Велика породица – велика радост: Животни пут Бранка и Тање Мркела

У времену када се често истичу индивидуализам и материјалне вриједности, приче о вишедјетним породицама подсјећају нас на суштину живота – љубав, заједништво и жртву. Бранко и Тања Мркела, који су се вјенчали 2002. године, изградили су породицу која данас броји петоро дјеце: Анастасију (2003), Марију (2005), Марка (2007), Ксенију (2010) и Сару (2013). Бранко је у августу 1991. године из Задра, као осамнастогодишњи перспективни млади фудбалер дошао у Србију, а од 1998. године живи у Панчеву. Заједно са супругом кренуо је путем који је, како сам каже, од почетка био усмјерен ка великој породици. У разговору који слиједи, открива како изгледа живот у бројној породици, са свим изазовима, али и неисцрпном радошћу коју она доноси.

 

Како је изгледао почетак Вашег породичног живота и да ли сте од почетка планирали велику породицу?

– Од почетка смо планирали велику породицу, јер сматрамо да је то највећа вриједност, у односу на материјализам и егоизам који нас окружује. Знали смо супруга и ја да ће нам требати снаге, стрпљења и смирења за подизање тако велике дјеце, али уз Божју помоћ све је могуће. Хоћу да кажем – уз литургијски живот лакше се дође до Божјег благослова у животу.

Како бисте описали одрастање ваше дјеце у једној бројној породици?

– Одрастање наше дјеце је било једно прелијепо искуство, уз сва искушења и изазове који то доносе, али понављам – уз позитивност, смирење, стрпљење и литургијски живот, све се може.

Како сте супруга и Ви успијевали да организујете свакодневни живот?

– Организација нашег свакодневног живота није подразумијевала подјелу на „њене” и „моје” послове, већ смо радили све што је у том тренутку било приоритет. Када је било баш много обавеза, у помоћ би притекли и чланови уже породице, али смо нас двоје све обављали уз договор. Искрено, ништа нам није било тешко да урадимо.

Да ли сте имали јасна правила у породици која су помагала да све функционише?

–  Постојала су основна правила. Дјеца су од малена знала како треба да се понашају, шта смију, а шта не смију. На то смо им указивали од почетка, тако да нисмо имали проблема, чак ни када идемо у госте – знали су како да се понашају, што је било неопходно с обзиром на нашу бројност.

Колико су економски изазови утицали на Вашу породицу током година?

–  Економски изазови су увијек постојали и постојаће, али се увијек нађе рјешење уз Божју милост. Нас није захватило садашње давање државе за свако рођено дијете, али смо и без тога увијек успијевали да пронађемо рјешење.

Ви сте се бавили фудбалом – колико је спорт утицао на Вас као родитеља?

–  Много. И спорт и родитељство траже слогу, дисциплину, посвећеност, упорност и борбу., искушења и побједе То је сигурно утицало и на мене као родитеља, али и на дјецу да се и они почну бавити спортом.

Како је дошло до тога да се чак четворо дјеце бави или бавило атлетиком?

–  Син се бави фудбалом, а двије старије ћерке су почеле са атлетиком у основној школи. Њихов примјер повукао је и млађе. Важно је да родитељи ништа не намећу – најбитнија је жеља дјетета, а ми смо ту као подршка.

Колико је било изазовно ускладити тренинге, школе и породичне обавезе?

–  Једино уз договор, стрпљење, јаку вољу и љубав.

Ваша ћерка Ксенија је јуниорска првакиња Србије – како сте доживјели тај тренутак?

–  Одговор на ово питање почећу тиме да је најбитније код родитеља да дјетету ништа не намећу када је ријеч о бављењу спортом. Дијете то мора само да осјети, да пожели и да се покрене, а ми као родитељи треба да будемо ту као подршка. Ово истичем јер данас видим многе родитеље који превише притискају своју дјецу – да морају ово или оно, што није исправан пут.

