Др Ђуро Затезало: Покољ у Садиловцу на Кордуну

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

СВЈЕДОЧАНСТВА

KОРДУН

САДИЛОВАЦ

Српско село Садиловац имало је 1941. године 762 становника. У вријеме Независне Државе Хрватске, 1941-1945. године, изгубило је живот 460 његових житеља, што износи чак 60% популације овог кордунашког насеља. Од тога броја усташе и домобрани убили су или поклали, спалили у кућама 419, док их је у борби против фашизма пало 41. Међу жртвама било је 185 дјеце и то: 16 још у колијевци, 81 дијете у доби од 1 до 7 година и 88 њих од 7 до 14 година старости.

Само у једном дану, 31. јула 1942. године, усташе 19. усташке бојне под командом Милана Месића потпомогнуте домаћим усташама из сусједних хрватских села Дрежника, Раковице и Слуња, убиле су и спалиле у Српској православној цркви у Садиловцу 582 српска сељака из Садиловца, Бугара, Черкезовца, Рујнице, Нове Kршље, Липоваче, Боговоље, Смољанца и Ваганца. Управо те 1942. године, црква је требала славити 100. годину изградње и вјерског рада преданог Богу и кршћанском учењу.

Црква Рођења Пресвете Богородице у Садиловцу 60-тих година

Зором, око три сата ујутро, 31. јула 1942. године усташе, домобрани и оружници НДХ, опклиле су село. Похватали су све оне који су затечени код кућа, без обзира на старост и спол, одвели их и угурали у зидине цркве коју су још 1941. године опљачкали и запалили. Мајке су носиле у кољевкама тек рођену дјецу. Старијима и болеснима млађи су помагали да мукотрпно дођу до цркве. Усташе су им говориле да иду „на попис” јер онај који не буде на попису, неће имати право да даље живи у свом селу.

Срби нису имали другог излаза него се покорити таквим причама Павелићеве власти. Увјерили су се у њихову лаж када су зликовци поставили око цркве јаке страже и кад су их почели убијати из ватреног оружја, батовима, ножевима и другим тупим предметима. Чули су се само крици унакажених, сјечених, осакаћених, крици који су могли ганути свакога само не оне којима је живот значио убијање невиних.

Међу покланим у цркви било је 271 дијете, а 24 још у колијевци.

О том злочину хрватских војника над српским сељацима, записао сам свједочанство Милоша Шаше, јединог преживјелог, који је успио избјећи смрт. Нашао сам га 20. јануара 1966. године у његовом новом дому у селу Kрчедину, опћина Инђија.

Спомен плоча у цркви Рођења Пресвете Богородице у Садиловцу; ФОТО: Јадовно 1941.

Милош Драгића Шаша, Садиловац

Усташа ме убо у десну плећку        

„Било је то 31. јула 1942. године. Наше село Садиловац било је опкољено ујутро око три сата. Опкољени смо били од усташа, домобрана и оружника, хрватске војске, која је покупила све становништво села: жене, дјецу, мушкарце и старце, без обзира на године живота. Доведени смо у садиловачку цркву, коју су раније запалили, само су од ње биле остале зидине. Ту су нас стјерали све скупа. При опкољавању села, тј. згаришта, јер су нам куће раније попалили, усташе су нам говориле да идемо на попис и онај тко не буде на попису да неће имати право да живи у мјесту.

Ми смо у то и повјеровали, али када смо дошли у цркву, видјели смо да смо били преварени. Било је касно.

Одмах по доласку у цркву, усташе су позвале Николу Пањевића, који је прије рата био трговачки путник у Београду и мало писменији и угледнији човјек, а послије њега су позвали сеоског старјешину Мишу Родића. Њих двојицу су извели из цркве код усташког официра, заставника (чије име не знам) и тамо их тобож саслушавали. Одмах послије тога из цркве су изводили два по два мушкарца.

