Нема продаје земље за Пантхеон ни за 400.000 еура

Овдје смо рођени, овдје смо добили дјецу, на гробљу су наши родитељи и ђедови и одавде, једноставно, не идемо без обзира на новац који нам нуде, одговарају инвеститорима у пројект Пантхеон Петар и Славка Бајић из Пецке

Нема тог новца због којег би мој муж Петар и ја напустили своје огњиште у Пецкој, па тко то може разумјети – добро, а тко не може – опет добро, прва је реченица коју нам је изговорила Славка Бајић (65) из Пецке, живописног али опустјелог села испод Петрове горе, на самој граници Баније и Кордуна, чији териториј се нашао на мети великих инвеститора.

– Видите, ми можда не знамо што је то заправо пројект Пантхеон. Кажу да је највећа инвестиција у повијести Хрватске. Ипак, врло добро, од најранијег дјетињства, знамо што за нас значе ове ливаде, шуме, оранице и воћњаци. Ово једноставно не можемо напустити због прољећа кад процвјетају воћке и зазелене шуме, љета кад косимо и сакупљамо сијено, јесени кад убиремо плодове свог рада и зими кад у топлој кући печемо крух. За Другог свјетског рата мјештани ових села напуштали су своје куће због страха од усташких злочина. У Олуји смо, опет због страха, побјегли главом без обзира. Но никад нас није напустила нада да ћемо се вратити и вратили смо се. Овај пут, ако којим случајем одемо с торбом пуној новаца, повратка више не би било. Све о чему смо скрбили и у чему смо уживали, нестало би заувијек – објашњава нам Славка Бајић.

Најављена изградња мастодонтског податковног центра за умјетну интелигенцију већ дуго је тема о којој се прича у овом крају. Откуп земљишта од мјештана неколико села у опћини Топуско одавно је започео, пуно прије него што је вијест одаслана у јавност. Најприје су своју земљу продали они који више не живе у Хрватској и не мисле се вратити. Касније су уговоре о продаји земље у бесцјење потписали они који су се донедавно двоумили, а у пољопривреди баш и нису видјели будућност. Запело је код управо Славке и Петра Бајића у Пецкој. Посјећивали су их разни емисари које је слао инвеститор и сви су добивали исти одговор: продаје нема.

Све донедавно понуђена цијена за земљу износила је биједних тридесетак центи по квадратном метру, затим је порасла на 50 центи и на крају је, само Бајићима, понуђена до тада незамислива цијена од 5 еура по квадрату. Кад су и то одбили, у забачени заселак стигао је особно Јако Андабак, партнер у пројекту, желећи изравно чути зашто Петар и Славка не желе продати земљу. Добио је исти одговор као његови поклисари који су Бајиће раније посјећивали и нудили откуп.

Све донедавно понуђена цијена за земљу износила је биједних тридесетак центи по квадратном метру, затим је порасла на 50 центи и на крају је, само Бајићима, понуђена до тада незамислива цијена од 5 еура по квадрату. Кад су и то одбили, у забачени заселак стигао је особно Јако Андабак

– Овдје смо рођени, овдје смо добили дјецу, на гробљу су наши родитељи и ђедови и одавде, једноставно, не идемо без обзира на новац – потврђују још једном.

О хисторијским невољама становника овог краја у Другом свјетском рату, Петар и Славка су слушали од својих родитеља.

– Овај простор испод Петрове горе дао је много бораца који су се расули по партизанским јединицама. Најтеже је било цивилном становништву јер су усташе свако мало упадали у села, палили куће, убијали и одводили људе. Убијено је 256 невиних људи о чему свједочи нечитка мраморна плоча на запуштеном споменику у дворишту некадашње школе. Баш из наше куће Бајића је и народни херој Ђуро Бајић који је погинуо 1942. а имао је само 21 годину – каже Славка. Врло добро памте посљедњи рат на овом простору када су, почетком коловоза 1995., попут свих осталих морали напустити село и упутити се на пут у неизвјесност.

– Кад је започела Олуја, морали смо побјећи из страха за наше животе. Брже боље потрпали смо се у тракторску приколицу с најнужнијим стварима и након дугог, заморног и на тренутке опасног пута, нашли смо се у једном селу покрај Шапца. Ту смо провели четири године, практично радећи за храну и смјештај, а кад више нисмо могли издржати одлучили смо се за повратак. На кући више није било ни прозора ни врата, али смо били сретни што је била углавном цијела. Кренули смо од нуле, добили од државе једна врата, два прозора, једно теле и преживјели – потанко нам прича Петар Бајић.

Обитељско пољопривредно господарство Славке и Петра данас броји 110 оваца и распрострањено је на осам хектара пашњака и ливада. Из дворишта њихове куће пуца нестваран поглед на зелене долине, на шумарке с изворима питке воде, на воћњак и велики врт, па одмах постаје јасно зашто Бајићи не желе ни по коју цијену све то продати и напустити.

– Никоме нису понудили цијену откупа већу од 50 центи по квадратном метру, а нама – и то само нама – нуде чак 5 еура. Мора да је положај наше земље баш на неком, за њих важном мјесту. Кад бисмо то продали платили би нам више од 400 хиљада еура. Међутим, и да додају још једну нулу ми не бисмо пристали. Па погледајте ви ту љепоту. Не могу рећи да смо имали непријатности. Нису вршили никакав притисак, нису нас узнемиравали или не дај Боже, пријетили. Разговори су били коректни али ми смо устрајни у нашој одлуци. Ово не продајемо и одавде не одлазимо. Кад је Андабак прије мјесец – два, дошао к нама да нас особно наговори на продају, питали смо га што се то планира овдје. Рекао нам је тек да ће се градити пластеници и да ће нетко узгајати овце. Видите ли ви на што се то сад изродило, на некакву, нама неразумљиву умјетну интелигенцију, а не овце – каже Славка.

Ако итко добро познаје овај крај, то је свакако Боро Ркман, предсједник Извршног одбора СДСС-а који је недалеко одавде рођен.

– Није на мени да наговарам Бајиће на продају земље. О томе морају сами одлучити, али има нешто што ме у цијелој причи смета. Прво, читав пројект је обавијен велом тајне. Друго, требат ће струје више од трећине потрошње цијеле Хрватске, односно количина струје колику производи Нуклеарна електрана Кршко. Да ли то значи да ће овдје никнути нова нуклеарка? За хлађење оваквих постројења потребна је вода. Ни мање ни више него 15 милиона литара дневно, што у једном дану потроши читав град Сплит. Тврде да ће требати 10 хиљада радника, углавном локалаца. Толики број радника се не може пронаћи од Илока до Умага, а камоли у овим напуштеним селима. Ето, то су питања на која још нисмо добили одговоре, али одговор Славке и Петра је јасан: продаје нема – каже нам Боро Ркман.

Текст и фото: Владимир Јуришић

Преузето са: Новости