Видаковић: Србе је потребно убијати

“Усташки терор и геноцид – примјер Глине и глинскога котара 1941.-1942. године”; СНВ и Профил, 2025. (2/2): Када су Никола Видаковић и усташки организатори процијенили да су ухапшени “сви Срби Глињани” – масовно хапшење почело је 11. свибња 1941. око 22 сата – увечер 12. свибња донесена је одлука да се организира и отпочне њихов транспорт од котарског затвора у Глини до мјеста ликвидације у Прекопи. Пред зграду Котарског суда почели су долазити “камиони покривени са церадама”

Игор Мркаљ је изнимно марљив, предан и педантан повјесничар глинског краја. Његова књига “Усташки терор и геноцид – примјер Глине и глинскога котара 1941.-1942. године” обухваћа период од проглашења НДХ до прве велике кризе њене власти, с тежиштем на раздобљу од свибња 1941. до липња 1942. године у којем усташки терор досеже морбидни врхунац и прераста у геноцид.

Усташе су у више покоља настојали потпуно уништити Србе, Жидове и Роме у глинском котару. Аутор је на темељу големе архивске грађе и секундарне литературе минуциозно описао и анализирао усташке покоље Срба у Глини и околици реконструирајући до најситнијег детаља механизам зла.

Новости у два наставка објављују изватке из Мркаљеве књиге у којима пише о покољу почињеном у свибњу 1941. године.

Тог дана Катарина Гвоић била је “страшно нервозна” и имала је “предосјећај да ће се нешто догодити”. Ова римокатолкиња, Хрватица и мајка троје дјеце била је удана за Србина Милана Гвоића, трговца из Карловачке улице. У послијеподневним сатима изашла је пред месницу сусједа Николе Зибара и видјела “Јурека Муретића како купује много меса”.

Питала га је што ће му толико меса, а он јој је “одговорио да су дошле загребачке усташе те треба да им куха вечеру”. Глински електричар Андрија Школнековић тог је послијеподнева чуо да су дошле “загребачке усташе у Глину”, о којима се у граду говорило да ће “они направити ред”.

Затим је у гостиони код Батиновића чуо кад је у граду било “проглашено” да се тај дан нитко не смије налазити “на улици послије 9 сати”, односно да се “сватко мора налазити код куће”. Јавни проглас о забрани кретања Глином послије “9 сати навечер” чула је и Евица Радичанин.

Затим се у недјељу 11. свибња предвечер Никола Видаковић упутио у Прекопу са својим шофером Стевом Ковачевићем код усташе Николе Липака. Одмах је наредио да се окупе сви сељаци и усташе из Прекопе, међу којима је био и усташа Јожа Милчић. Видаковић, након што је “дао скупити народ Прекопе, објаснио нам је да су Талијани дошли у Топуско и сложили се са Србима, те да треба наћи једно мјесто, гдје ће се ископати јаме у које ће се закопавати Србе и Талијане.

Предлагали су да јаме ископају на мојој земљи, али ја сам то одбио, нашто је Никола Липак звани Чукље, рекао да ће он дати своју земљу, ако нигдје макар авлију. Нато су одабрали његов комад земље пред млином Врбанчевим и ту су кроз ноћ идућу почели копати јаме и то од сваке куће по један је морао ићи по наредјењу Стјепана Мулца из Прекопе и Ивана Шантека из Кихалца”. (…)

У Глини се тада још увијек налазио бивши котарски предстојник Милић, који је с апотекаром др. Гутешом био на вечери у гостиони Остарчевић. Примијетио је велику ужурбаност и чуо како се причало “о некој војсци” која је стигла у Глину. Ближила се забрана кретања послије 21 сат, па су Милић и Гутеша у сумрак напустили гостиону. Те вечери у граду се још увијек налазио штројач Игнац Халуза из Мајске улице, који је раније тог дана видио кад су у Глину дошле “загребачке усташе”. Он их је те вечери поново видио у гостиони Јуре Муретића, “а могло их је бити једна чета”. (…)

