Своју повијест не смијемо заборавити
Промоцијом књиге Шимуна Цимермана „Битка на Сутјесци – пакао у рају“ у Српском културном центру у Глини, у организацији глинских антифашиста и СНВ-а, обиљежена је годишњица формирања Седме банијске ударне дивизије.
УСрпском културном центру у Глини, у организацији глинских антифашиста и СНВ-а, обиљежена је годишњица формирања Седме банијске ударне дивизије о чијем је ратном путу, пред пуном двораном, говорио Шимун Цимерман, аутор књиге „Битка на Сутјесци – пакао у рају“.
– Велико ми је задовољство да овдје, усред Баније, могу представити своју књигу јер је Седма банијска дивизија основана управо на данашњи дан, одиграла важну улогу у биткама на Сутјесци и Неретви. Занимљив је пут који ме је довео до писања ове књиге. Као пасионирани планинар обилазио сам просторе Дурмитора, Сутјеске, Санџака и Проклетија што ме је у великој мјери фасцинирало. Како сам политолог посебно ме је занимала хисториографија и питао сам се како је нетко могао у то вријеме преживјети на тим просторима од готово 10 тисућа четворних километара можда и најдивљијег терена у Европи и то уз свакодневне крваве борбе. Тада сам почео истраживати и умјесто планираног планинарског водича родила се ова књига, коју сам посветио Вјери Андријић Иванишевић, преживјелој партизанки Прве далматинске бригаде, која се борила на Сутјесци. Књига је изашла из тиска на њен 101. рођендан, 24. марта 2025. – рекао нам је Цимерман.
– Угодно сам изненађен начином на који је Цимерман представио своју књигу приближивши присутнима чувену битку на Сутјесци па су, готово два сата протекли у једном даху, како код аутора, тако и код окупљених антифашиста. – рекао нам је посјетилац Синиша Глушац и појаснио:
– Све је било изузетно занимљиво, прецизно, професионално и надасве забавно. Уживао сам, а два сата су напросто пролетјела. Оваква предавања потребна су, не само граду Глини већ и шире јер се у посљедње вријеме, чини ми се, ове ствари све више маргинализирају. То су битни дијелови наше прошлости. Велики је проблем што се у школским уџбеницима неријетко потискују у чему важну улогу имају и родитељи. На крају, ипак, све долази од куће. Своју повијест не смијемо заборавити – рекао је Синиша Глушац.
Синиша Глушац (Фото: Владимир Јуришић)
Обиљежавање годишњице оснивања Седме банијске ударне дивизије није хтио пропустити ни Мирослав Делић, потпредсједник Савеза антифашистичких бораца и антифашиста Републике Хрватске:
– У посљедње вријеме свједоци смо све већег напада на антифашизам и тековине НОБ-а. Одавно та мржња тиња, агресивније је кренула почетком прошлог љета у Имотском кад су црнокошуљаши огрнули Тина Ујевића усташком заставом и графитима мржње. Наставило се концертима на којима се врло јасно и недвосмислено подржавао и славио усташки режим. Слиједио је случај Бенковац и Водице, па Загреб и Шибеник. Забрињава ме број младих људи у црном који исказују припадност усташкој идеологији, а заправо појма немају што раде. Сви одреда прекривени су капуљачама да им се не види лице, што је поуздан знак кукавичлука. Још више ме брине индолентност хрватске Владе, поготово од доласка нових коалицијских партнера којима се чланови владајуће странке „додворавају“ како би имали глас више у Сабору. Занимљиво је да је усташовање кренуло из Сплита, града из којег се већина приклонила партизанском покрету. Тисуће Далматинаца оставили су своје кости на Сутјесци. Осамдесет година касније њихови потомци узвикују „За дом спремни“ што је потпуно несхватљиво. Након што су нацисти дошли у Њемачкој на власт, један протестантски свећеник је написао: „Кад су хапсили комунисте нисам реагирао, јер нисам био комуниста, кад су дошли по социјалисте нисам реагирао, јер нисам био социјалиста, кад су одводили Жидове нисам реагирао, јер нисам био Жидов, а кад су дошли по мене, нитко се више није имао бунити“. Над овим се морамо замислити – рекао нам је Делић.
Припадници Седме банијске ударне дивизије
Седма банијска ударна дивизија НОВЈ-а формирана је наредбом Врховног команданта НОВ-а и ПОЈ-а Јосипа Броза Тита од 22. студеног 1942. године. При оснивању у њен састав су ушле 7. и 8. банијска бригада и 13. бригада „Јосип Краш“. Та бригада је, међутим, била удаљена и оперирала је самостално, тако да је умјесто ње у састав дивизије 26. просинца 1942. године ушла 16. банијска бригада.
По оснивању дивизија је судјеловала у операцијама у доњем току ријеке Уне. Тијеком операције „Wеисс ИИ“, односно битке на Неретви дивизија је била ангажирана у исцрпљујућим обрамбеним борбама ради спрјечавања продора њемачко-усташке групације „Вогел“ према Прозору.
За вријеме битке на Сутјесци дивизија је од 3. липња 1943. године била у саставу Јужне групе, са задатком да се, заједно са Трећом дивизијом и Централном болницом, пребаци преко Таре у Санџак. Како се то показало немогућим, дивизији је 8. липња наређено да се хитно, усиљеним маршем, пребаци преко Сутјеске и повеже са Сјеверном групом. Дивизија је Сутјеску прешла у посљедњи трен, а напад њемачке борбене групе „Гертлер“, којим су Нијемци коначно затворили обруч на Сутјесци, захватио је зачеље дивизијске колоне. Нијемци су заробили око 200 рањеника, чланова болничког особља и осигурања, и готово све их стријељали на лицу мјеста.
Након пробоја преко Зеленгоре, дивизија је до краја коловоза водила борбе у источној и средишњој Босни под непосредним заповједништвом Врховног штаба. Почетком рујна 1943. вратила се на Банију, гдје је реорганизирана.
Текст и фото: Владимир Јуришић
Преузето са: портал Новости
