Чекање дуго 27 година

У августу 1998. новинари Ђуро Славуј и Ранко Перенић отишли су на задатак у плавој застави 128. Од тада им се губи сваки траг. Велики дио територија према којем су се упутили контролирао је ОВК. Истраге, ако су и вођене, и оне УН-а и ЕУ-а, нису дале никакве резултате. Спомен-плоча несталим новинарима разбијена је осам пута, постављена је и девети

Jандрија и Зорка Славуј венчали су се 1960. године у Гвозданском, у Двору на Уни. Исте године обрадовао их је Перо. Две године касније стигао је и син Ђуро, а на петогодишњицу брака и Драга. Јандрија је обављао тешке послове на грађевини и у пољопривреди, Зорка је важила за вредну и поштовану домаћицу, а обоје су нарочито гајили и љубављу заливали реч – заједништво. Суптилно су, око својих малишана, ткали златне нити међусобног уважавања и поштовања.

Када је Перо кренуо у први разред, Ђуро није могао да издржи да дође и његов ред. Двојица дечака су склопила пакт. Када Перо оде у школу, код куће ће “заборавити” свеску или књигу, па ће Ђуро, у невољи да помогне брату, морати до школе да му понесе. А када је већ стигао до учионице, зашто не би остао и на настави. Очекивано, Ђуро је био одличан ђак. Многи кажу да је имао и склоност према уметности. Студирао је повијест и географију на Филозофском факултету у Загребу.

А онда је дошла 1991. година. Ђуро је у тој тешкој и напетој ситуацији покушавао да буде рационалан, да “смири људе када их понесе ратни занос”, сетиће се његова породица. У Двору на Уни покуцао је на врата тек основане локалне Радио Баније. Капија се широм отворила пред његовом писменошћу и елоквенцијом.

“Олуја” је растерала Славује. Перо је избегао у Јагодину, Драга у Бешку. Политика тадашње власти у Београду терала је избегличке колоне ка Косову. Ђуро и супруга Софија завршили су у Приштини. Лако и ненаметљиво, освојио је таласе Радио Приштине.

– Ђуро Славуј је одударао од средине. Водио је јутарњи програм на радију. Имао је одличан акценат, што је на Косову био раритет, радиофоничан глас, добро се припремао за вођење програма, велики професионалац – сећа се у разговору за Новости Миливоје Михајловић, тада уредник Радио Приштине и новинар Би-Би-Сија.

– Пошто сам и ја рано долазио на посао, Ђуро је често свраћао на јутарњу кафу. Причао је са сетом о родном Двору на Уни, о животу у Загребу, врло мало о рату и тешкоћама у избеглиштву. Био је добар радник па је, и поред административних потешкоћа, почео да прима редовну плату, што му је помогло да економски стабилизује породицу – додаје тадашњи и директор Медиа центра кроз који је тих година прошло 2800 страних новинара.

И Адем Демаћи је обећао да ће помоћи. Рекао ми је да ОВК није јединствен, да има много расцепканих наоружаних група. Искрено је говорио да отмица новинара наноси и њима штету. А то је био први случај нестанка новинара – истиче Миливоје Михајловић

Славуј је своје избегличко гнездо свио између уских коридора приштинског хотела Божур.

– Живели су у једној малој соби. Имао сам утисак да је био срећан и са много пажње је узгајао дете и волео супругу – сетно ће Михајловић.

Тај 21. август 1998. године је био сув, паклено врео, лепљив, отужан.

– То је било време када је Ослободилачка војска Косова (ОВК) контролисала добар део Метохије. Знали смо да постоји опасност од напада и на новинаре. Када год би неко од новинара, било из радија или страних медија који су били у Медиа центру, намеравао на терен, звао бих полицију и питао о проходности путева и безбедности. Исто бих питао и своје пријатеље и познанике који су били на “другој страни”. Дуго сам био тренер у приштинском карате клубу кроз који су прошли многи будући полицајци, али и будући припадници ОВК-а. Са свима сам задржао добре односе и могао сам да добијем поуздане информације – присећа се Михајловић.

Екипа Радио Приштине, Ђуро Славуј из Двора на Уни и Ранко Перенић из Липљана, са касетофоном, новинарском бележницом и оловком кренула је у манастир Светих Врача у Зочишту да извести јавност о повратку отетих монаха. Путовали су у плавој застави 128. Од тада им се губи сваки траг. Злокобна вест је као муња прострујала злослутним ратним етером.

Михајловић је био ван Косова када је екипа новинара отишла на терен. Сутрадан, уредник Рако Делибашић, забринут и уплашен, саопштио му је да се нису вратили.

