, ја ипак бирам ово друго. Тежак је то и мукотрпан посао, али многи су послови такви. Када човек ради оно што воли онда му ништа не пада тешко – каже Јован.

Само да је више младости

Иако често звучи као клише или самоохрабрење, Јован је један од људи који својим одлукама, ставом и размишљањем исте одбацује. Он о свом послу, сваком детаљу везаном за исти, прича задовољно и са осмехом. На констатацију да, уз све обавезе и одрицања делује као истински задовољан човек, он са осмехом одговара.

– Не само да сам задовољан, већ сам презадовољан и нема разлога да не будем. Да ми је три пута теже, радије бих живео овде на свом него било где друго на свету.

Финансије га, каже, ни најмање не оптерећују. Колико има, има, кад нема биће, а и кад не буде није страшно, довољно је и то што има, само да су сви живи и здрави. Тако би, верује, требао сваки човек да размишља, јер ништа материјално не може заменити ни здравље ни слободу.

Данас у овом селу, међу реткима, одрастају његова деца. То, каже, сматра само предношћу, јер све услове имају за нормално и здраво детињство.

– Ја имам двоје деце и брат једно. Приближних су година па увек имају друштво за игру и дружење. У селу им је чист ваздух, природа, животиње, могу се играти у дворишту или ван њега, а да не страхујемо од саобраћаја. Град је близу, сви имамо аутомобиле кад нам било шта затреба. У време школе, превоз долази по њих кући и након школе их поново враћа пред кућу. Храна коју једу је природно произведена у селу, могућност здраве прехране је неупоредиво већа него да су у граду. Веза коју овде остварују са природом и животињама сигурно је кориснија од неких модерних ствари које су приближније одрастању деце у градовима, бар тако ја сматрам – уверен је Јован.

Видео: Хроника СБИЗС Село Љубач поред Книна

Преузето са: СРБИ.hr