ВЛАДО ШЕГРТ – ЏЕЛАТ КОЈИ СЕ НИЈЕ ПОКАЈАО: Како Херцеговина памти „хероја“ који је убијао сопствени народ
На данашњи дан, прије 35 година, умро је Владо Шегрт, за једне генерал и револуционар, за Србе из Херцеговине – немилосрдни егзекутор. Док је Београд славио његово име, Невесиње и Требиње су исписивали спискове побијених домаћина и угашених огњишта. Поводом годишњице смрти овог некрунисаног краља „лијевих скретања”, претресамо чињенице које је званична историја покушала да сакрије под тепих „братства и јединства”. Истина о крвавом Трифундану и јамама које и данас траже правду, више се не може прећутати.
У уџбеницима је он генерал, министар и народни херој. У херцеговачком предању, оном које се преноси шапатом уз славску свијећу, Владо Шегрт је остао упамћен под именом које му је историја додијелила прије него што је и један метак испалио — као Ђавољи Шегрт. За просјечног херцеговачког Србина, Шегрт није био ослободилац, већ идеолошки фанатик који је слободу разумио као право да пресуди свакоме ко се није уклапао у срп и чекић.
Идеологија која је „пила“ српску крв
Док се партизанска пропаганда деценијама трудила да његове „побједе“ претвори у мит, народ је памтио 1941. и 1942. годину и злогласна „лијева скретања“. Шегрт није јурио само окупатора; он је, под патронатом Саве Ковачевића, спроводио крволочну чистку херцеговачког села. Више од 500 убијених Срба — домаћина, сељака и стараца — пало је под његовом командом само зато што су били лојални својој вјери, краљу или просто својој земљи.
Његова изјава на Требињском савјетовању да је „можда требало стријељати још више“ није тек историјски цитат; то је признање човјека којем људски живот, а нарочито живот сународника, није вриједио ништа пред партијском књижицом. То је био потпис џелата који се никада није покајао.
Трифундан у Невесињу: Пуцањ у душу народа
Најдубља рана коју је Шегрт оставио у бићу херцеговачког Србина десила се пред сам крај рата, 14. фебруара 1945. године. Док се Европа радовала миру, Шегртова Десета херцеговачка бригада у Невесињу је на губилиште извела 19 младих дјевојака. Те дјевојке нису биле војска; биле су нечије кћери и сестре, оптужене на основу сумњивих шпијунских спискова.
Најстрашнија слика тог злочина, која и данас леди крв, јесте тренутак када један од бораца, гледајући у та невина лица, креће да се прекрсти. Шегрт га, према свједочењима, удара кундаком и урла: „Убиј тога што се крсти, кучка му бога ј…м!“ Тим једним ударцем и том једном псовком, Шегрт је заувијек раскрстио са народом из којег је потекао. Он није само убијао људе; он је покушао да убије бога у њима.
Старост неокајаног џелата
Чак и деценијама касније, у оном чувеном интервјуу из 1983. године, Шегрт не показује ни трунку људскости. Он Голи оток назива мјестом гдје су се „издајници тукли међусобно“, а трагедију херцеговачких страдања описује као „књижевне блефове“ и „наопаке књиге“. Док народ купује хљеб на бонове, он, окићен пензијама и функцијама, ламентира над „братством и јединством“ — оним истим које је деценијама раније градио на гробовима невесињских дјевојака и требињских домаћина.
Иронија гроба у црквеном дворишту
Круна апсурда је Шегртов гроб у православном гробљу села Аранђелово. Човјек који је гонио оне који се крсте, који је псовао бога док је стријељао дјецу, данас лежи у сјенци цркве коју је за живота презирао. За просјечног Србина, то није чин помирења, већ посљедња увреда жртвама. То је споменик једном времену које је злочинце прогласило свецима, а мученике издајницима.