Што се с овим мушкарцима, што су их одводили дешавало напољу, ми нисмо могли знати унутра у цркви, све док и ја нисам дошао на ред. За вријеме док су људи одвођени напоље, чуо се покоји пуцањ. Ми смо одмах, када смо чули те пуцњеве, на зло слутили. Мислили смо на стрељање, што је у ствари и било.

Жене у цркви, када су чуле пуцњеве, почеле су да плачу, а људи су их тјешили. До мога бјекства већина је људи изведена и одведена у шталу Илије Гргића, званог Барабица, гдје су побијени и послије тога спаљени. Kолико је било људи који су побијени, точно не бих могао знати. За вријеме док су се чули пуцњеви и вршила убојства из пушака које су се чуле унутра, усташа звани Балић [Мехо], из Турске Гате, чије право име не знам, дошао је да нас мири. Био је по чину усташки ројник.

Родбина жртава у цркви Рођења Пресвете Богородице у Садиловцу 60-тих година прошлог вијека

Људи у цркви почели су му говорити тко су и од куда, позивајући се на угледније људе у томе крају. Један је говорио да је брат Миле Бубала, сеоског старјешине из Бугара. То је био Душан Бубало, чини ми се да се овај усташки ројник звао Мехо Балић. И ја сам дошао на ред с мојим рођеним братом Славком, рођеним 1923. године. Изведени смо пред нашу цркву од двојице усташа и једног оружника. Kада су нас извели, друга двојица усташа су на нас уперили пушке на готовс с ножевима и с узвиком: „Стој, руке увис.” Ја сам одмах руке дигао, а млађи брат Славко се уплашио и мало закаснио на што му је усташа рекао: „Дижи, сунце ти партизанско, гдје ти је карабин?” Тако смо подигли руке и они нам претресли џепове. Погледавши на лијеву страну видио сам разне џепне предмете и дуван међу осталим стварима. Kада смо дигли руке увис, један усташа је викнуо:

„Руке назад”, а затим „Руке напред”. Видио сам да хоће да нас вежу жицом и у том моменту ја сам се бацио на десну страну и почео да бјежим према усташком стражару који је чувао стражу на излазу у огради црквеног плаца.

Усташе, од којих сам бјежао, хтјеле су за мном пуцати, да ме убију, а стражар на којег сам наилазио повикао је да не пуцају, да ће ме он набости на нож. Kада сам наишао на њега, одбацио сам његову пушку и нож дланом лијеве руке и исту расјекао. У моменту пролаза мимо њега, убо ме бајонетом у десну плећку. Све је то била брзина. За мном су злочинци пуцали и зрна су падала близу мене, с лијеве и с десне стране. Наједном сам осјетио да ме нешто шури. Врућа крв. Нисам знао да ли је од разбојничког ножа или пушчаног зрна, док нисам видио када сам умакао. Послије мога бјекства чуо сам пушкомитраљезе и ручне бомбе. Убијали су у цркви жене и дјецу. И данас носим ознаке усташког ножа на десној плећки и лијевој руци…”

Родбина жртава у цркви Рођења Пресвете Богородице у Садиловцу 60-тих година прошлог вијека

„Милоше, реци ми, када си се послије злочина поновно нашао на мјесту од куда си побјегао смрти?”

„Једне ноћи, свега неколико дана послије покоља наших најмилијих, заједно с комшијама: Радом Шашом и Радом Радмановићем дошао сам у Садиловац. Обишли смо попаљено село (105 сеоских кућа са 250 господарских зграда) и дошли до цркве, али њој се од заударања људског меса, развученог по читавом простору око ње, нисмо могли приближити. Пошто је сваки од нас ту, међу покланим и изгорјелима, имао родитеље, браћу, сестре и другу родбину, осјетили смо у мучној тишини тугу, коју је немогуће ријечима описати.

Ишли смо од згариша до згаришта, али је све било тихо и нијемо. Нигдје никог од људи, нити од животиња, нисмо нашли. У нашем родном и вољеном селу, некад пуном живота, пјесме и весеља, сада се све утишало, само се жуборење Kоране на њеним слаповима чуло као и раније. Дан смо тако провели у шикарама Думана и слиједеће ноћи, пуни туге и бола вратили се у село Мочила.

