У селу Запужане код Бенковца више од две деценије живота у мраку

У селу Запужане које припада општини Бенковац, од предратних 547 становника данас живи свега њих педесетак. Међу повратницима је и Неђо Богуновић који више од две деценије живи без струје, фрижидера, шпорета, телевизора, бојлера, па чак и обичне сијалице.

Тако близу града а тако далеко од цивилизације, најједноставније и најкраће би се могао описати живот Неђе Богуновића из села Запужане код Бенковца. Удаљеност од града до села, девет километара пута у једном правцу, нису овом човеку препрека да их свакодневно пређе на бициклу, чак и по најлошијим временским условима, не би ли, бар на кратко, и сам осетио припадност друштву које га окружује. Друштву које не зна, не осећа, не види и не чује у каквим условима још увек живе њихове комшије, суграђани или земљаци.

Управо на том путу, враћајући се по киши бициклом из Бенковца, и ми смо срели Неђу. У једној врећици пар ситница, у другој празне флаше и лименке. Након неколико стотина метара асфалтираног пута, скренуо је према мостићу већ увелико нарушеном децембарским кишама, а затим преко ливаде на којој је одавно утабан траг Неђиног бицикла. Ту, на крају пута, на осами, налази се његова кућа. Већ при уласку, док је вешто одвезивао канап на дрвеној, импровизованој капији, рече нам како нема баш ништа чиме би нас могао понудити. Остављајући своје возило да не кисне, на тренутак застаде не рекавши ништа, али је његов поглед исувише одавао нелагоду са којом је дочекивао госте.

Пре рата Неђо је са родитељима живео у селу Подлуг, са друге стране Бенковца. Радио је, каже, у Задру, све док се није заратило. Ратне околности и њега су одвеле пут Србије, док су родитељи остали чувати кућу.

– Мајка и отац остали су у Подлугу, тамо смо сви и живели до рата. Они нису хтели у избеглиштво, остали су овде, док сам ја завршио у Крушевцу, у Србији. Четири године сам био тамо, смештен у једном прихватном центру, а онда сам одлучио и ја да се вратим – срамежљиво и бојажљиво прича Неђо.

За време боравка у Крушевцу није се најбоље снашао. Радио је за дневницу, где је могао и налазио посла, живео у прихватном центру и није имао могућности ни прилике да се од свега тога отргне, да проба негде сам. За четири године, каже, као да је цупкао у месту, ни напред ни назад, све чешће размишљајући како се жели вратити свом крају.

– Шта да кажем, није ми било добро у избеглиштву. Пуно народа у том прихватном центру, све просторије заједничке, спавало се свуда, као и на осталим местима што је било. Немаш ништа своје, немаш одакле почети, немаш неку сигурност, тако да сам готово свакодневно размишљао о томе како ћу се вратити. Након четири године тако је и било, само што се нисам вратио у Подлуг него у Запужане, на мајчину земљу.

Некоме није хиљаду евра није доста, Неђо задовољан са хиљаду куна

За време његовог одсуства родитељи су продали оно имовине што су имали, о чему Неђо невољно прича, па је из тог разлога дошао у кућу коју је наследио по мајци. Није га ни ту Бог зна шта дочекало. Све је било девастирано изузев четири зида и бетонске плоче. Једна хумнитарна организација, која је у то време деловала на овом подручју, ставила му је кров и обичне прозоре без гриља, ролетни, било какве заштите. Остало је, каже, урадио сам. Иако не много, њему довољно за живот.

-Воду сам имао и раније, имам и сада, само струју никако нисам успео довести. Како пре рата нисмо живели на овој адреси, нисам остварио право на прикључак, а сам да га платим нисам имао одакле. Рекли су ми да прикључак износи око 18.000 куна, а то су средства која је тешко издвојити и са сигурним примањем, а камоли без њега. Нисам тражио социјалну помоћ, било ме је срамота да идем тамо чекати кад сам способан да радим било шта, тако да сам се ослањао само на оно што зарадим од дневница. Нисам бирао, нити ми је било тешко радити, увек прихватајући и оно што нико други није хтео. И тако, година за годином прође време – помирљиво прича Неђо.

Све те године Неђо је тумарао у сопственом мраку, живећи од данас до сутра, задовољавајући се тиме да није гладан и да је у својој кући. Радио је башту ручно обрађујући земљу, узгајао поврће да има за своје потребе. Пре неког времена остварио је право на пензију и сада, како каже, има својих сигурних хиљаду куна месечно.

– Ја сам самац и мени је то довољно. Што би народ рекао “покријем се колико сам дугачак“. Засадим мало баште, од пензије купим намирнице које ми требају па спремим што могу. Нисам навикао на раскош већ на сналажење, тако да ми је све то већ нормално – каже Неђо, покушавајући да прикрије ону „кнедлу у грлу“ која одаје његову муку.

Унутрашњост његовог дома најбољи је показатељ нивоа преживљавања испод границе скромности. Један сто и столице, одавно дотрајали шпорет на дрва, и један неисправан електрични шпорет који му служи као остава и као радни сто, сав су инвентар који поседује. Нема ту ни витрине ни фрижидера, ни телевизора да му крати самачке дане. Нема струје па ни њих нема.

– Ето од 1999. године сам овде, па како онда тако и данас. Лакше би било да је има, ал’ шта ја могу. Лети је лакше кад је дан дужи, више радим вани у башти па и ноћ лакше прође, али је зима тешка и предуга. Обавим вечеру за раније, док се још види вани, па онда раније и легнем, шта ћу друго у мраку?

У суседним просторијама једнако је све пусто. Изузев ормара и кревета, ничега ту више нема. Живећи у оваквим условима, све би му било сувишно. Оно што има одложи на дрвену клупицу у соби јер ту је хладно као у фрижидеру, каже Неђо.

„Све је то ваљда живот“

Ни поред свега наведеног никада се, истиче, није покајао због одлуке о повратку. Ту је ипак свој на своме, свој газда и никоме сметња, никоме није дужан и ни од кога ништа не тражи.

– Зашто бих се покајао? Дошао сам овамо где сам рођен, где припадам. Како год да ми је, знам да ме нико сутра неће избацити на улицу, у својој сам кући. Сачекао сам пензију па и старост дочекујем мирнији. Не кажем да ми не би било лакше да имам струју, да могу себи угрејати воду у бојлеру, оставити храну у фрижидер, или да бар увече могу дуже седети гледајући програм на телевизору, али знам да то себи не могу приуштити па се задовољавам оним што имам. Док још могу, седнем на бицикло и одем до града, прозборим са ким по неку реч и то ми је све. У близини никога немам, село је већином пусто, мало се ко и вратио али све је то ваљда живот – на крају, као да сам себе теши, прича Неђо.

Онако како је нас дочекао тако ће испратити и годину на измаку, двадесет и прву од када се вратио, без превеликих надања и очекивања да ће долазећа календарска бити боља и светлија. И док се други буду жалили на неиспуњена очекивања, вирус који је стопирао гала дочеке и блештавило, немогућност да у раскошу и луксузу окрену тај један лист на календару, Неђо неће бити оптерећен њиховим мукама. Њему ће те муке бити стране као што је и он сам, и такви попут њега, странац онима који не знају, не виде, не чују и не осећају да данас, међу нама, живе људи који у двадесет и првом веку, више од две деценије, живе у мраку.

Преузето са: Срби.хр