У вријеме док је још трајало хапшење Срба у Глини, због чега се котарски затвор све више пунио, у раним јутарњим сатима 12. свибња појавио се проблем с копањем јама у Прекопи. “Пошто посао није напредовао по жељи Видаковића”, он је тог јутра дошао на мјесто гдје су се копале јаме и сељацима одржао “говор”

У масовном хапшењу Срба Глињана учествовали су и опћински полицајци из Глине. Њима је 11. свибња надстражар Стјепан Ткалчић наредио да сви навечер дођу у глинску опћину, гдје им је одржао “говор” и дао распоред тко ће које “стражарско мјесто узети ради осигурања града Глине”. Том приликом Ткалчић је издао и посебно наређење – уколико би се нетко кретао по граду ноћу, да га се ухапси, а уколико би бјежао, да се за њим пуца, “а ако би га убио не би одговарао”. (…)

Усташа Шима Наглић учествовао је у масовном хапшењу Срба у двјема средишњим градским улицама. “Учествовао сам у хапшењу цијеле Пелешеве и главне Филиповићеве улице, од хотела ‘Касине’ до опћине на тргу. Моје судјеловање у овом хапшењу било је проказивање Срба четворици усташа емиграната с којима сам заједно хапсио.

Хапшење је почело гдје сам ја предводио, а најпрви је ухапшен доктор Љубомир Гајић око 10 сати ноћи, а потом се наставило овим редом: Станко Демић шустер, Јово Бадрић школски надзорник, Ћелап Американац име му не знам, Раде Вукмировић сластичар, Стево Гајић, Стојан Вујаклија кројач, Јово Кошутић тишљар, један финанц у пензији са станом код колара Тумпића и неки Миле који је био на стану код Ђуре Турковића, и два брата Јарића. Сви горе наведени ухапшени су у Пелешовој улици, а потом одпремљени у затвор. Послије тога наставили смо хапшење од опћине [на тргу] према ‘Касини’.” (…)

Масовно хапшење Срба у Глини, које је извођено плански и систематски, почело је 11. свибња око 22 сата, што демантира тврдње како су “хапшења глинских Срба” почела “око 1 сат након поноћи”, односно да су хапшења почела “од периферије ка центру”.

Управо супротно – хапшења су почела од центра к периферији, која је од самог почетка акције била блокирана и под надзором усташа и опћинских полицајаца тако да се онемогући било какав бијег из Глине. (…)

Аутор је на темељу големе архивске грађе и секундарне литературе минуциозно описао и анализирао усташке покоље Срба у Глини и околици
Ујутро 12. свибња, “за вријеме страже” на раскршћу Мајске и Клаоничке улице, опћински полицајац Крешталица добио је нове упуте. Тада је код њега дошао усташа Петар Прајдић и рекао му тко год пође од мушкараца из српских села која су граничила с Глином, да их се пусти у град, с тим да их се упути “у Опћину где ће се уписати у књигу”, а жене да враћа “назад”. Тако је било и на стражарском мјесту код болнице, гдје су стражари дочекали сељака Милана Милића из Перне, којег су упутили у опћину, одакле су га усташе одвели “у затвор” из којег се “никада није вратио”.

Истог дана, али на другом крају Глине, у Петрињској улици, осмогодишњи Дамир Мирковић пробудио се и упитао маму: “Гдје је тата?” Одговор је био кратак и болан: “Нема га више сине!”, нашто је Дамир “горко заплакао”. Након што су усташе те ноћи одвели суца Јована Мирковића, његова жена Марија чула је пуцњеве из ватреног оружја и мислила да је њен муж убијен. Међутим, тог јутра она и остали укућани дознали су да се сви ухапшени Срби Глињани ипак налазе у котарском затвору. (…)

Ујутро 12. свибња стражари Милан Црнковић и Стјепан Михаљевић ушли су у кућу Лончаревих у Петрињској улици. У том тренутку Михаљевић је видио и упитао Гојка Лончара колико има година, а Црнковић му је рекао да је он “млад и вршњак његовог сина Ивана“, с којим је ишао у школу.