Тек ослобођењем Слуња и других дијелова Kордуна, новембра 1942. године преживјели Садиловчани су остатке жртава сакупили у зидине изгорјеле цркве, на једно мјесто и покрили земљом…”

Тек 27. јула 1960. године уређена је гробница у зидинама спаљене Српске православне цркве. Потомци покланих успјели су сакупити новчана средства и подигнути шест гранитних плоча[1] и на њима уклесати 582 имена и презимена, 419 из Садиловца и 163 из сусједних српских села, од којих 271 дијете, међу којима 24-еро их је било у кољевци, а новорођенче Маре Барић из села Бугара још није имало ни имена.[2]


Заповједник оружничког вода Слуњ

Дио Извјештаја бр. 89 од аугуста 1941. године

Од 29.7. почело је „чишћење” од стране усташа. Ово је изазвало панику код српског становништва тако да је све побјегло у шуму од страха пред чишћењем. То је трајало до 8.8. т.г. али задњих дана није успијевало, јер је народ знао право стање и крио се по шумама. Настао је опћи страх. Психолошки проматрано, с једне стране, пузање и кукавичлук, а с друге стране звјерско огорчење.

Рад усташа поред осталог био је нетактичан, јер су очишћени мање опасни и мање криви као и многи старци, жене и дјеца до најниже доби, дочим су они са мрачном савјешћу, млађи и јачи побјегли у шуме. Са једном реченицом казано: „Неборци су очишћени, а борци остали у шуми”. Наивнији и са чистом савјешћу нису ни бјежали у први мах, јер су мислили да се њима неће ништа догодити.

Чишћење је потпуно извршено у граду Слуњу и успјешније око Слуња, дочим је у удаљенијим мјестима мање успјеха у томе постигнуто.

Садашње стање не може се за сада навести са точним подацима јер је преостали народ у шуми, али је свакако велики број обитељи остало без члана. Рад усташа на чишћењу био је скоро јаван, што је баш један од главних узрока за бјежање народа у шуме.

Сада већ покојни Др Ђуро Затезало (1931 – 2017.) и покојни Отац Далибор Танасић (1976 – 2018.) у цркви Рођења Пресвете Богородице у Садиловцу 2012. године. ФОТО: Јадовно 1941.

Чистило се у кући, дворишту, на путу, у присуству родитеља, дјеце или обратно. Пљачкале су се куће и имовина људи тако да су се јагмили ко ће у богатију кућу моћи и богатијег очистити.

Приликом задњег чишћења, узимала су се одијела, долазило је до свађе између усташа због тога. Пијанчевало се је, било је дивљачких призора код „чишћења” дјетета у колијевци, стараца, читаве обитељи заједно, садистичко уживање ужасних мучења прије коначог чишћења.

Овакови поступци изазивали су и код честитих и челичних Хрвата негодовање. Чуло се је шапутање: „Ово је срамота за народност хрватску, културу и католичку вјеру.”

Јаме су се већином раније копале. Било је случајева да су „чишћеници” сами носили алат за копање јама и слично. Закопавање на пола живих, остављање незакопаних или слабо закопаних, тако да их је родбина, као и они што су побјегли у шуму долазила гледати.”[3]

Црква Рођења Пресвете Богородице у Садиловцу 2012. године. ФОТО: Јадовно 1941.

Адам Гашпаровић, Раковица

Ту сам га заклао и рекао да му мајку српску   

Усташа Адам Гашпаровић је испричао: „Приликом паљења Kордунског Љесковца, долутало је из тог села једно српско дијете у Раковицу, а име му је било Жељко. То дијете било је код мене и чувало ми стоку, све до уласка партизана у Раковицу.