– За мене је то био велики шок, нестали су моји радници, моји пријатељи, добри људи. Обавестили смо полицију. Знао сам да на Косову влада хаос и да је и полиција у сталним сукобима, па сам почео са приватном истрагом. Звао сам пријатеље из Ораховца, питао јесу ли их видели и где, реконструисао њихово кретање. Звао сам локалне полицијске шефове који су ми дали информације у које време су њих двојица прошла полицијске пунктове – наставља Михајловић.

Сваки позив сужавао је паклени круг ка најгорем.

Нису преноћили ни у једном мотелу у том крају. Нису били ни у једној амбуланти, ни у призренској болници. Поред пута није било аутомобила. Нису имали саобраћајни удес. Кати Мартон, председница америчког Комитета за заштиту новинара (ЦПЈ) и супруга дипломате Ричарда Холбрука, обећала је да ће све учинити. ЦПЈ је одмах издао саопштење, више пута реаговао, тражио информације.

– Позвао сам и Адема Демаћија, косовског политичара који је због идеологије био 28 година у затвору. Био је врло утицајан у ОВК-у, обећао је да ће помоћи. Рекао ми је да ОВК није јединствен, да има много расцепканих наоружаних група. Искрено је говорио да отмица новинара наноси и њима штету. А то је био први случај нестанка новинара. Раније је било напада, али су се завршавали без последица. Демаћи ми је рекао да је предузео све да добије било какву информацију о њима – прича нам Михајловић.

Мало је рећи да је милион пута у глави премотао тај дан, сваки сат, сваки траг, сваку опцију. Надао се, подвлачи, да би публицитет у светским медијима могао да помогне да их ослободе.

На Михајловићеву молбу, Мајк О’Конор из Њујорк Тајмса, утицајно, светско име у новинарству, отишао је у Ораховац и обишао села близу којих су Славуј и Перенић виђени. Разговарао је са припадницима ОВК-а и вратио се са важном вешћу.

– Ушао је у моју канцеларију и питао ме који су касетофон имали Славуј и Перенић. Рекао сам Сони Р3. Он је из џепа извадио папир на којем је писало Сони Р3 и број касетофона. У селу Беле Цркве пронашао је њихов аутомобил који није био оштећен и у њему је видео касетофон. Локални Албанци нису имали никакву информацију, као ни локални команданти ОВК-а. Рекли су му да не знају откуд се аутомобил ту нашао. Адем Демаћи ми је тих дана опрезно рекао да страхује за њихову судбину. Полиција није дошла ни до каквих корисних информација – појашњава Михајловић.

Мајка га је чекала 13 година, отац до прошлог децембра, 26 година, а ми и наша деца ћемо се потрудити да дочекамо да се истина, кад-тад, сазна и дочека – говори Ђурин брат Перо Славуј. И данас се у њиховој кући у Гвозданском каже “Ђурина књига”, “чичина соба”

Истражни органи никада нису пронашли плаву заставу 128 којом су Славуј и Перенић отишли на терен. Ако је истраге и било.

Када је Веран Матић годинама касније, као председник Комисије за истраживање убистава новинара у Србији, затражио увид у документацију, није могао да дође готово ни до каквих података.

– Мислио сам да ће то бити лакши део посла, јер је било наговештаја да се киднаповање могло видети са војних положаја. Међутим, речено ми је да није пронађено ниједно сведочење о томе. Не постоји превелика воља да се информације деле када су у питању ови случајеви. С друге стране, стичем утисак да су архиве врло неуредне, ако је уопште ико направио било какву документацију о овом случају – каже Матић за Новости.

Још почетком 1998. Снежана Перенић је са супругом Ранком у стану у Косову Пољу дуго причала о свим опасностима одласка на терен. Није се бојао. Јер, умиривао ју је – никоме није био ни крив, ни дужан. Уосталом, косовски простор је знао као свој џеп. На вест да је нестао, у потпуном шоку и са двојицом дечака уз скуте, кренула је у сопствену потрагу. Мештани Ораховца су јој испричали да су Ранко и Ђуро свратили у продавницу, да се распитају како до Зочишта. Полиција им је претходно рекла да је главни пут блокиран.

Снежана је контактирала све међународне организације. Важан човек тога времена, шеф америчке посматрачке мисије на Косову (КДОМ) Шон Бернс, лично се ангажовао да јој помогне. “Када смо обилазили терен, долазили смо у контакт са војницима ОВК-а, а преко њих са њиховим командантима. Увек смо их питали о несталој екипи Радио Приштине, али никада нисмо добили задовољавајући одговор”, објасниће много година касније Бернс.

