Удружење Славонија у срцу обиљежила 200 година од рођења Бранка Радичевића
Ове 2024. године Удружење Славонија у срцу обиљежила је јубилеј 200 година од рођења нашег великог пјесника Бранка Радичевића. Чланови Удружења Славонија у срцу су се и претходних пет година окупљали на Стражилову како би одали почаст овом великом пјеснику.
Домаћини овог дружења, у свом простору за рекреацију и прославе на Стражилову, поново су били вриједни Славонци, Здравко Жигић Шумар и његова љубазна супруга Нада.
У пјесничком дијелу програма, поред Споменика Бранку Радичевићу који је подигнут 1974. године, поводом 150 година од пјесниковог рођења, чланови Удружења су читали пригодне пјесме.
Делегација чланова је отишла и поставила вијенац на гроб Бранка Радичевића. Наиме, Бранко је умро у Бечу 1853. године гдје је и сахрањен. Бранково тијело свечано је пренијето из Беча на Стражилово 22. јуна 1883. године. 1885. године Карловчани су подигли и споменик достојан пјесника. Он је изведен по пројекту Светозара Ивачковића, а извео га је Италијан Петар Китузи из Дубровника. Грађевински камен за споменик допремљен је из различитих крајева гдје је живио српски народ. По средини пирамиде на врху исцртан је крст, а испод њега су уклесане ријечи: „Бранку – српски народ”. У подножју споменика постављена је надгробна плоча, пренесена из Беча, са текстом: Много хтео, много започео, Час умрли, њега је омео!
Споменик је свечано откривен 27. септембра 1885. године уз присуство великог броја грађана и посланика Српског народно-црквеног сабора.
Током Другог свјетског рата усташе су разрушиле гроб, а поново је обновљен приликом стогодишњице Бранковог пјесништва.
По повратку у ресторан госте је сачекала богата трпеза. Овај скуп благословио је протојереј-ставрофор мр Јован Милановић, ректор Богословије Светог Арсенија у Сремским Карловцима.
Славонци су са радошћу угостили и замјеника жупанице пакрачко-славонске Николу Ивановића, етно групу Златно звонце и Далматинце из групе Од тромеђе, па до мора.
Након богатог ручка дружење је настављено уз пјесму и игру, заиграо се и запјевао тарабан, бећарац, календари, ужичко коло, а подсјетило се и на старе пјесме које су се радо пјевале у завичају. Музика је, такође, била на висини задатка.
Бранко је рођен 28. марта 1824. у Славонском Броду. Преминуо је у Бечу 1. јула 1853. Живио је само 29 година, али је за то вријеме оставио неизбрисив траг и постао један од најзначајнијих српских пјесника. 1883. године овдје на Стражилову сахрањени су посмртни остаци великог писца, 30 година послије његове смрти у Бечу. Био је то повод за велику националну манифестацију Срба са територије тадашње Аустроугарске монархије.
Радичевић је рођен у породици Тодора (Божидара) и Руже Радичевић, ћерке богатог вуковарског трговца Јанка Михајловића. Пошто је рођен дан уочи Светог Алексија, по њему је и добио име Алексије.
Пред објављивање своје прве књиге, своје име ће промијенити у Бранко (посрбљено име). У гимназију у Сремским Карловцима се уписао 1836. године. Сремски Карловци и оближње Стражилово су имали велик утицај на Бранкова каснија дјела, од којих је најпознатији “Ђачки растанак”, у којем изражава своју жељу да ту буде и сахрањен.
Године 1843. је уписао студије права у Бечу, али након три године одустаје од факултета. Старо пријатељство породице Радичевић са Вуком Караџићем била је Бранку најбоља препорука за ступање у круг Вукових сарадника и пријатеља. Када му је преминуо брат Стеван, Бранко се збратимио са другим младим Вуковим сљедбеником Ђуром Даничићем.