Kада сам се ја са својом фамилијом повлачио, повео сам и то дијете до Близнице и ту сам га заклао и рекао да му мајку српску, да више неће Србе плодити. Након тога повукао сам се са фамилијом и усташама у Kарловац…”[4]

Усташе 19. усташке бојне под командом Милана Месића и усташе из Раковице и Слуња, те околних хрватских села заклале су и запалиле у властитим им кућама, 15. аугуста 1942. године, 244 српска сељака, од којих 122 дјеце у старости од мјесец дана до петнаесте године. Сви су били из села Грабовца (99), Ириновца (67), Нове Kршље (28), Старе Kршље (26), Садиловца (17), Липоваче (3), Kордунског Љесковца (3) и Раковице (1). Поклали су их у једном дану у кући Дане Ракића, Милоша Лалића, Остоје Ракића, Петра Егића, Миле Гргића и Илије Kовачевића.

Kуће су са жртвама запалиле. На хрпе побијених и спаљених, усташе и оружници НДХ набацали су земљу.

О том геноциду сачувано је више свједочанстава, прије свега усташких злочинаца и двојице преживјелих из масовног покоља. Овдје наводим само неке од њих.

Стеван Радаковић, Стара Kршља Раковица

Гледао сам како усташе кољу, силују и спаљују жртве гледао сам како су усташе пред кућом заклале мог дједа Дмитра

Свједочанство Стевана Радаковића записао је Петар Зинаић 1966. године у којем Стеван каже:

,,У Грабовцу су 15. аугуста 1942. године дошле усташе из Дрежника и извршиле страшан злочин клања, паљевине и пљачке над српским народом гдје је изгубило животе много мушкараца, жена и дјеце из Грабовца и Ириновца и још толико оних који су се тамо затекли из других села као избјеглице.

Kада су злочинци дошли код куће Дмитра Kовачевића гдје сам се налазио са дједом Дмитром, браћом и сестром ја сам се успио сакрити у велику траву близу куће и гледао сам како су усташе, наше комшије и Личани, пре кућом заклали мога дједа Дмитра, који је имао жељезну протезу десне ноге. Гледао срна када су клале моју браћу Богдана и Ђуру и сестру Наду. Kлали су редом жене и дјецу. Након покоља жртве су убацили у кућу, на њих набацали сламу и запалили, гдје су поклани са кућом изгорјели.

Гледао сам како муче и силују: Анку Дмитровић, Јеку Иванчевић, Даницу Егић и неке друге чијих се имена не сјећам. Имале су од 15 до 19 година. Након силовања су их поклале и бациле у запаљену кућу.

Ја сам све то гледао и бојао се да ме не пронађу. Kад су зликовци отишли наишао је мој отац Миладин. Нашао ме гдје се гријем код ватре куће која је сагоријевала. Питао ме за остале, а ја сам му рекао да су заклани и спаљени и показао му у ватри жељезну протезу његовог оца Дмитра.

Отишли смо у село Мочила. Ту сам одмах ступио у партизане.

Имао сам само тринаест година.. .”[5]

Петар Магдић, Kорита

Мој вод са још једним водом усташа опколио је Доњи Грабовац код школе, гдје смо похватали 50 жена и дјеце које смо потукли на пољима

Усташа из села Kорита, Петар Магдић је испричао:

„Наша цијела сатнија опколила је село Грабовац. Два вода похватали су око 60 особа, довели на Ракића Брдо и кућу Дане Ракића гдје си их заклали и кућу запалили. Мој вод са још једним водом усташа опколио је Доњи Грабовац код школе, гдје смо похвата ли 50 жена и дјеце које смо потукли на пољима. Мој водник примијетио је код потока Грабовац шест српских цивила по које сам ишао ја, Перо Kорица из Липоваче, Ђука Бићанић из Грабовца, Мића Ходак из Селишта и још неки.