У овом тренутку, Ксенија је у сјајном налету, јер је успјела да добије позив селектора атлетске репрезентације Србије за тромеч Србија–Словенија–Хрватска, а тренутно се налази на репрезентативним припремама у Бару, у Црној Гори. До сада је освојила многа индивидуална признања. Прије ње, у репрезентацију Србије ушла је и старија кћерка Марија, која је наступала и на Првенству Европе у Израелу.

За мене не постоји већи понос него када дијете обуче дрес репрезентације Србије, носи грб своје државе, представља своју земљу и слуша химну. И сада, док ово пишем, очи су ми пуне суза. То је оно што им као родитељ преносим – ту љубав према грбу, химни и застави Србије.

Да ли сте осјетили да се сав труд исплатио?

– Да, и да… Када то доживите – да вам дијете наступа за репрезентацију Србије – мислим да не постоје ријечи које могу описати тај понос и тај осјећај испуњености у сваком смислу. То се једноставно мора доживјети.

Чиме се данас баве ваша дјеца?

–  Анастасија студира и похађа часове цртања. Марија такође студира и полако се враћа атлетици након паузе. Син Марко завршава средњу школу и планира да настави студије, а остаје да се види како ће ускладити факултетске обавезе са фудбалом. Ксенија је у средњој школи и активно се бави атлетиком, док најмлађа Сара завршава шести разред основне школе и тренира атлетику. Ипак, она је веома талентована и за цртање и за стране језике, па вјерујем да ће тек пронаћи свој прави пут.

Који су то тренуци када сте били најпоноснији?

–  Најпоноснији тренуци за мене као оца су они када сретнем пријатеље, познанике или комшије који ми сами кажу колико су нам дјеца лијепо васпитана, културна и добра, и како су израсла у добре људе. То ми је посебно драго, јер данас живимо у времену у којем сви знају и захтијевају своја права, а мало ко обраћа пажњу на своје обавезе као појединца према друштву. Тих права је често и превише, а она директно утичу и на породицу. Зато је и једна од важних обавеза родитеља да на то указују својој дјеци.

Да ли су остали блиски као у дјетињству?

– Да, као и у дјетињству, и данас су блиски и у лијепој међусобној комуникацији, иако све више улазе у бројне обавезе. То ми је посебно драго. Лијепо их је видјети када разговарају, када се шале или када заједно гледају неки филм или серију.

 

Шта Вам је било најтеже?

–  У суштини, ништа нам није падало тешко, осим када је у питању здравље – када се неко од дјеце разболи или мора да проведе неколико дана у болници, а било је и таквих ситуација. То је једино што ми пада на памет када говоримо о тешкоћама у одгајању дјеце. Здравље је ипак најважније, оно је приоритет.

 

Да ли је било сумње?

–  Умора је било, али сумње никада. Вјера, воља и посвећеност не остављају простор за сумњу.

Како сте очували породичну слогу?

–  Ми као народ морамо да се вратимо вјери и традицији, да његујемо и сачувамо наше обичаје. Треба да идемо у корак са временом, али никада не смијемо одбацити нашу вјеру и наш литургијски живот. Морам да кажем да сам био посебно поносан када су ми дјеца сама, ове године за Васкрс, 12. априла, тражила да сви заједно одемо на поноћну Васкршњу литургију, која траје од поноћи до три сата ујутру. Тада смо се сви исповиједили и причестили, а потом смо се вратили кући, сјели за сто, куцали се јајима, честитали Васкрс и заједно вечерали, иако је већ било рано јутро, негдје око четири сата.

Шта је највећа вриједност живота у вишедјетној породици?

–  Живот у вишедјетној породици учи те слози, заједништву, дијељењу и усклађивању, гдје нема мјеста егоизму који је данас све присутнији. Учи те љубави међу ближњима и међусобној подршци. У суштини, живот у многочланој породици учи те Христу – то је најтачније објашњење.

Да ли бисте нешто урадили другачије?

–  Ништа. Искушења су ту да нас уче.

Шта бисте поручили младима?

–  Да се не плаше родитељства и да што прије заснују породицу. Живот не престаје доласком дјеце – тада тек добија пуни смисао. Важно је да брак добије Божји благослов. Вјера, љубав, нада и слога.