У Културном центру Новог Сада премијерно приказан филм “Вуковар-тишина између споменика“

Премијера документарног филма “Вуковар-тишина између споменика“ редитеља Вука Дамњановића одржана је у 22. јуна 2026. године у Културном центру Новог Сада. Овај документарни филм бави се једном од најтежих и најосетљивијих тема модерне историје Балкана, односно трагедијом Вуковара. Филм приказује савремени идентитет Вуковара, кроз приказ простора, сећања и симболике која је деценијама након ратних сукоба на тим подручјима и даље присутна, отварајући питање односа према прошлости и начина на који колективно памћење обликује садашњост. Филм дубоко анализира савремени Вуковар кроз савремени простор, споменике и показује шири процес хрватског државотворног мита.

Кроз објектив камере, филм истражује шта се крије у “тишини“ између споменика и како се град и његови људи носе са колективном траумом три деценије касније. Водитељка програма Невекна Бранковић увела је присутне у саму тему филма, који дефинитивно отвара многа питања о којима се мало зна, а још мање говори:

• Ми који живимо уз Дунав, знамо да та река не носи само сећања, она носи судбине и читаве историје. Међутим, шта се дешава када неко покуша да избрише сећања, обележја и успомене на страдале. Шта се дешава када покушава да избрише идентитет и читаво постојање једног народа, истакла је Бранковић.

Дебитантски филм Вука Дамњановића “Вуковар-тишина између споменика“ уједно је и први документарни филм, који се на овакав начин бави брисањем српског културног трага у Републици Хрватској. Повод за филм је био Закон о гробљима, који је усвојен у мају 2025. године у Хрватском сабору. За све који су упознати са историјским положајем, али и са садашњим положајем Срба у наведеној држави, усвајање оваквог закона представља наставак њиховог прогона и додатно нарушавање њиховог положаја у поменутој држави.

Директор Музеја жртава геноцида Бојан Арбутина истакао је важност филма “Вуковар-тишина између споменика“:

• Битно је да погледамо овај филм, не само да бисмо схватили шта се дешава у Вуковару последњих 30 година па и данас, већ шта се дешава широм Републике Хрватске. А дешава се то да су наша гробља, споменици, културна баштина, цркве и манастири, под жестоким ударом хрватских власти, које настоје да у потпуности униште идентитет једног народа. И ако не можете сваки дан да чујете да се то дешава, то се ипак континуирано дешава од 1995. године па све до данас. У прилог томе иду сва друштвено политичких дешавања у Републици Хрватској, од концерта фашистичких певача, па до разбијања ћириличних натписа. Зато је овај филм битан, јер реконструише те темеље на којима је настала Република Хрватска, која је изградила свој национални идентитет немајући неке друге корене у својој историји. Настаје на догађајима из протеклог рата, на “Олуји“ и “Бљеску“ као победама хрватског народа и на Вуковару као наративу жртве, народа који је пострадао, истакао је Арбутина.

Арбутина је нагласио да у фондовима Музеја има преко 200 фотографија жртава српске националности које су пострадале до 18. новембра 1991. године на разним местима широм Вуковара. Овај филм је делом посвећен и тим жртвама које нико никад није споменуо. Не очекујемо да то учини Република Хрватска, али ми не смемо да заборавимо те жртве.

Аутор филма Вук Дамњановић:

• Ово је филм свих мојих сарадника и саговорника и сматрам да ће овај филм тек да има своје наставке и да ће бити дискусије о њему. Сматрам да филм представља одређени корак у односу на претходне филмове који су се бавили овом и сличним темама, истакао је Дамњановић.

Саговорници документарног филма “Вуковар-тишина између споменика“ били су председник Документацииног-информативног центра “Веритас“ Саво Штрбац, политиколози др Душан Достанић и др Рајко Петровић и ратни ветеран ЈАТД одред “Поскок“ Милорад Муникравић “Муња“.

Са аутором овог филма Вуком Дамњановићем разговарали смо о идеји снимања филма, законским регулативама за очување српских меморијалних обележја у Вуковару и о улози институција, као и саме заједнице у очувању историјског памћења и достојанства страдалих на овим просторима.

1. Шта Вас је конкретно подстакло да снимите овај филм и зашто је управо Закон о гробљима Републике Хрватске био непосредни повод за ову причу?

– Закон о гробљима Републике Хрватске био је непосредни окидач јер је на драматичан начин показао како се кроз наводно техничке и административне прописе заправо систематски брише српско присуство са вуковарских гробаља и меморијалних места. То није само правно питање – реч је о покушају да се и физички и симболички избрише сећање на страдале. Желели смо да прикажемо механизам који се одвија готово неприметно.

2. Како законска регулатива у пракси утиче на очување српских меморијалсних обележја у Вуковару и које су последице по културу сећања?

– Закон о гробљима Републике Хрватске представља меру помоћу које се утиче на прекрајање историје подручја Источне Славоније. Њим се наставља консолидација једностраног погледа на сложене догађаје из периода деведесетих година.  Међутим, забрињавају процеси који се паралелно одвијају, а то је фашизација дела хрватског друштва, што се такође спроводи кроз споменичку политику. Пример је споменик француском добровољцу Николијеу, као и обележја на споменику, попут шаховнице из периода НДХ и усташког поздрава „За дом спремни“.

3. Филм носи назив “Тишина између споменика“. Шта за Вас представља та “тишина“ и како је простор Вуковара данас подељен између званичне политике сећања и свакодневног живота људи?

– Тишина је простор између два света, који је оивичен меморијалима и друштвеним праксама које се воде око њих, чиме започиње процес сакрализације профаног. Тиме се историја изузима из световног и узвисује у сакрално; она постаје догма о којој се не расправља.

4. Каква је улога институција, а каква саме заједнице у очувању историјског памћења и достојанства страдалих на овим просторима?

– Права снага очувања памћења лежи у самој заједници, а почиње од појединца. Пројекат филма настао је на моју иницијативу; реализован је самостално, без подршке институција, а средства су прикупљена захваљујући доборонамерним појединцима. Настанак овог филма представља модел у којем се сагледава како појединци могу да преузму одговорност и учествују у друштвеним процесима који се одвијају.

5. Коју поруку овај филм шаље широј јавности, ван Вуковара, када је у питању колективно памћење и одговорност према прошлости?

– Порука филма је да памћење није привилегија, већ право – у овом случају право једне заједници на своје сећање. Наравно, настоји да осветли процесе који се одигравају у Републици Хрватској, а чије су последице несагледиве када је у питању тамошња српска заједница.

Дамњановићев Вуковар није само историјска лекција, већ дубоко емотивна прича о празнини која остаје након великих борби и страдања. Овај документарац је важан корак ка разумевању регионалне прошлости и показује нам да се историја не сме заборавити, већ дубоко разумевање прошлости и прихватање требало би да нам буду оријентир за будућност.

Драгана Шиповац