Жељезара ми срце пара

Прежалио је Стојан Карајица (79) из Великог Градца крај Глине много тога – тежак живот прије рата и још тежи послије њега, а можда и ону несретну Олују, кад је са супругом Ружицом бјежао у непознато. Али сав тај жал није ништа према оном највећем, који га мори више од четврт стољећа и који још не може прежалити: чињеницу да је у неповрат пропала и заувијек престала с радом сисачка Жељезара, његова друга кућа и велика љубав с којом је провео пуних 30 година, ниједном не изоставши с посла. У невјерици је проматрао почетак черупања те велике творнице, све мислећи да ће носталгија за своједобним југославенским гигантом с временом ослабјети, но преварио се. Нема дана а да бар на тренутак у глави не зачује хук стројева, жамор тисућа радника и клопарање влака који га је три десетљећа возио до Сиска.

– Срце ми се још увијек пара кад помислим на Жељезару, моју другу кућу у којој сам младост оставио. Мој пријатељу, ја сам ти ондје провео више времена него код куће: сваког бих се дана дизао у два ујутро, набрзину нешто појео, па више од сата пјешачио до станице у Мајском Грабовцу, да стигнем на влак који је у пола пет кретао према Сиску. Заједно са мном, у том је влаку било на стотине радника Гавриловића и Жељезаре, а углавном бисмо сви, још снени, по путу позаспали. Излазио бих у сисачком предграђу, па онда још пола сата пјешачио до творнице кроз чију бих порту улазио десет минута прије шест сати – точно тридесет година; никада нисам закаснио. Ти можда можеш мислити да то није било лако, али мени су то били најљепши дани у животу – објашњава Стојан за “Портал Новости”.

“Зими бих прије влака од куће бар сат времена морао пртити снијег до станице; ноћу бих одлазио на посао, ноћу се враћао. Но сада видим колико нам је било лијепо. Никад се нисам више осјећао човјеком него у тим временима”

Карајица је тијеком цијелога радног вијека био запослен на истом радном мјесту, као подмазивач стројева у Жељезарину погону Стара ваљаоница, у којем су се производиле бешавне цијеви. У том дијелу творнице, једном од мањих, у осам је хала ограђених седамкилометарском оградом радило 1.300 радника. Стојан би ондје подмазивао стројеве откако би му започела смјена па све до 14 сати.

– Мој синко, нису ти то биле било какве машине. Већина их је произведена у њемачком Круппу, неке чак и прије Другога свјетског рата. Биле су велике као кућа, можда и веће од ове моје, која није баш малешна – каже нам, па са сјетом наставља причати о својим колегама металцима и заједничким габлецима у творничкој мензи у којој су могли бирати између три врсте калоричних и обилних оброка, какве можда ни код куће нису припремали. И на одморе се редовито одлазило, углавном у Жељезарина синдикална одмаралишта на Јадрану, а једном и у Рогашку Слатину.

– И мој отац Петар провео је 17 година у Жељезари: био је прави металац, каквих више нема. У вријеме кад сам ја радио, запослено је било 13 тисућа радника. Кад би прва смјена одлазила с посла, пролазак кроз порту трајао би и дуље од сата, па смо се ми који смо журили на влак увијек гурали напријед, да навријеме допјешачимо до станице. Најгоре би било зими, кад бих прије влака од куће бар сат времена морао пртити снијег до станице; ноћу бих одлазио на посао, ноћу се враћао. Но сада, кад све то збројим и одузмем, видим колико нам је било лијепо. Никад се нисам више осјећао човјеком него у тим временима – каже за “Портал Новости”.

Попут толиких других, најмање се људским бићем осјећао првих дана коловоза 1995., кад је пред све ближом грмљавином топова схватио да му је бијег на тракторској приколици, само с најнужнијим стварима, једини спас. Чинило му се тада да је шумска животиња која бјежи пред великом ватреном стихијом.

– У приколицу смо утрпали најнужније и, како то у паници обично бива, оно неважно понијели а важно заборавили. Отишли смо одавде Ружица и ја, моја мајка Марија, син Никола са супругом Весном и нашом унучицом Николином, а за нама остадоше краве, свиње, необрана љетина и све што смо годинама стјецали. У дугој смо колони прешли Уну, па кроз Босну за Србију. Углавном, да не гњавим с тим мучним путовањем, завршили смо у Бачкој, у некаквом прихватилишту у мјесту Мол. За неко вријеме смо преселили у кућерак од блата и сламе, на обали Тисе: овдје такве потлеушице зову набијача, а чак је и мој зидани свињац у Великом Градцу за ту кућицу био дворац. Тиса би свако мало поплавила обалу, кућерак сав мокар извана и изнутра, а ми стално у чизмама. Једва смо живи презимили ондје и дочекали прољеће да преселимо у другу блатару, али мало бољу. Живјели смо од рада за надницу, што нам је достајало тек за храну. Син и снаха су се одвојили од нас, отишли за Батајницу, гдје живе и данас. Ми смо некако издржали четири године, а онда нам се згадио такав живот у туђини, па смо се вратили на Банију – прича Стојан.

Кућу су затекли опљачкану до зидова, без врата и прозора, а све што је иоле вриједило нестало је без трага. Ружица и Стојан засукали су рукаве и мало по мало закотрљали нови живот: он је остварио мировину на темељу рада у Жељезари, Ружица од пољопривреде и сада заједно препињу с једва три тисуће куна мјесечно.

– Жао ми је што је опустјело наше село, али највише ми је жао, понављам, да је опустјела Жељезара. Село се увијек може обновити а млади се још стигну вратити, али наше Жељезаре никада каква је била – завршава своју животну причу Стојан Карајица.

Вест преузета са: banija.rs

Нема коментара

Напишите коментар