Како је Лончар “имао свега 14 година, ова двојица су отишли”. Његова је мајка тада отворила гостиону и убрзо сазнала да је те ноћи било масовно хапшење и да су “ухапшени сви Срби изнад петнаест година, те да је убијен Илија Летић, а син Душан рањен”. (…)

Ујутро 12. свибња усташе су пустили Анту Шешерина из котарског затвора рекавши му да је “забуном ухапшен” јер је “сличан неком Србину којег су хтјели ухапсити”. Тада су такођер пуштени Фриц Штимец и судац Детони, а настављена су хапшења Срба. Тако је умировљени шеф поште Станко Воркапић тог јутра отишао у шетњу, а након неког времена вратио се кући с усташом Мирком Клобучаром. Он је Станковој жени Катинки, умировљеној учитељици, “љепо причао” и рекао да њен “муж иде само на преслушање” и да ће се “одмах повратити”.

У вријеме док је још трајало хапшење Срба у Глини, због чега се котарски затвор све више пунио, у раним јутарњим сатима 12. свибња појавио се проблем с копањем јама у Прекопи. “Пошто посао није напредовао по жељи Видаковића”, он је тог јутра дошао на мјесто гдје су се копале јаме и сељацима одржао “говор” у којем је рекао “да је потребно Србе убијати, јер су они непријатељи хрватског народа и Хрватске”. Након тога усташе из његове пратње подијелили су сељацима ракије па је копање јама настављено те “у саму зору” довршено. (…)

 

Тијеком јутарњих сати 12. свибња забринуте жене пожуриле су до котарског суда и котарског затвора да својим мужевима и синовима однесу храну и доручак. Међутим, стражари као Иван Вребац, Јанко Корак и Ђуро Врпољац нису им то дозволили. Тако је и сестра Јованке Бранковић Недељка пошла оцу Станку “да носи доручак али ју је на улици сусрео Јосип Верзон, са пушком у руци, који ју је упитао камо иде.

Она је одговорила да иде оцу носити доручак јер су усташе рекле да се доручак може носити, а он јој је опсовао србску мајку и рекао да се враћа натраг кући! Сестра се није хтјела вратити, а он је уперио пушку на њу и тако је натјерао да иде натраг кући”. Храну је такођер носила Вукосава Јанковић, која се пред котарским затвором занимала за свога мужа и сина.

Тада се окупљеним женама обратио усташа Стјепан Ханицх и рекао им да касније донесу храну, а она је тада препознала “да је то онај исти глас” који је “ту ноћ лупао на прозор” њихове куће. Неке од окупљених жена, попут Евице Радичанин, тада су сазнале да се дословно “сви Срби из Глине” налазе у котарском затвору. Затим се у подне 12. свибња пред затвором поново окупила велика група жена, које су донијеле ручак и храну, коју су предале усташама. “Тај дан у подне” затвореници су заиста добили храну (…)

Хапшења у Глини настављена су, па је у поподневним сатима 12. свибња ухапшен још један број Срба који су се сакрили пред усташама тијеком претходне ноћи и јутра. (…)

Негдје око 17 сати котарски чиновник Миховил Ковачевић упозорио је бившег котарског предстојника Милића да и даље трају хапшења те да би му било добро да напусти хотел Касину и негдје се склони. Ковачевић му је такођер рекао да је Ребок отишао у Загреб, наводно да се распита о хапшењу.

