Toмо Радусин: Урошев текст у Дубровнику
Још је српски цар Душан слао младе људе – двадесеторо деце племенитог рода у Дубровник, „на васпитавање“. Цар Душан је са супругом и сином Урошем и био у Дубровнику 1351. године, да утврди трговачке уговоре. У граду је основао и једну богату библиотеку.
Moćnik sv. Križa srpskog kralja Uroša Milutina II koji se danas čuva u dominikanskom samostanu u Dubrovniku…
Drugi moćnik sv. Križa (на слици – прим. ИСП, v. 51 x š. 35 cm), koji se danas čuva u dubrovačkom dominikanskom samostanu, prvotno je bio vlasništvo srpskog kralja Uroša Milutina II. iz XlV. st. Izrađen je, odnosno popravljen, kako se vidi po dvama žigovima, u Dubrovniku. Donesen je u Dubrovnik nakon pada Srbije pod Turke, i prije 1521. darovan je gruškome dominikanskom samostanu, ali je oko 1618., iz sigurnosnih razloga, prenesen u dubrovački samostan, gdje se i danas čuva. Dubrovački su dominikanci od 1281. upravljali kapelom sv. Marije u Brskovu i stoga je razumljivo da je nekoliko moćnika u dubrovačkom dominikanskom samostanu vuklo podrijetlo iz Srbije. Na patrijarhalnom srebrnom križu, urešenome jednostavnim stiliziranim rozetama, nalazi se ćirilski natpis: „Si častni krst stvori Gospodin kralj / Stefan Uroš i sin Velikoga kralja / Uroša, domu Apostol Petru i / Pavlu
„Драгоцјена народна старина а уједно света моћ сачувана је у Дубровнику у храму Домениканаца. Случајно је и храм источног стила премда западног обреда, и храни источну моћ, а то је крст Стјепана Уроша II Милутина, српског краља коју ријеткост ево ћемо данас приопћити нашим штиоцима са сликом.
Овај је крст начињен попут патријархалнијех крстова, т.ј. двоструко: сав је од чистог сребра. Унутра је наравно шупље јер су уметнуте свете моћи. Висок је 51 центиметар а од двију палаца на прије крст, горња је дуга 21центиметра, а доња 35. Ширина дужине и попријечнијех палица је цент. 2,5, а дебелина вент. 1,7.
Средњу страну ресе осам ружица или звијездица, а исто тако и на сваком крају палица или ружица. Те су звијездице осприједа прошупљене, и тако се лако могу видјети кроза њих моћи светога крста, којих, како Цријевић вели, има три уломка; један је низ сву дуљину, а два су попријеко.
На крст су урезана четири натписа старим ћирилским словима а један латинскијем. На горњем пријекрсту по кратицама је написано, која посљедња грчка ријеч значи: побједник.
На дну крста ево како натпис гласи: „Овај часни крст, учини господин краљ Стјепан Урош и син великога краља Уроша храму светих Апостола Петру и Павлу, тако да му буде за спас и отпуштање гријехова“.
С друге стране озгор низ уздужну палицу, што се у слици није могла видјет, пак смо учинили на пољу урезат стоји:
Renovita M.D.XLVIII т.ј. поновљен (поправљен) г. 1548. Испод овога „Renovita“ с друге стране (превод), штије се: „Овај крст учини епископ Рашки Григорије други, како и ова удовица дајући два новца. Ко усхтије овај крст дигнути од светих Апостола, јали од часнога дрва, да је проклет“.
Напокон с лијеве стране на рубу доњег лакта и има низ уздужну палицу, ово се чита покраћено: „Крстом брањени, опиремо се врагу, не бојећи се казни његове ни пријетње, јер охоли је ослабљен и би згњечен силом распетога Христа на дрву“.