– Ранко је био смирен, повучен, одговоран и породичан човек. Одличан радник, поуздан и изузетно поштен. Мало је говорио, никад није износио проблеме, углавном смо причали о породици за коју је био веома везан – подвућиће Миливоје Михајловић и још теже закључити:

– Многи страни новинари су се тада укључили у потрагу и показали солидарност. Нажалост, нисмо могли да их пронађемо.

Како се август 1998. прелило у септембар и још језивији октобар, стање на Косову погоршавало се из дана у дан. После рата, одговорност за истраге преузеле су међународне мисије. Прво мисија Уједињених нација, УНМИК, а затим мисије Европске уније за владавину права на Косову, ЕУЛЕX. Без обзира на префиксе јурисдикције, зид ћутње остао је непробојан. Да би тек 2017. године Снежана Перенић добила писмо које је до ње из Приштине путовало четири године. Прва званична информација да је истраге било, а са датумом 2013. године, хладно је гласила – истрага је обустављена, имате рок од три дана да се жалите. У потпису, тужилац ЕУЛЕX-а. Одговор на жалбу никада није добила. Славуји нису добили ни обавештење о обустави истраге. Ни у овом, ни у још 15 случајева убијених и несталих новинара на Косову од 1998. до 2005. године починиоци злочина нису откривени.

Како су те истраге спровођене илуструје потпуни колапс људских права. Ако их је и симболично било, нису довеле ни до каквих информације о судбини несталих новинара и могућим починиоцима злочина. Било да је реч о новинарима Албанцима или Србима. Само је један случај дошао до суда. Убиство професора Шабана Хотија процесуирано је у оквиру ширег процеса пред Хашким трибуналом (ИЦТY).

Описујући потпуни побачај међународних мисија да заштите цивиле, а међу њима и новинаре, Марек Новицки, међународно признати адвокат у области људских права, као председавајући Саветодавне комисије за људска права УНМИК-а (ХРАП) у завршном извештају 2016. године подвлачи следеће – реч је о двоструким жртвама. Били су и жртве починилаца злочина, али су и жртве непостојећих истрага.

– Та мишљења нису само стручне изјаве, јер је ХРАП био независно квазисудско тело које су основале Уједињене нације. Међутим, тешко је пронаћи примере практичних ефеката наших препорука. За то могу постојати различити разлози, укључујући и чињеницу да је одговорност за истраживање ових случајева у једном тренутку пренета са мисије УН-а на косовске институције, које се нису осећале обавезаним препорукама ХРАП-а – подвлачи Новицки за Новости.

У борби против некажњивост злочина над новинарима, Европска федерација новинара (ЕФЈ) усвојила је три резолуције којима тражи неодложну истрагу злочина, превасходно захтевајући формирање Међународне комисије експерата: у Лисабону (2018), Загребу (2021) и Приштини (2024). Комисије и даље нема.

Перенић и Славуј су постали симбол правде за новинаре, отпора слободне речи страху, борбе против заборава. Захтевајући истину, Удружење новинара Србије (УНС) је 2012. године поставило спомен-плочу код Ораховца, између Зочишта и Велике Хоче, на месту где је нестала екипа Радио Приштине. На њој је на српском и албанском урезано: “Овде су 21. августа 1998. отете наше колеге. Тражимо их.”

Плоча је осам пута рушена. Девети пут је постављена маја 2022. године. Једном је косовска полиција пронашла кривца. Признао је да је плочу ишчупао багером и објаснио да је био етнички мотивисан. Кажњен је са 200 евра.

– Завера ћутања показује да су зликовци и даље овде, да нас посматрају и прате – поручио је на овогодишњем обележавању годишњице нестанка новинара Живојин Ракочевић, председник Удружења новинара Србије (УНС).

Окупљени око њега, новинари су и овај пут широко развили поруку на српском и албанском: “Вратите нам наше колеге”. Снежана Перенић је увек међу њима. Са њом, као велика подршка и ослонац, последњих година и унук Матија. “Мој Ранко, обукао се, отишао је на посао и од тада га тражим”, много пута је поновила.

Породица Ђуре Славуја не може да раскине дубоко усађене нити заједништва. И данас у кући у Гвозданском, где се Славуји спомињу као породица у списима из 1772. године, каже се “Ђурина књига”, “чичина соба”. Он је ту, у сећањима, жив.

– Ви ћете све ово уобличити онако како мислите да је најбоље. Молим вас само да напоменете да га је мајка чекала 13 година, отац до прошлог децембра, 26 година, а ми и наша деца ћемо се потрудити да дочекамо да се истина, кад-тад, сазна и дочека – рекао је Перо Славуј за Новости.

Преузето са: портал Новости

Пише: Јелена Л. Петковић

Насловна фотографија: Јелена Л. Петковић