Тако је у сумрак Милић отишао код гостионичара Ивице Остарчевића у Карловачку улицу и, док је с њим разговарао, стигао је аутобус из Загреба, јер му је ту била станица, па кад је угледао Ребока, истрчао је ван да га пита “шта је то” у Глини. Зачуђени Ребок упитао га је шта он још ту ради и рекао му да, како год зна, што прије “из Глине нестане”. (…)

Масовно убијање у Прекопи завршено је “у зору 13/В 1941.”. Кад су Ерент и остали сељаци затрпавали “посљедњу јаму и то највећу”, чули су како је из ове јаме један човјек викао “што радите људи, не дао вам Бог, што ће моје петоро дјеце”

Када су Никола Видаковић и усташки организатори процијенили да су ухапшени “сви Срби Глињани” који су претходне ноћи и тијеком дана затечени у својим кућама и становима, увечер 12. свибња донесена је одлука да се организира и отпочне њихов транспорт од котарског затвора у Глини до мјеста ликвидације у Прекопи. (…)

Око 21 сат пред зграду Котарског суда почели су долазити “камиони покривени са церадама” у које су усташе почели укрцавати ухапшене међу којима се налазио и Никола Самарџија: “Навечер око 9 сати ја сам опазио да долазе камиони и редају се пред зградом суда гдје смо ми затворени.

Видјео сам такођер да се око истих камиона нешто ради али нисам знао што док и сам нисам дошао на лице мјеста. Мало затим дошли су усташе отворили врата на ћелији и рекли да излазимо. Поредали смо се два по два а послије један по један смо излазили и том приликом су нас опет саслушавали и тукли и везали руке на леђа. Тад сам ја ставио руке тако како би их послије могао бар мало помицати и како би се ослободио. Ја сам помишљао на то да се морам спасити.” (…)

Србе су из камиона вадили усташе Никола Липак звани Чукље и Иван Шантек, који су другим усташама додавали по једног Србина, а ови их одводили до јаме држећи их за врат. Надзор су вршили усташа Јанко Кихалић и тројица емиграната. Доведене Србе, каже Ерент, усташе су убијали на “начин што је свака жртва морала најприје лећи а затим би један од њих испалио метак жртви у затиљак”. Ово масовно убијање вршио је главни егзекутор, поручник Ивица Шарић. (…)

Како се радило о великој групи, убијање су вршили још “двојица тројица” усташа емиграната “на измјенце тако кад једнима досади онда су убијање вршили друга двојица”. Људе су из камиона доводили “у групама од 10-15 људи у свакој групи”.

Кад се један камион испразни, дође други, јер су била “2 камиона” која су “ту ноћ сваки око 15 пута довезли људе”. Убијене у јами слагао је Стјепан Шоштарић из Хађера. Усташа Маријан Хорват био је “шофер” првог камиона “којим су ухапшеници вођени на стратиште, то јест до јама код којих су убијани”, док је усташа Стево Ковачевић био “шофер” другог камиона који је “одвозио Србе Глињане” у Прекопу. (…)

Срби који су се у Прекопи бунили били су на “звјерски начин убијани клањем”. На такав начин убијени су Илија Аћимовић из Горњих Јама и бивши биљежник јукиначке опћине Јанко Стојић из Глине, “кога су посљедњег из његове групе од 18 људи убили тако да су га првога пробили ножем, а кад су поубијали 17 људи из његове групе, онда су њега онако избодена дотукли”. У том клању и стријељању судјеловао је и усташа Цвето Бабић из Јукинца “ошамаривши” прије клања Стојића, да би га послије клања заједно с другим усташама бацио у јаму. (…)

Након што је у ноћи 11./12. свибња ухапшена већина Срба у Глини, а затим тијеком 12. свибња и преостали у граду, пронађен је још један број Срба, који су похапшени у ноћним сатима 12. свибња. Тако се кројач Перо Кухар распитивао за своје колеге кројаче Станка Јакшића и Стеву Бадрића, а кад је сазнао да се њих двојица крију у својим становима, денунцирао их је Анки Корак, која је то журно пренијела свом мужу, усташи Јанку Кораку. (…)

Осим Срба који су ухапшени крајем 12., неки су ухапшени и раним јутарњим сатима 13. свибња. Тако су “у уторак 13. В 1941. око 1 сат” иза поноћи усташа Мато Калајџић и стражар Милан Клобучар дошли пред стан Баре Абрамовић и почели да лупају по вратима захтијевајући да им смјеста отвори. Како она то није хтјела учинити, почели су да псују и лупају по вратима, која су онда почели да проваљују, па им је она отворила.

