83 године од херојског чина кордунашких бораца: СЈЕЋАЊЕ НА ОСЛОБОЂЕЊЕ ИЗ ДЈЕЧЈЕГ УСТАШКОГ ЛОГОРА ЈАСТРЕБАРСКО

Кордунашки борци под командом Николе Видовића пре 83 године, током марша за Жумберак 26. августа 1942. године ослободили су 727 српске дјеце из усташког дјечјег логора у Јастребарском. Међу њима било је деца бораца или њихови рођаци. Новинар Вјекослав Радовић је 1991. извјештавајући о грађанском рату у Југославио посетио рођака Јову Ђекића у Дугом Селу на Кордуну који му је предао на чување свој руком писан запис о заточеништву у усташким логорима 1941-1942. године и ослобођењу из логора у Јастребарском. Јово је тада имао 12 година. Тај запис Вјеко Радовић је објавио у својој књизи „Авети рата“:

»Почетком четрдесет друге, по повратку из збега у Петровој Гори, мајка ме одвела у суседно хрватско село у службу, да тамо чувам стоку. Кућа нам је била спаљена, није било ни где ни од чега да се живи.

Једнога дана, негде почетком маја, дођу по мене усташе и неки људи у цивилу и поведу ме према Ласињи. На цести, агент који ми је био са леве стране, извади пиштољ и крене да пуца. Није га, вели, још испробао, па да види да ли ради.

Овако ћу ја тебе, каже ми, ако будеш бежао…

Онда ми каже да бежим у шуму.

Онај са десне стране, носио је ловачку пушку, каже: пусти сиротињу. Послушао је и ставио пиштољ у футролу.

Код Ласиње наиђемо на камион у који су усташе трпале наше људи, жене и децу, које су похватали у прошњи по хрватским селима. Људи су одлазили у прошњу, јер им је све било уништено, није било шта да се једе.

Били смо, претежно, боси. А, они су нас газили војничким цокулама по босим ногама. Ја још нисам био напунио дванаест година, а било је ту и млађих од мене.

У Ласињи су нас стрпали у затвор и држали неко време. Онда су она два агента дошла по мене и одвела ме у гостиону где су усташе ручале и пиле вино.

На прочељу стола било је за мене једно празно место.

Један усташа донесе пушкомитраљез и пита ме да ли сам тако нешто видео у Петровој Гори и да ли сам видео Николу Видовића и Ћаницу Опачића, вође кордунашког устанка. Ја сам само плакао, а они су ме терали да једем. Нисам могао. Онда ми је један усташа силом отварао уста, а други ми је стављао храну.

После вишедневних путешествија, конвој жена, деце и стараца стиже у вагонима за стоку преко Зденчине, Загреба и Окучана у Стару Градишку. Ту су нам узели све што смо имали од личних ствари. Женама су скидали минђуше, ако су имале, мушкарцима дуван, табакере.

За ручак су нам давали неки шкроб. Мушкарцима су сипали у шешире, женама у кецеље. Један крупан човек са Козаре замолио је кувара да му успе мало више. Овај га је ударио пуном кутлачом по леђима. Људи иза њега су кришом грабили остатке хране са његове поцепане одеће.

Ту сам видео како дете пузи мртвој мајци по грудима и тражи сису. Владали су дизентерија и тифус и ту смо остали око месец дана. Спавали смо на бетону.

После су нас одвезли камионима у Нови Мароф, па у Горњу Ријеку у Хрватском Загорју. Ту је био један усташа који је на каишу водио мајмуна и стално му говорио: Сербус, Били.

Командант логора био је неки грбави поручник, који је носио у руци биковску жилу и стално се ударао њоме по бедрима. Остале је ударао куда је стигао.

Била је међу нама и једна лепушкаста девојчица, дете. Немој њу неко да ми дира, говорио је командант својим усташама: она ће мени ваљати за коју годину!

Чувао сам са осталим дечацима усташке краве у логору окруженом жицом. Успут смо скупљали и јели пресне пужеве. Усташе су се добро храниле и кад би оглодали неку кост бацали би је међу нас да се за њу боримо.

Онда опет у камионе, вагоне за стоку, па у злогласни логор за децу у дворцу у Јастребарском!

Логор смрти у средњовековном дворцу!

Ту смо остали до пред крај августа кад нас је ослободила Четврта кордунашка бригада

Око хиљаду изгладнелих малишана, деце-лешева, сјурило се у кукурузишта, на њиве, трпајући у уста све што би им пало под руку. Митраљирају непријатељски авиони, али деца замичу у шуму у брдима око Свете Јане. Једног рањеног борца придржавају два друга, а он поскакује и пева:

Буди се Исток и Запад,
буди се Север и Јyг,
кораци шутње у напад,
напред уз друга је друг!«

Данима су се провлачили кроз шуме и мочваре према Купи. Једне ноћи стигли су у Доњу Купчину, хрватско, али претежно партизанско село. Сместили су изгладнеле и изнемогле српске малишане по хрватским кућама. Након што су их добри домаћини нахранили и одморили, почело је пребацивање чамцима преко Купе на Кордун – на ослобођену територију.

Из књиге Вјекослав Радовић „АВЕТИ РАТА“, Политика, Београд 1992.

Приредио: С. Данчуо

Извор: Банија Онлине