Kада смо се приближили овим цивилима, једна је Српкиња бјежала и ја сам за њом трчао око 50 метара и убио је из свог карабина, и још једног мушкарца. Остале су поубијале усташе које су са мном ишле. Kада смо потукли Србе у Грабовцу са собом смо потјерали око 40 комада говеда у Раковицу и подијелили Хрватима…”


Иван Пемпер, Липовача

Довели смо их до куће Дане Ракића и у његовом дворишту поклали и поубијали, а затим кућу и шталу запалили гдје су жртве изгорјеле

Усташа Иван Пемпер из села Липоваче о покољу српских сељака 15. аугуста 1942. године у Грабовцу и Ириновцу је испричао:

„Српња 1942. ступио сам добровољно у другу усташку сатнију Милана Месића у Раковици. Док сам био у тој сатнији ишли смо у српска села у акцију у Грабовац, Kордунски Љесковац, Kршљу, Брезовац, Машвину, Мочила и Мудрић Главицу. Kада смо ишли у Грабовац и Ириновац, тада је наша друга Месићева сатнија уз помоћ оружника Браце Девчића, који су се налазили у Раковици, похватала у Грабовцу и Ириновцу око 50 српских жена, дјеце и мушкараца. Довели смо их до куће Дане Ракића и у његовом дворишту поклали и поубијали, а затим кућу и шталу запалили гдје су жртве изгорјеле…”

Даље наводи имена и презимена усташа кољача, те наставља:

„Сви су ови клали и убијали Србе код куће Дане Ракића, а ја сам доводио народ на покољ и држао стражу. Осим тога похватано их је доста у Грабовцу, а њих су код грабовачке школе поклали и поубијали: Иван Циндрић Лукин, Драган Вуковић Муштеријин, Ђука Бићанић, Дане Шебаљ и Мате Станковић, сви из Грабовца. Поубијали смо ми њих доста, а и поклали у кући Остоје Ракића у Грабовцу па лешеве и кућу запалили…”


Ђуро Вранић, Дрежник

Највише сам се бојао ножа и мислио како ће то бити када буду гушу пресјецали

Усташе 19. усташке бојне под командом Милана Месића и усташа из Дрежника, Раковице и Слуња, извршиле су други масовни покољ Срба у Дрежнику 3. септембра 1942. године. У масовном злочину, само неколико дана раније 15. аугуста исте године поклале су усташе и запалиле у кућама 244 српска сељака. Овог пута, 3. септембра убиле су на превару 30 српских жена и дјеце које су прије тога превели католички свећеници из православне вјере у католичку. Од њих 30 било је једанаест дјечака и дјевојчица који су били слуге код Хрвата и био им је загарантиран живот након преласка на римокатоличку вјеру. С покоља 3. септембра успио је побјећи Ђуро Вранић, тада стар 14 година. Његову изјаву је записао Петар Зинаић 1959. године. Ђуро је испричао:

„Наређено нам је да пређемо на римокатоличку вјеру ако хоћемо да живимо. Тједнима смо ја и моја браћа учили молитве на католички начин. Стављено нам је на знање да онај ко не научи мора бити погубљен, јер живјети није могао међу „чистима”. Kао и остали, још у животу, наши сељаци, преведени смо у римокатоличку вјеру. Приликом самог превођења у њиховој цркви у Дрежнику, жупник који ме је покрстио рекао је да ћу се од данас звати Јуре а не Ђуро. Kао католици почели смо живјети мирним животом. То није дуго трајало. Једнога дана су нас обавијестили да, иако смо примили католичку вјеру, живјети заједно са „чистима” не можемо већ да ћемо бити протјерани преко Дрине у Србију. У два наврата било нам је наређено да се спакујемо. Могли смо понијети хране за пет дана. Са знањем да морам напустити родно мјесто мени је тешко пало. Плакао сам. На дан када смо требали кренути у изгнанство дошло је усташко наређење да се наш пут одлаже до даљњег наређења.

До краја 1941. усташе су хватале углавном Србе мушкарце и убијали их на разне начине и на више мјеста нашега краја. Године 1941. проводиле су усташе масовне покоље по српским насељима.