Владо Шегрт је за историју остао неосуђени ратни злочинац. Његове медаље су исковане од страха, а чинови од крви сопственог народа. Просјечан Србин данас у њему види опомену — да нема те идеологије и тог „ослобођења“ које може опрати крв са руку онога ко је јаме пунио својом браћом. Он није херој Херцеговине; он је њен најмрачнији ожиљак, подсјетник на то шта се деси када се човјек одрекне и имена, и вјере, и лица, да би постао слијепи слуга „ђавоље“ идеологије.
Симбол историјског апсурда и данас се налази у требињском парку: постамент са ког је биста склоњена, али на ком и даље стоји уклесано ‘Народни херој’ – као да нас опомиње да се нисмо коначно разрачунали са сјенкама сопствене прошлости.
На крају, мора се рећи отворено: они који данас полажу вијенце на споменике Владу Шегрту и помпезно обиљежавају његове годишњице, не славе ни слободу, ни истински антифашизам. Напротив, они овим чином величају насљеђе крвавог идеолошког терора и одају почаст егзекутору српског народа. Сваки помен Шегрта као „хероја” заправо је промоција политике која је свој темељ тражила у затирању српског домаћина и православне вјере. Славити човјека који је кундаком сузбијао крсни знак и јамама пунио херцеговачки крш, није ништа друго до саучесништво у прећуткивању злочина који и данас вапи за правдом. Права слобода не почива на гробовима невиних дјевојака, а истински антифашизам се никада не може градити на рукама натопљеним братском крвљу.
Трифко Ћоровић
ШЕГРТОВО ХЕРОЈСТВО – БРОЈНИ ЗЛОЧИНИ НАД СРПСКИМ ЦИВИЛИМЈавност је добро упозната са чињеницом да се Владо Шегрт терети за бројне злочине над српским народом Херцеговине.
„Било је можда превише стријељања… Ја то из садашње перспективе размишљам, али из ондашње можда и није, но је требало још више.“ (дио изјаве Влада Шегрта на тзв. Требињском савјетовању)
Земљорадник, у рату комесар Ластванске партизанске чете, командант батаљона Лука Вукаловић, командант злогласног Првог херцеговачко – црногорског ударног батаљона. Овај батаљон формиран је на Баљцима (Билећа) 28.01.1942. То је била јединица посебне намјене, састављена од најспремнијих идеолошки мотивисаних бораца са простора никшићког, требињског и билећког среза. Судећи по ријечима Трипа Шаренца, члана Окружног комитета КПЈ за сјеверну Херцеговину, борба против четника, „била је првенствени и искључиви задатак“ Првог ударног батаљона. Ова јединица починила је бројне злочине над српским народом Херцеговине, а посебно на простору Гацка и Невесиња.
О овим злочинима писао је Саво Скоко.
„Када су осуђенике поставили уза зид, Вуле Окиљевић је почео да се крсти. То је видио Владо Шегрт, па је цептећи од бијеса викнуо: Удри тога што се крсти, кучка му Бога јебем!“ Послије овог стријељања око мртвих људи ухватило се коло, у које су морали да уђу и блиски сродници жртава. (М. Окиљевић о стријељању Срба у селу Јасеник, 03.04.1942.)Саво Скоко наводи да је више убистава српских цивила Владо Шегрт вршио лично, из близине, као нпр. када је убио Обрена Глоговца у невесињском крају. Владо Шегрт је починио злочин и у миру, 1945. године, када је наредио да се 13 Срба одведе из затвора у Требињу и убије. Они су бачени у јаму Чекалица код Вучијег Дола.
Скоко наводи да је у том периоду, од укупног броја од партизана убијених недужних херцеговачких Срба било 38. жена и дјевојака.
Почетком фебруара 1942. године Владо Шегрт долази из Баљака (Билећа) у село Братач – општина Невесиње. Јединица под његовом командом починила је и ова убиства. Да није ријеч о претјеривању ни произвољном односу према жртвама репресије и терора партизанских „казнених експедиција“ у Херцеговини 1942. године, навешћемо имена споменутих жена и дјевојака:
У Билећком срезу убијене су: Мијановић Јела, Вукоје Драгица, Суџум Ката, Бошњак Илинка, Биберџић Стана, Биберџић Васа.