У стану су нашли њеног мужа, који је лежао у кревету, и одмах га присилили да пође с њима. Приликом хапшења су му “стално псовали ‘србску мајку’ и ударали га неколико пута”, након чега су га одвели. Затим су “око 2 сата” усташа Павао Калајџић и стражар Милан Клобучар дошли у кућу Кате Шарац и одмах на њу почели викати и питати гдје јој је муж и претраживати кућу, иако је пекар Петар Шарац већ био ухапшен и одведен дан раније. (…)

Масовно убијање у Прекопи завршено је “у зору 13/В 1941.”. Кад су Ерент и остали сељаци затрпавали “посљедњу јаму и то највећу”, чули су како је из ове јаме један човјек викао “што радите људи, не дао вам Бог, што ће моје петоро дјеце”. На његово запомагање дошао је Никола Видаковић, скочио у јаму и дотукао га из пиштоља.

Иако је 14. свибња надбискуп Степинац послао протестно писмо поглавнику Анти Павелићу “да су усташе у Глини поубијали 260 Срба”, у јавности није ништа рекао, нити је јавно протестирао. Унаточ тому, поједини Степинчеви апологети, хагиографи и биографи истичу његово супротстављање усташким злочинима, често узимајући управо овај примјер Глине

Човјек којег је Видаковић убио био је млинар из Дреновца Петар Плочић, који се претходних дана очито затекао у Глини. Побијени Срби из Глине и глинске околице, који су били слагани “у јамама”, посути су “живим кречом у праху који је довожен на воловским колима из Глине исту вече када је почело убијање”. Овај пријевоз колима организирао је усташа Божидар Пенко, који је “довозио креч за жртве”. (…)

Сплетом околности, у рану зору 13. свибња група од двадесетак ухапшених Срба још се увијек налазила на тавану глинске болнице, чекајући камион који ће их превести у котарски затвор, како им је било речено. Међутим, умјесто камиона, стигла је наредба да се у колони, везани два по два, спроведу из болнице у затвор (спроводио их је кроз Карловачку и главну улицу до затвора стражар Стево Крешталица, а дочекао кључар Аведић).

Кад су ушли у двориште затвора, видјели су “два или три пушкомитраљеза постављена без икакове посаде”. Приликом уласку у затвор одвезани су, али је сваког ухапшеника усташа Пајо Крешталица ударио кундаком у леђа, тако да су падали и посртали улазећи у велику ћелију.

Кад се разданило, на поду ћелије угледали су разне папире, међу којима и лични документи појединих Глињана. Тако је Чучковић “одмах уочио легитимацију глинског попа Опачића, Станка Дјаковића кројача и Пере Маџарца судског чиновника”, не знајући о чему се ради ни што се у међувремену догодило. Недуго затим примијетили су пред затвором већу групу жена које су донијеле храну “својим људима”.

Међу овим женама била је и Бара Абрамовић, која је “ујутро у 4 сата дошла пред суд” и нашла “много жена које су својим људима доњеле храну, али више никога није било у згради”. Драгица Шпановић у два је наврата носила храну свом мужу, међутим, када је 13. свибња ујутро дошла и трећи пут, добила је одговор стражара Стјепана Михаљевића, који јој је, смијешећи се, рекао: “Нетреба њима више доручка, они су своје појели.” Нешто касније дошла је и Василија Пјевац, која је дошла “у судски затвор”, гдје је нашла врата “широм отворена”. Она се по граду распитивала гдје су њени синови, а грађани су јој рекли да су “сви одведени убијени код села Прекопе”. (…)

Иако су усташке власти настојале заташкати масакр Срба у Прекопи, вијест о масовном усташком злочину брзо се ширила Глином, а онда и околним селима. У послијеподневним сатима 13. свибња, прије него што ће два аутобуса усташа емиграната под водством поручника Шарића кренути у Загреб, “настала је у Глини некакова збрка”.

