Награда „Бранко Ћопић“ писцима који су сачували глас „малог” човјека

У Српској академији наука и уметности уручене су награде Задужбине Бранко Ћопић за 2025. годину. За прозу је награђен др Милан Мицић за књигу Зашто је петао престао да кукуриче и друге колонистичке приче у издању Академске књиге из Новог Сада, Живојину Ракочевићу за збирку пјесама Мирис анђела у издању Народне библиотеке Стефан Првовенчани из Краљева и Коста Косовац за збирку пјесама Шестар за ореол у издању Суматра издаваштва из Шапца.

Награда из фонда Задужбине Бранка Ћопића за књигу високе умјетничке вриједности додјељује се од 1992. године у категоријама за најбоље књиге прозе и поезије.

О дјелима добитника награде Бранко Ћопић бесједе су одржали академици Јован Делић, Матија Бећковић и Милосав Тешић.

ДЕЛИЋ: Мицић и његови јунаци бране се својом аутентичношћу и хумором

Академик Јован Делић напомиње да је управо Мицић именовао колонистичку причу и у наслов је истурио. Двије југословенске колонизације Срба из Лике, Баније и са Кордуна, Босанске Крајине, Херцеговине и Црне Горе довеле су до крупних промјена на микро и макро плану.

– Многи од солунских добровољаца нису видјели Србију прије него су у њу ушли са Солунског фронта као ослободиоци, а камоли да су слутили чуда у Банату. Очекивали су да их огрије сунце колонизације, а доживјели су осјећање усамљености између ћудљивог неба и још ћудљивије равнице, безавичајност, изгубљеност и окрутно лице колонизације.

Мицић не патетизује своју прозу тако што даје наизглед хладне, али истините и застрашујуће спискове умрлих, подижући документарност и увјерљивост својих прича.

– Историја побједника преобраћа се у цио низ апсурда. Солунски добровољци када су се таман привикли на живот у равници, долази Други свјетски рат и окупација и солунаши постадоше мета својих једном поражених ратних непријатеља. Послије ослобођења и револуције постали су реакција и мета нове идеологије јер су створили бившу ненародну државу и ненародну власт, борећи се за слободу и уједињење.

Делић напомиње да страда искоријењени човјек упркос исконској снази и храбрости и јаком идентитетском осјећању и оданости вјери и народу.

– Мицић и његови јунаци бране се својом аутентичношћу и хумором. По хумору, иронији и сатири Мицић је Ћопићев ближњи. Мицићева гротеска је међутим изразито самосвојна, са полом живота и полом смрти, Михаил Бахтин би јој се обрадовао.  Иако је све заљуљано од рата и сеоба, појаве се ране на осмијесима. То је једна од пјесничких слика ове прозе о српским историјским апсурдима, прозе која је освојила галерију ликова по којима ћемо је памтити.

МИЦИЋ: Њихова побједа претворила се у самоћу и заборав

Награђени историчар и књижевник др Милан Мицић каже да као што је Бранку Ћопићу јунак дјетињства био ђед Раде, тако је њему јунак ђед Јован, Банијац, амерички печалбар, солунски добровољац и колониста.

– Уз њега је стајао и његов син, а мој отац Остоја, образован и начитан човјек који је куповао, живјећи у банатском селу, књиге, а међу њима и 100 књига Ластавице и књиге Бранка Ћопића у плавичастом повезу.

Сусретао је Мицић живећи међу колонистима „нахерене“ ликове Бранка Ћопића и баке измучене од сеобе, рада и рађања који су ту довођени невољним вјетровима рата и колонизације из Ћопићеве Босанске Крајине, Лике, Баније, Кордуна, Далмације, Херцеговине и Црне Горе.

– То су били људи већ очуђени од живота, сопственом животном авантуром са сјенкама америчке печалбе, заробљеништва у Русији, добровољства у српској војсци у Великом рату и ненаданом сеобом у Банат, у пусту равницу без дома за њих, гдје их је гурнула њихова војничка побједа и нова држава јужнословенске браће Срба, Хрвата и Словенаца.