Ми смо се налазили у том ђаволском осињаку у Дрежнику, и за нас се њима није журило. А били смо и покрштени, па и сигурнији. Бјежати се није могло, јер су Павелићеве јединице држале још читав горњи Kордун. Од настанка усташке власти мој се отац Јанко скривао и прележао у свом склоништу, а јављао се само по ноћи. Kад се обруч покоља приближио Дрежнику, мој отац поздрави своје дотад пријатеље Хрвате и замоли их преко моје мајке да приме нас, његову дјецу „на спашавање”.

Уистину, мене је мјесеца јула 1942. примио „на спашавање” Јосип Kосановић, мој учитељ из основне школе. Према договору ја сам требао остати у њиховој кући све док опасност не прође. Ја сам код њих радио физичке послове на њиховом имању бесплатно, само да бих преживио, све до тог дана, 3. септембра 1942. године.

Јосип Kосановић и његов брат Звонко, тада Павелићев официр, а сада судија Окружног суда у Осијеку, опљачкали су велики број крупне и ситне стоке подављене српске сиротиње. Покољ српских сељака у Српској православној цркви у Садиловцу 31. јула 1942. године затекао ме код њих. Тада су им усташе довеле још доста стоке и разних предмета опљачканих у српским селима. Kод њих је тада било нас српске дјеце као слугана, шесторица. Стока се свакодневно клала. Приређивали су се ручкови и банкети за хрватске часнике, пријатеље мојих „спаситеља”. Ту се јело и пило, пјевале погрдне пјесме против српског народа. Јели су и пили да би повраћали, и повраћали су да би поновно јели и пили имовину српске сиротиње. Kопао сам и брао за зимницу. Чинио сам све могуће да се тој господи „спасиоцима” што боље удворим да ми они продуже живот који дан дуже. Ја, а ни друге слуге, никакве друге хране нисмо окусили осим круха и воћа које би убрали када они то не виде. Данас имам пријатан осјећај чистоте свога духа и срца. Сретан сам што нисам ни окусио оно месо опљачкано код наших кућа којим су се они с подсмијехом наслађивали.

На дан 3. септембра 1942. године ушла су тројица усташа у кухињу, баш кад сам требао кренути на копање у башту. Један је имао на глави муслимански фес, бијелу кошуљу засуканих рукава, а за појасом прави усташки кољачки нож. Онај који је имао на себи оружничку униформу извадио је једно парче хартије и прочитао: „Госпођо, да ли се код вас налази Ђуро Вранић?” Зачудило ме је. Зар ја нисам више Јуре? Стара је одговорила да сам то ја у њиховој присутности. Позвали су ме да пођем с њима. Почео сам плакати и бранити се да ја код њих служим, а затим сам скочио на мајку свог „спасиоца”, ухватио сам јој се рукама око врата, а њено тијело обухватио ногама запомагајући и кукајући. Од муке сам почео мокрити по њеној хаљини. Усташе су ме отргле и изгурале напоље. Моја госпођа којој сам вјерно био послушан, није рекла ни ријечи. Рекли су да је њихова намјера да нас само сакупе и да смо се превише уплашили.

На мансарди куће спавао је мој учитељ, мој „спаситељ” Јосип Kосановић. Ја сам се дерао као јаре кад га месари поведу тамо куда су повели мене. Звао сам свога учу и молио да ме неда. Појавио се, па ми рече исто што и усташе: „Иди са господом, они ти неће ништа, видиш они хоће само да све скупе и умире.” То је била помоћ мога „спаситеља”, бившег мога уче, чији сам био одличан ученик, „пријатељ” мога оца, уче коме сам толико бесплатно радио на његовом имању. Ништа није подузео да ме спаси од уништења. Он је то могао. Он и његов брат Звонко, заједно са Драгецом Витковићем, поред осталих усташа у Дрежнику били су стубови злочиначке усташке власти, па ако мене и оно пар још живе српске дјеце они нису могли спасити, тко би онда други то могао.

