У Студентском културном центру у Београду промовисан роман „Живот из засједе“ Анђелка Анушића

ТРЕНУТНО  НАЈМОДЕРНИЈИ  СРПСКИ  РОМАН  О  КРАЈИШКИМ СРБИМА

Откуд и зашто наслов романа „Живот из засједе“? – запитао се, реторички,  Анђелко Анушић, на промоцији свога истоименог дјела, одржаној у Студентском културном центру у Београду, 27. априла.

„Мој  јунак  Вељко Хрваћанин, односно  старином, пре асимилације, Ерваћанин“, наставио је писац – „је из фамилије  прозних ликова, из мојих романа  и   приповиједака,  који су из круга крајишке цивилизације и културе, дакле, дијела нашега народа који је живио, и живи и данас, у горкој мањини, понижаван и вријеђан, нажалост, на западним ободима Балканског полуострва (простор Војне границе, односно  отете Републике Српске Крајине),  још од времена Светосависнке епископије на Стону, дакле од прије  осам и по вијекова. Tамним силама тла и историје одувијек прогањан, тлачен, унијаћен и масовно уништаван, нарочито у вријеме Првог и Другог свјетског рата, и Трећег, грађанско-вјерског на простору  Брозове Југославије, крајем двадесетог вијека –  народни колектив из кога потиче мој јунак – морао је да живи у засједи, из засједе – ускочке, граничарске, устаничке, одбране голог живота и основних националних обиљежја, вјере, језика, историјске самосвијести,  слободе, људског достојанства, кућног прага. – и отуда, дакле, наслов овог романа. То је онај живот „у који је и он пао“, како каже пјесник.  Судећи данас по свјетском мнијењу, по ономе што се тектонски, прекретнички а круцијално   одвија у колијевци православне, па и српске цивилизације, дакле у  Украјини –  из засједе је живио и живи и сваки српски и православни човјек на  планети. Дакле,  по свему овоме,   Вељко Ерваћанин је колективни јунак. Јунак наших дана, у извјесном смислу, на домаћем, па  и планетарном нивоу, јер данашњи сироти човјек суочен је  – осим са одбраном голог живота –  и са одбраном својих основних људских својстава, темељних одлика Божијег створења. Након изгона из земље његових отаца авуста 1995. године , дакле из Крајине и Хрватске – голготски живот из засједе и драма Вељка Хрваћаниа/Ерваћанина одвијају се у три чина: Косово, Хртковци, Холандија.“

О Анушићевом роману говорили су и проф. др Славица Гароња и  др Слађана Илић.

„Знатно наративно растерећенији, прозрачнији, а семантички згуснутији, са радњом  која „просто вуче“, Анђелко Анушић у новом роману демонстрира једно сазрело књижевно умијеће, исписујући тренутно, можда и најмодернији роман о трагичној судбини читавог једног, трајно прогнаног огранка српског народа. Комбинујући, веома успјешно, завичајну ијекавицу, са мноштвом занимљивих лексема, већ изашлих из употребе (кроз управни говор главног јунака) и нараторову екавицу,  са густим језичким ткањем и набојем, Анушић даје и једно универзално штиво, „читљиво“ за све структуре читалаштва, ширег културолошког простора. Иновативан је и поступак којим аутор прилази својој теми кроз свог главног јунака, који је први негативан крајишки јунак, са низом (погрешних) животних одлука, а чија је психолошка подлога (огорченост, осјећање издаје и бесмисла) имплицирала све те одлуке и одлике, и које га, неминовно, одводе у трагичну судбину. Дат у монолошкој форми и in medias res – од тренутка када након „Олује“, Крајишнике српске власти упућују на Косово и Метохију, роман плијени непосредношћу исказа, живим и динамичним дијалозима, кроз које се додатно означена и карактеризација избјегле породице главног јунака: оца и мајке (нарочито карактеризоване карактеристичним крајишким говором), као и брата са породицом“, оцијенила је, између осталог,  Славица Гароња, и  закључила:

„Писан без тзв. „политичке коректности“, односно, слиједећи истину, која је сада и могућа једино у књижевности – кроз свог главног јунака и његов удес, Анђелко Анушић нотира сва понижења и јед, који је задесио крајишке Србе и у избјеглиштву… Са такозваним „отвореним крајем“ Анђелко Анушић, завршава ову горку повијест, постмортем причу о крајишким Србима, имплицирајући бројна питања која је у овом роману покренуо. Писан модерно, а опет са унијетом дозом важне лексичке традиције (а у језику је памћење!), најпослије имплицирајући егзистенцијалну ситуацију Срба Крајишника, чија се читава историја и најновији удес – деведесетих – може назвати симболично „животом из засједе“, Анушић низом својих романескних и приповиједних дијела на тему Крајине и Крајишника, а нарочито овим посљедњим, остварио је тренутно, да поновим, најактуелнији српски роман о потпуно запостављеној (и заборављеној) проблематици избјеглих Срба Крајишника из Хрватске и њиховој трагичној неприпадности „нигдје“, односно немогућој „аклиматизацији“, ван вјековних огњишта. Овај роман  је стога, важна порука о  једном трагично пострадалом (и већ готово непостојећем) народу у политичкој стварности, али и сјајан прилог савременој српској романескној продукцији“.

Бесједећи о Анушићевом роману, Слађана Илић је казала:

„Анђелко је написао веома сложен, динамичан, готово филмичан роман, како је досад критика већ запазила. Његова сложеност не одвија се у хронолошки заснованом приповиједању у ком догађаји проистичу један из другог, не  огледа се  ни у заступљености  елемената фантастике, мада су они у роману спорадични, а функционално присутни. Не огледа се ни у сложености језика, мада у роману  итекако обнављамо знања о говору људи с Војне границе, којем  пријети потпуни нестанак, али се огледа у широком мотивско-тематском распону. На први поглед читалац би могао закључити да је ријеч о историјском роману, с обзиром на то да се у њему прати судбина једне крајишке српске породице, од почетка егзодуса 1995. године, па до савременог тренутка који их затиче расијане на све стране, а главног јунака Вељка, на Западу, у Холандији. Но, то је први и најочигледнији слој приче, а други се заснивају  на – сложености фамилијарних односа, на чињеницу да у критичној историјској ситуацији, каква је увијек за крајишке Србе, ни брат избјеглица, ни његова породица, нису дугорочно добродошли у сестрином дому, у Србији….Читалац  је у прилици да види, у Анушићевом роману, какво је искуство Запада за оног који је тамо невољно отишао, као прогнаник који не може да се асимилује, првенствено зато што његово цијело биће то одбија, јер не дијели исте вриједности с културом у којој је затечен, заправо духовно заточен, а какво је искуство оних који су потпуно отворени за вриједности Запада и због материјалног благостања склони свакој врсти самозаборава.“

Говорећи о богатству и финесама пишчевог језика, Слађана Илић је сумирала:

„Као значајан чувар вриједности, а језика као блага, Анђелко Анушић и у овом роману функционалано налази мјеста о крађи језика, и о свему што је она условила, нарушила и ка чему води. С обзиром на наведени распон тема, њихову деликатност и сложеност, на позицју језика, у приповиједању доминирају иронија и сарказам. Како би друкчије могао приповиједати јунак који је у великом историјском погрому који се концентрично у различитим  манифестацијама шири   на читав свијет, изгубио све, који, изгубишви себе гледа у Рајну која ништа не може да однесе и која му личи на омчу“.

Анушић је прочитао неколико пробраних, упечатљивих одломака из свог новог романа.

Информативна служба

Савеза Срба из региона