Солунски добровољаци и банатски колонисти су осуђени од идеологија 20. вијека на заборав који временом почиње да личи на немар или нехат и покушали су неком животном магијом преживјети то дубоко и тмином обавијено несјећање на њих.

– То су чинили хумором и иронијом, према себи и према другима, помиреношћу да је све било како је било, да траје како траје. Мали и обични и необични људи из ове моје књиге прича, сусрели су се са малим и необичним људима из Ћопићеве књига, али и из Бранкове стварности. Проговорили су истим језиком, из исте душе, причајући све приче о чудима великог живота и свијета и одговарајући на сва питања која пред човјека ставља његов живот оивичен даном рођења и даном смрти. И моји и Ћипићеви јунаци на та питања одговарали су како су знали и умјели.

Мицић се захвалио жирију што је „поздравио моје јунаке онако несавршене какви јесу“.

– Захваљујем се Бори Бабић и Академској књизи који су их прихватили као своје, рецензенту књиге Душану Иванићу, мом ђеду Јовану Мицићу са Баније, његовим друговима солунским добровољцима и колонистима који су пристали да у 20. вијеку самују заборављени и неким чудом да преживе и стигну до наших дана.

БЕЋКОВИЋ: Не да се Бранко, жив био Живојине!

Академик Матија Бећковић каже да је Ракочевићеве стихове доживио као модерни наставак Косовског циклуса, или Косовског боја у наше вријеме.

– Своју мајку је Живојин препознао у пећкој мајци када је видио убрађену црном марамом како иде да „набере дрва“. Рат је почињао сам од себе, дан је био близу, а ноћ улазила на велика врата. Силазећи у катакомбе Косово је опет прелазило у надлежност поезије. Избјеглице су се жалиле што бар гробови нису кренули са њима. Једни су говорили да оданде живи неће, а Александар и Драгица Јанићијевић годинама нису излазили из својих домова у Приштини. Свештеник Мирослав Попадић скупљао је камење којим су га гађали када су му спалили храм и дом. И чувао их да их угради у обновљени храм.

 

Када је Ракочевићу у посјету дошао отац, Живојин га је провео од светиње до светиње на Косову и Метохији. На растанку отац је рекао: „За ово је вриједило погинути“.

– Честитајући награду пјеснику Живојину Ракочевићу у овом часу присјећам се и стихова и Бранка Ћопића из ђачких читанки које смо сви знали напамет. Ево данас одјекују под сводом САНУ, „у оку свакога борца док је освету ковао био је Обилић Милош, Страхињић и Косово“. Не да се Бранко, жив био Живојине!

РАКОЧЕВИЋ: Ви сте ми је данас вратили, рођени моји!

Пјесник и предсједник УНС-а Живојин Ракочевић за Ћопића каже да је најмилосније сироче српске књижевности и истовремено њен мили старац.

– Рођени је сржна ријеч Бранка Ћопића. Можда и једна од најљепших ријечи нашег језика. Писац је њоме крстио свијет и сву творевину мачка, кума, човјека и смрт. У једној од оних приповиједака које је објавио прије рата, он каже: Еј, Грмечу, Грмечу, рођени мој. Говори његов јунак док одлази стар у планину и према Бранковим ријечима да као незаробљени роб доврши посао обољелог сина. А када сагледа муку немоћи пита себе: „Зашто ли сам живио једини Боже мој“. Има снаге да посијече и обори огромну јелику да када она почне да пада одлази миран да на себе прими њен пад. Говорећи „и мрмљајући као у сну није се вриједило родити“. Одлучио је да сам себи роди смрт и да она буде сва рођена од његове родне и рођене планине.

Ракочевић је мишљења да ко није живио Јежеву кућицу тај никада неће бити „вјештак и мајстор што у послу свом ради и чува рођени дом“.