У Требињском срезу: Стијачић Петрана, Бабић Стоја, Мијановић Петра, Гудељ Мила, Вукаловић Драга, Вучковић Анђа, Џоџо Ружица, Путица Коса, Бубало Анка, Булајић Љубица, Пиџула Анка, непозната жена из Конавала.
У Невесињском срезу: Вучковић Милева, Тепурић Стана, Чупковић Наталија, Жедијар Стојанка, Ђерић Крстиња, Марић Милица (Милица је била трудна. Убијена је марта 1942, зато што је била рођена сестра Петра Самарџића, једног од најистакнутијих вођа јунског устанка против усташа у Херцеговини 1941 године), Шаренац Јованка, Шаренац Стана (посљедње двије убијене у својој кући од бомбе коју су убацили Шегртови „пролетери“ 20. 02.1942)
У Столачком срезу: Беловић Софија,
У Гатачком срезу: Мучибабић Јела (у потиљак јој из пиштоља пуцала партизанка Љубица Ивковић), била тешко рањена и непокретна, касније убијена крампом, Гузина Лепосава (Љубица Ивковић је тешко ранила, али је преживјела), Грубачић Даринка, Вишњевац Сава, Зеленовић Тонка, Милинковић Миољка, Николић Стана, Николић Јована, Думнић Божана, Илић Аница, Тодоровић Риста.
У Коњичком срезу: Лакатош Сузана.
Списак убијених није потпун.
Почетком марта 1942. године убијена је Вида Тепурић из села Батковићи (Невесиње) мајка шесторице синова: Сава, Новице, Душана, Анђелка, Милана и Гојка и три кћери: Љубице, Драгице и Милице. Владо Шегрт је лично убио у Засеоку села Грабовица – Жуновина почетком марта 1942. године и старца Јова Тепурића, супруга Виде Тепурић.
Оно што је Владо Шегрт радио у Невесињу фебруара и марта 1942. године, настављено је и пред сам крај рата, 14. фебруара 1945. године. Његова Десета херцеговачка „ударна“ бригада стријељала је 15. младих дјевојака – Невесињки, на основу лажних оптужби и спискова које је једна партизанска „обавјештајка“ доставила шефу ОЗН-е Десете херцеговачке „ударне“ бригаде. Тада је убијена и малољетна (седамнаестогодишња) кћерка Јеле Мучибабић – Рајка.
Ударници“ су тада стријељали и сљедеће дјевојке: Зору Ковачевић, Наталију Гутић, Драгицу Васиљевић, Љепосаву Граховац, Загорку Колак, Смиљу Гудељ, Зору Чоловић, Драгу Вукотић, Милијану Бјелицу, Јованку Бурлицу, Рајку Банашевић, Борику Тешановић, Милицу Вучинић, Десанку Милошевић. По убиству наведених српских мученица, све су сахрањене у порти српске православне цркве у Невесињу.
Према новијим сазнањима (Изјава Гојка Тепурића за Вечерње новости 2010. године) тада су још убијене и: Јованка Иванишевић, Десанка Васиљевић, Душанка Гутић и Јованка Самарџић.
Шегртову наредбу о убијању невесињских дјевојака спровео је бивши домобрански сатник Хрвоје Тичиновић, који је на функцију начелника штаба 10. ударне Херцеговачке бригаде именован новембра 1944. године и на њој је остао до краја.
Тако је мисија ,,бољшевизације Херцеговине“, коју су почеле јединице натопљене духом и налозима Саве Ковачевића, од превентивних ликвидација и обрачуна са ,,класним непријатељем“ дошла у фазу обрачуна са голоруким женама и дјецом, при чему ниједан од поменутих злочина није извршен без знања, налога, одобрења или подршке Влада Шегрта, будућег народног хероја који се прославио проливањем невине ,,крви на камену“.