Није сасвим бистар смисао другог и трећег натписа. Цијенимо да, ондје гдје говори о Урошу, разумије хрстово дрво, које добави и учини краљ Урош („од часнога дрва ко усхтије узети овај крст). У трећему пак натпису разумије сребрни крст учињен на трошкове Григорија епископа Рашкога; дајући тако оне ријечи „како и она удовица дајући два новца“ односе се на истога Григорија, чија је задужбина успоређена с оном удовице у Еванђељу Марка (XII, 42) и (XXI, 2)“.
Стјепан Урош II Милутин владао је Србима од год. 1275 до 1321; он бјеше од Немањине лозе, син Великога Уроша а отац Стјепана Уроша III Дечанскога. Рекао би, да је био врло побожан, јер сагради много задужбина по својој царевини а и изван ње, на примјер у Пуљскоме Бару уздигне отар врху гроба св. Николе; одреди за вазда цркви палестинској годишњи поклон од 500 перпера, што по погодби плаћаху Дубровчани српскијем краљевима, и потврди, запис дјела свога Стјепана Првовијенчанога Бенедиктанскому Манастијеру на Мљету.
Гледе његових одношаја с римским папом и гледе Богомила, Мајков вели, да се с политичкијех узрока договарао с римском столицом преко своје мајке Јелене и умиљавао се, а да ни побожан није био, него само у толико да се уложи свећенству.
Урош бјеше у пријатељству и с цариградскијем двором, одакле се четвртом ожени за Симониду, кћер Андроника II Палеолога. Одатле можда је добавио уломак св. Дрва и даровао столној цркви св. Апостола у епархији Рашкој.
Кад српска краљевина пропаде и поплавише Турци оне земље, Дубровачки трговци откупише некако ону драгоцијену моћ и донесавши је у Дубровник, поклонише цркви св. Крста отаца Домениканаца у Гружу. Кад то бјеше, управ се не зна; али већ г. 1521 налазимо тај крст забељежен у црквеном попису оног манастијера. Зидање Грушкога манастијера започето је г. 1437 а довршено г. 1450. Дакле од 1450 до 1521 крст је овај у Груж донесен, и баш је у то доба грдна судбина Србе затекла.
Г. 1548, како онај латински натпис свједочи, крст би поправљен, а г. 1618 би пренесен у цркву граскога манастијера међу остале св. Моћи, јер је било међу зидинама лашње сачувати тако драгоцијену старину; али сваке године дне 3. маја, када пада успомена изнашашћа св. Крста, носила се св. Моћ у Груж, да се угоди побожности пука, а тим се је старо право грушке цркве признавало. Него г. 1697, при том преношењу крста, нестане један уломак св. Дрва. Отада престаде тај обичај преноса, и крст чавлићима сребрним би закован да се не може отворити“.
Извор: Српска зора, илустровани лист за забаву и поуку. Година пета, свеска осма, страна 153, 155 и 156. У Бечу, августа 1880. Издаје и уређује: Тодор Стефановић Виловски. Wien, VII, Burggasse 24.
О Урошевом крсту у Дубровнику писао је и Симо Матавуљ у причи: „Бијели фратар из Дубровника.“
Каже Матавуљ (1852-1908) да је у раном дјетињству чуо за Дубровник, како је богат и велик. Чуо је да је народ у Дубровнику питом и не псује Бога ни свеце. Значи да је већи и богатији од Шибеника у којем је живио. Прича Матавуљ да су сва православна дјеца у Шибенику знала да се свијет дјели на православну и католичку вјеру или на „ришћанску“и „кршћанску“ вјеру. Даље, да су Христос и његови ученици говорили као и наши православни попови, који су носили браде и дугу косу. Говорили су „вјера, дјева и свјетлост“ а ови други били су обријани и говорили су „вира“, дива“ „свитлост“ и слично. Па ипак ришћани (православци) у Шибенику говорили су исто икавски. Вјеројатно је то настало у старини и под притиском, пише Матавуљ.