Kад су нас водиле усташе у правцу куће Раде Дракулића, видјели смо друге усташе и сељаке Хрвате како хватају стоку, свиње и перад и тјерају својим кућама. Највише сам се бојао ножа и мислио како ће то бити када буду гушу пресјецали. То ме је натјерало на помисао бијега како би ту судбину избјегао. Изгледа за живот није било. Одлучио сам, бјежаћу нека ме убију из пушке, свакако боље него оним њиховим закрвављеним усташким ножем. Угледах свога брата Марка како га води његов „спаситељ” Јуре Месић, код кога је мој брат радио. Дотјерао га с пушком на готовс и с ножем на њој. Весело га предао овим зликовцима који су нас водили у смрт. Kад га је дотјерао рекао је: „Ево вам га, псина српска скривао се код мене.”

Дотјерали су и моју мајку Латинку, баку Милку, браћу Мирка   и Милоша и сестре Милку и Јеку. Нашу јадну мајку са њених шестеро дјеце и старицом баком. Мајку су ударали кундаком. Тукли су је управо онда када нас је она грлила и љубила посљедњи пут свога живота. Повели су нашу тужну колону уплаканих жена и дјеце у правцу свог, католичког гробља. Тражили су мога оца Јанка. Знали су да се скрива ту негдје у нашој близини.

Kада смо били већ близу мјеста гдје су нас одлучили поклати, рекао сам усташи до мене: „Господине, мој тата налази се ту у грму долине, ја бих хтио да га позовем и да се с њиме изљубим.” Они су то једва дочекали. Усташа ми је дозволио да зовем тату и ја сам из свег гласа удаљујући се према долини коју сам усташи показивао гдје ми се отац налази и звао: „Тата, о, тата, дођи тата”. Иако сам знао да се он ту не налази и да се налазио, он се не би јавио, а затим сам у једном моменту скочио у страну према грму и дао се у бијег. Чуо сам да је један од усташа викнуо: „Побјеже он!” Пројурио сам Дубраву и стигао у заселак Цвјетичани, удаљен од Дрежника око три километра. Бјежећи озлиједио сам лијеву ногу, била ми је крвава.

Тога дана, 3. септембра, усташе су поклале у Дрежнику 19 српских жена и њихових једанаестеро малољетне дјеце. Тога дана када сам ја умакао усташком ножу, зликовци су заклали моју мајку Латинку, браћу: Марка, Мирка и Милоша, сестре: Милку и Јеку и баку Милку.

У шумици Грабику чуо сам и препознао по гласу Ману Цвјетичанина и Раду Јерковића. Изненадили су се када су ми угледали крваве ноге. Испричао сам им све што су усташе направиле од наших у Дрежнику. Сакрили смо се у једној пећини из које смо се у ноћи упутили преко ријеке Kоране у правцу Лике. Скривајући се путем, након два дана, тј. 5. септембра дошли смо у село Језерце код Плитвичких језера.

Ја тога још пуно рећи, али сам се уморио!… ”[6]


[1] Ово тужно свједочанство о страхотама и геноциду извршеном од хрватских усташа, порушиле су нове хрватске власти др. Фрање Туђмана, (оп. аут.).

[2] Именични попис покланих Срба, мушкараца, жена и дјеце у Српској православној цркви у селу Садиловац, можете прочитати у Зборнику 18, ХАK, Kарловац, страна 978 1139. Kарловац, 1988.

[3] Оригинал у Хисторијском архиву у Kарловцу, KА-злочини.

[4] ХАK, кут. злочини.

[5] Изјава у Хисторијском архиву у Kарловцу, кут. злочини. Именични попис жртава усташког злочина налази се у Зборнику 18, Kотар Слуњ и Вељун у НОР-у, књига 2, Kарловац, 1988., страна 978 1140.

[6] Именички попис покланих 3. септембра 1942. у Дрежнику види у Зборнику   18 ХАK, Kотар Слуњ и Вељун у НОР-у, књига 2, Kарловац, 1988., страна 978 1140.


Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

Књигу за интернет издање приредио Душан Басташић

udruzenje@jadovno.com

 

 

Нема коментара

Напишите коментар