Из Оксфорда у Врлику подно Динаре: Обичаје и традицију морамо и требамо сачувати!
Прича о Чуварима Христова гроба има веома дугу историју како код православног тако и код католичког становништва подно Динаре и Свилаје. Тако причу почиње овогодишњи харамбаша Драган Петковић из Маовица који је у чуварима већ 27 година, исприповиједавши како је овај лијепи обичај уопште и настао.
– Нешто је легенда, нешто је истина, нешто стварно прича. Обичај су донијели монаси из Јерусалима. Прича датира још из Морејских ратова. Овај простор је тада био ничија зона. Ту су обитавали и Турци и хајдуци. Наш народ је тада био у хајдуцима, имали су своје харамбаше, четовође, чували су своје богомоље, градили су богомоље. Тако се некако родио тај обичај чувања тих богомоља које су у то вријеме биле рушене и уништаване. Тако је прича о Чуварима богомоља и кренула, каже овогодишњи харамбаша Драган Петковић.
У породици Петковић, прича о Чуварима Христова гроба има јако дугу традицију. На све се гледало са посебним страхопоштовањем, вели нам овогодишњи харамбаша. Обичај се једноставно преносио са кољена на кољено.
– Те ношње које користе Чувари су биле тако свечане, да су се оне чувале у ковчезима. Шкрињама. Она се износила само на Велики петак, суботу и Васкрс. Евентуално се износила само пар сунчаних дана у години, да се зашитити од мољаца, каже Петковић, напомињући да је ношња некако највидљивији и најупечатљивији дио цијеле приче.
Овај обичај је својеврсна временска капсула, захваљујући њему, враћамо се у нека стара времена, кажу Врличани. Међу Чуварима Христова гроба је и Михајло Арнаут звани Србо. Живот је вели проживио у Београду, пропутовао је цијели свијет, али се увијек радо враћа родној груди и чуварима.
– Ја сам члан од оснивања. Ово ми је сада четврти пут. Први пут сам био у манастиру Грабовац у Мађарској, на Аранђеловдан. Наиме, наши игумани, који су 1587. из манастира Драговић протјерани заједно са становништвом, када су Турци освојили ове крајеве, у Грабовцу, у Мађарској су основали манастир. Ми смо тамо положили макету манастира Драговић у коју су уграђена три камена са овог краја. За мене је тај гест био догађај живота, каже видно под емоцијама Арнаут.
Након ратних дешавања деведесетих, народ који је отишао са ових простора, устоличио је овај лијепи обичај у Батајници надомак Београда. Ипак изворно, он се и даље одржава овдје у Врлици, тамо одакле је цијела прича и кренула вели овогодишњи харамбаша Драган Петковић.
– Када је Хрватска ушла у Европску унију онда смо почели полако да се враћамо, тако да је опет основни догађај поново у Врлици, као што је некада и био, каже Петковић напомињући да је најљепше у цијелој причи то што се све више младих укључује у цијелу причу.
Ово је заиста један прелијепи обичај и никада га нећемо препустити забораву, вели Марија Зеленовић Мара из Доњих Цивљана, казавши нам како се на један уистину лијеп начин исти преноси с кољено на кољено.
– Честитам свима што се овако окупе. Ово је дивота. Ја сам отишла млада у туђину. Остарила сам, али своје обичаје не дам, каже Мара. Напомиње да је веома важно да младе генерације, неки будући нараштаји, уче о самом обичају, све са циљем да се ова лијепа традиција сачува и отргне од заборава.
Међу њима је Александра Шарац која данас живи у Батајници надомак Београда, а која вуче поријекло управо са ових простора.
– Мој тата је ту, са ових простора, поред њега ту је и деда, који је и започео ту традицију. Уз све то, деда и дипли, он је познати диплар на овим просторима, а ја сам ове године ту да пружим подршку. Да сачувамо наше обичаје, збори Александра.
Пуно је оваквих прича о томе како млади људи који воде поријекло са ових простора чувају своје обичаје и традицију. Веома је занимљива приче младих Срба који данас живе у далекој Енглеској, а који желе да наставе низ, да се обичаји преносе с кољена на кољено. Један од њих је Јован Росић, који је рођен и живи у Оксфорду, али му је вели, животна жеља, сачувати традицију и обичаје.
– Да, рођен сам и живим у Оксфорду, у Енглеској. Прије 4 године сам дошао први пут да видим. И стварно сам одушевљен. Милан Драгић из Лондона и ја смо дошли у четвртак, па смо се у петак први пут облачили имали обуку, као Чувари Христова гроба. Истина, у почетку сам имао малу трему, како ће то све проћи, али сада сам одушевљен. Иначе, ми у Оксфорду, у мојој породици сви причамо српски, ја сам научио од своје баке која је тада живјела са нама, али није знала енглески, тако да сам научио српски. Ми као породица доста држимо до начих обичаја, вјере и традиције, каже Јован Росић, којем отац води поријеко из Отишића.
Чувари Христова гроба окупили су се, како већ рекосмо и ове године током васкршњих празника. Чувају једну лијепу традицију. Не желе ју препусити забораву и преносе ју већ годинама, врло успјешно, с кољена на кољено, збори на крају приче Лазар Пријић, парох врлички.
Љубинко Спасојевић; ТОК ТВ Бањалука
Преузето са: banija.rs
