Прослављен Свети Марко у Дабру поред Санског Моста
Подно дабарске висоравни, недалеко од Санског Моста, и данас живи село које је преживјело и рат, и рушење, и расељавање. Дабар више није оно живо село са скоро 800 становника, али није ни заборављено мјесто. Оно што је остало као најчвршћа веза народа и завичаја јесте Црква Светог апостола и јеванђелисте Марка — храм око којег се народ поново окупља.
Током ратних година деведесетих, црква је срушена до темеља. Са њом су нестали и делови живота: сеоски сабори, крштења, звона која су окупљала народ и порте пуне свијета о великим празницима. Многи мјештани тада су избјегли широм Србије, Републике Српске и свијета. Ипак, како кажу Дабарчани, „народ се може раселити, али се завичај не може избрисати“.
Обнова Храма Светог Марка постала је зато много више од грађевинског посла. Била је то обнова памћења и припадности. Прилоге су слали људи из Београда, Новог Сада, Бањалуке, Старе Пазове, али и из иностранства. Ко је могао — дао је новац. Ко није могао — долазио је да помогне радом. Тако је, камен по камен, поново подигнут храм који је одувијек био средиште живота у Дабру.
Данас се у селу поново окупља народ на сеоску славу и саборе. Послије литургије и ломљења славског колача, порта се испуни пјесмом, разговором и сјећањима. За многе је то једини дан у години када виде комшије и рођаке из дјетињства. Старији обилазе гробове предака, млађи слушају приче о селу какво је некад било.
Посебно место међу онима који се редовно враћају завичају има кум славе, ове године је то био Ранко (Јово) Марјановић, који данас живи у Старој Пазови, али је у Дабру његов отац обновио породичну кућу и сваке године долази на славу и сабор.
„Човек може живjети далеко, али га срце уијвек вуче тамо гдје су му коријени. Када се окупимо око цркве, радујемо се сусретима са рођацима и земљацима.
Он истиче да повратак у Дабар није само обилазак имања, већ потреба да се сачува траг предака.
„Мој отац је обновио кућу, и ја редовно одлазим у Дабар, али најважније је што смо обновили храм. Док има народа око цркве, биће и Дабра“, поручује он.
И заиста, у Дабру данас живот није лак. Мало је становника, посла готово да нема, а многе куће стоје празне већи дио године. Али, кад дође слава Свети Марко, село поново оживи. Тада се најбоље види колико је у крајишком народу дубоко укоријењена вјера да се без цркве и заједништва не може сачувати ни име, ни поријекло, ни успомена на претке.
Зато Дабар није само прича о страдању. То је и прича о повратку, обнови и народу који, ма гдје живио, није заборавио где су му коријени, и поред свих инфраструктурних тешкоћа.
Мјештани Дабра жељно очекују 28. август када свечано прослављају Велику Госпојину и организују традиционални црквено-народни сабор који окупља велики број људи, не само из Дабра, него и околних села и самог Санског Моста.
Новинарка Српског кола
Драгана Бокун