Прве стихове је написао још док је похађао Карловачку гимназију, а одушевљен Вуковим реформама интензивније је почео да се бави књижевним радом. Прву књигу пјесама је објавио у Бечу 1847. године, на чистом народном језику, у духу модерног европског романтичарског пјесништва. Исте године су објављени и Вуков превод Новог завјета, Даничићев “Рат за српски језик и правопис” и Његошев “Горски вијенац”, тако да се та година сматра годином незваничне Вукове побједе.
Због револуције која је захватила Хабзбуршку монархију, Радичевић је напустио Беч и живио је по разним мјестима у Срему. Слава коју су му донијеле прве пјесме била је велика и у Кнежевини Србији, у коју је неколико пута долазио. У страху да његово присуство не изазове немире међу великошколском омладином, власти су га протјерале из Београда.
У то вријеме је почео да обољева од туберкулозе. Вративши се у Беч 1849. године уписао је студије медицине, покушавајући да нађе себи лијек, али је наставио да се бави књижевношћу, и године 1851. је објавио још једну збирку пјесама.
По савременику Аци Поповићу Зубу, Бранко је био „љепушкаст, окретан, пријатан, чист. Није пио, није бекријао. Он те врсте демократије није трпио.”
Радичевић је умро од туберкулозе 1. јула 1853. године у бечкој болници, наводно на рукама Вукове жене Ане. Савременик Лазар Захаријевић је то у својим успоменама негирао. Бранко је умро сам током ноћи. Имао је 29 година, опојан је у грчкој цркви, а сахрањен је на бечком гробљу Св. Марка. Постхумно збирку пјесама је објавио његов отац 1862. године.
Бранко Радичевић је након преране смрти био донекле заборављен, а гроб му није одржаван и његован. Његов „култ” је почео да се ствара међу Србима након двије деценије. Када је Стеван Поповић Вацки 1877. године покренуо српски илустровани календар „Орао”, његова главна тема био је Бранко.
Он је први изнио у јавност идеју, којом би се испунио Бранков завјет, да његове кости буду пренијете у Карловце. Тој идеји је допринио и пјесник Јован Јовановић Змај, са својом потресном пјесмом „Бранкова жеља”, коју су пренијели скоро сви српски листови.
Тада је кренула велика акција скупљања прилога за пренос његових костију, о двадесетпетогодишњици смрти. Међутим, Лаза Костић је „све покварио”, објављујући свој неприлични „одговор” Змају, у пјесми „Права Бранкова жеља”. Та пјесма у којој је преиначена посљедња воља Бранкова је одбила Змаја, али и друге Србе Бранкове поштоваоце, да наставе активности.
И Карловачки одбор, који је чинио практичне кораке са великим успјехом, престао је да дјелује. Наступило је неколико година неочекиваног мука. Српска бечка омладина „Зора” је 1883. године ипак испунила пјесникову жељу и пренијела је његове остатке из Беча на Стражилово. Све се то догодило за кратко вријеме и набрзину, јер је претила опасност да се током планираног пресељења изгуби сваки траг пјесников.
Са Бранком Радичевићем су у националну књижевност први пут ушле пјесме са изразито лирским мотивима и расположењем. Те пјесме су првенствено пјевале о радости и љепотама младости. Ипак, већи дио својих пјесама, као што су „Кад млидијах умрети” или „Ђачки растанак”, Радичевић је писао као елегије. У јеку Вукових полемика са противницама реформе српског језика, Радичевића прва збирка песама је доказала да се и на народном језику могу испјевати уметничке пјесме.
Најпознатије Радичевићево дјело је поема „Ђачки растанак”, у којој је опјевао Фрушку гору, ђачке игре и несташлуке. Елегија „Кад млидијах (размишљах) умрјети“, објављена послије његове смрти, једна је од најљепших елегија у српској књижевности, у којој је пјесник предосјетио блиску смрт.
Новинар српског кола
Драгана Бокун