Обичај је био у Шибеник да сваке године дође проповједник са стране и његове проповједи би слушали и једни и други. Међутим, једне године дође проповједник са стране, из Дубровника. Био је у бијелим мантијама (доминиканац) а по изгледу је био млад, снажан и види се, наочит. Као такав свидио се свима, нарочито женском народу. Његова проповјед на талијанском језику изазвала је одушевљење присутних. Сутрадан је та његова проповјед настављена у препуној цркви, али на другом језику. Лијепи свећеник је говорио нашки, као што говоре тежаци. Говорио је по ришћански: свијет, вјера, дијева, љепота, онако како пише у Буквару и читанци. Онако, како је учитељ тражио да се говори српски, православски.
Није се то свидјело кршћанском народу. Чак се пред црквом свјетина спремала да премлати проповједника. Срећом, побјеже. Узалудна су била увјеравања попова, да се тако говори у Дубровнику. Покушавао је он да све окрене на икавицу, али без успјеха. На крају је отишао за Дубровник.
Матавуљ је са двадесет и три године добио мјесто учитеља у Херцег Новом. Путовао је паробродом од Шибеника до Дубровника. Била је то прилика да боље упозна мјесто и његове старине. Потражио је оног проповједника који је најурен из Шибеника. Кад га је нашао, покушавао га је подсјетити на тај догађај, али се проповједник није могао сјетити. У обиласку Дубровника, наишао је на источним вратима велики доминикански манастир, којег Дубровчани зову „Розаријо“ а у њему је био Урошев крст.
Описује Матавуљ како га обузела узрујаност јер ето пружила му се прилика да цјелива крст српског краља Стефана Уроша III, а у ризници да види чувену слику бесмртног Тицијана. За седам година колико је провео у Новом, каже Матавуљ да је користио свваку прилику да оде у Дубровник да осјети „латинску муддрост“ да види старину, Срђ, Кулу и Ловријенац. Тумарао је по граду разледајући Малу Браћу, Дивону, градски звоник и чесму, Светога Влаха, али највише доминиканску цркву у којој је био крст. Дивио се мјесту у којем су рођени славни великани, као Држићи, Гундулићи, Бошковићи. Пратио је како за рана јутра из Розарија славне дубровачке госпође.
„Излазе из Розарија са јутрене свете службе племените, дубровачке владике, којима се један народ за цијелог свога трајања може поносити“ – записао је Матавуљ.
Извор: Симо Матавуљ, „Бијели фратар из Дубровника“
Становништво Дубровника по језику у опћини дубровачкој у 1890. и 1900. години
обухваћене године |
језик у опћини дубровачкој |
становника |
|||
Православни |
Италијански |
Њемачки |
Остали |
||
1890. |
9.713 |
716 |
285 |
463 |
11.177 |
% |
86% |
6% |
2% |
6% |
100% |
1900. |
9.528 |
585 |
174 |
1.785 |
12.072 |
% |
78% |
5% |
2% |
15 |
– |
Становништва Дубровника по вјероисповједању опћини дубровачкој у 1890. и 1900.
обухваћене године |
вјерпоисповједање у опћини дубровачкој |
укупно становника |
|||
Римокатолици |
Православни |
остали |
|||
1890. |
10.327 |
546 |
304 |
11.177 |
|
% |
92% |
5% |
3% |
100% |
|
1900. |
11.269 |
712 |
91 |
12.072 |
|
% |
93% |
6% |
1% |
– |
Извор: Дубровник, календар за 1902. годину
У горе наведеним табелама стоји да је у 1890. години у опћини дубровачкој било 11.177 становника од којих 9.713 или 86% становника говори православним језиком иако је у тој години у опћини дубровачкој било 10.327 или 92% католикаи.
Ствар се понавља и 1900. године у којој је било 12.072 становника а православним језиком говори 9.528 или 72% иако у тој години римокатолици чине 93% становништва. У горњој табели наводи се језик православни, а то је српски језик.
У Новом Саду, 30. септемббра 2024. Томо Радусин