–  У мом рођеном дому у морачком завичају биле су три књиге: Његошев Горски вијенац, Бранкова У свијету медвједа и лептирова и велика тројица Очи у очи о сусретима Рузвелта Черчила и Стаљина. Временом су се те књиге обестрагале и нестале. Међутим, прве књиге и прве љубави вас никада не остављају. Књига У свијету медвједа и лептирова чекала ме много година касније у Возући између Завидовића и Бановића. Лежала је на поду библиотеке коју је погодила мина. На њеним бјелинама сам тог дана, негдје на Озрену, преписао дијелове из дневника једне муслиманске дјевојчице која записује како су неки момци донијели главу од четника и како с њом играју лопте. Рукопис којим сам биљежио те ријечи није био мој. Ни прије, ни касније, никада нисам тако писао, а књига ми је опет нестала у мом другом завичају на Косову и Метохији. Ви сте ми је данас вратили, рођени моји.

ТЕШИЋ: Косовац пјева о ономе што је кост живота

Академик Милосав Тешић напомиње да се Косовчев шестар разликује од других. Њега нису користили математичари, већ иконописци, њиме нису правили круг већ ореол, њиме се ништа не доказује већ вјерује.

– Одишући кућном интимом и атмосфером Косовчеве пјесме с породичном тематиком племенито опјевају љубав ближњих, ничим не натруњеном, у чему садржи оно што је истински топло и најприродније блиско као и оно што је знак мајчинскосиновљевске дубинске повезаности. Кроз Косовчево осјећање сародништва и срођености са ближњима проведени су и дједа и баба и чукунбаба, виђени у различитим животним ситуацијама и то све дјелује упечатљиво.

Како Тешић поручује док дубље прониче животне слике и прилике Коста Косовац пјева о ономе што је кост живота, те је његова пажљиво обликована збирка пјесама као лирика оплемењене трезвености.

КОСОВАЦ: тешко је вољети човјека и због тога је узвишено

На питање зашто пише Коста Косовац  је одговор  потражио у дјетињству. Схватајући да се највеће драме човјечанства не одвијају на ратиштима или парламентима, него у породици.

– Дозволите да се сјетим свог дједа Хаџи Мирољуба Сератлића коме је ова збирка и посвећена, а који је у моје дјетињство унио нарочите боје, баш као и дјед Раде. Човјека који је од инспектора Удбе постао иконописац и ходочасник. Или моје мајке која пркоси свему одраслом као вјечна дјевојчица. Баке су у мој живот унијеле велику дозу креативности, али и љубави која остаје за цио живот.

Центар његових збивања у збирци је породица.

– Ћопић је писац којег је народ дубоко осјетио, кога је народски хумор, али и специфични босански мелос уз умјетнички геније успио да учини блиском сваком човјеку. Тешко је вољети човјека и због тога је узвишено. Ћопићева књижевност је човјекољубива, он ствара златну бајку о људима и разумије малог, скрајнутог човјека, дијете луталицу. Његов хронотоп је саткан од простора куће и периода дјетињства, што су најплеменитије идеје усађене у његове јунаке. Осјећао сам простор дома као светињу која се мора сачувати.

Повезница Косовца и Бранка је и у томе што је Ћопић посветио пјесму јунаку Здравку Челару који је Косовчев прадједа ујак.

– И ту пјесму сам још као дијете поносно урамио и окачио на зид своје собе. За мене је увијек био иниспиративан и Ћопићев одлазак. Можда баш зато што сам и сам био заинтересован насилним одласцима умјетника, погото пјесника. Тај весели див српске књижевности, у којем је једино Д. Масимовић успјела да препозна дубок талог туге, отишао је тихо, право у вјечност домаће књижевности са можда најтачнијим и најљепшим ријечима посљедњег поздрава „Збогом дивни и страшни животе“. Тако нас је опет подсјетио да су смијех и туга одувијек били најрођенија браћа.

Браћа Теофиловић су на радост присутних извели традиционалну пјесму Смиљана.

Новинарка Српског кола

Драгана Бокун