Тада су жене из Мајских Пољана пошле према Прекопи “да виде што се је тамо догодило па су усташе пуцале на њих док се је у Глини прогласило да су то четници и да жене дижу устанак и сви су се ухватили оружја”, каже Нада Илић. “Том приликом видјела сам добро Рудолфа Радаковића, ужара из Глине, са пушком, Јосипа Осојника и синове, и два сина од Шарка Миливоја и Пепе, сви су били са пушкама и јурили су улицама са виком и говорили да треба све Српкиње да се побије.”

Жене из Мајских Пољана кретале су се према Прекопи, док се из Прекопе побјегли и рањени Никола Самарџија већ домогао Мајских Пољана, гдје су га сељаци нашли “у башчи Николе Лончара”, у оближњој живици. (…)

Иако је 14. свибња надбискуп Степинац послао протестно писмо поглавнику Анти Павелићу “да су усташе у Глини поубијали 260 Срба”, у јавности није ништа рекао, нити је јавно протестирао. Унаточ тому, поједини Степинчеви апологети, хагиографи и биографи истичу његово супротстављање усташким злочинима, често узимајући управо овај примјер Глине, па стога треба поновити да за ово Степинчево писмо јавност није знала.

Сасвим сигурно да су Степинцу од самог почетка били познати први појединачни и масовни усташки злочини над Србима у НДХ, међутим, допуштао је да се вијести о њима шире земљом без да Црква и Надбискупија загребачка подигну свој утјецајни глас осуде. Умјесто тога, Степинац је негодовао тајно и без икаквог ефекта, што ће карактеризирати његов начин супротстављања злочинима и у наредном периоду. (…)

Након масовног убојства у Прекопи услиједила је масовна отимачина и пљачка српске имовине у Глини. Већ сутрадан, 14. свибња 1941., одлуком локалних усташких власти у све трговине и обртничке радње убијених постављени су усташки повјереници. (…)

Тако је након масовног усташког злочина у Прекопи већ у свибњу 1941. одузета готово цјелокупна имовина убијених Срба из Глине, а прије доношења било каквих закона или законских одредби из подручја имовинско-правних односа који би легализирали ову отимачину и пљачку. Обезглављене српске породице већ тада, најчешће из страха за властите животе и животе своје дјеце, одлазе из Глине на њемачко окупационо подручје у Србију, најчешће у Београд, “добровољно” распродајући или остављајући сву своју имовину локалним усташким властима. (…)

Након масакра у Прекопи усташе су почели користити тједни сајам у Глини као прилику за нова хапшења српског становништва глинског котара. Тако су “сваке сриједе” дочекивали “народ” на жељезничком колодвору, “па су тако одводили Србе, које су касније убијали иза Видушевца, према Бучици”.

Ова убијања спомиње и њемачка Служба сигурности СС-а (Сицхерхеитсдиенст дес Реицхсфüхрерс СС), која је у свом извјештају описала ситуацију након масакра у Прекопи 13. свибња: “Три дана касније, уочи пазарног дана у Глини, из Загреба су у Глину стигли два усташка емигранта и два детектива и ухапсили 56 трговаца који су дошли да купују стоку. Трговци су такође убијени у шуми Кихалци и закопани. Говори се да су убијени само зато да би им отели знатне суме новца.”

Осамнаестог свибња 1941. услиједило је “прво велико разочарење и шок за националне хрватске осјећаје”, када је Павелић с Муссолинијем потписао Римске уговоре о разграничењу Италије и НДХ. “Римским уговорима Павелић и усташе платили су фашистичкој Италији дугогодишње пријатељство.”

(Крај)

Први дио фељтона можете прочитати на овом линку.

Пише: Игор Мркаљ (приредио Тихомир Понош)

Насловна фотографија: Илија Летић са супругом Маријом, кћеркама Ранком и Надом те сином Душаном у Глини око 1934. Илија је убијен на кућном прагу у ноћи 11. свибња 1941., док је 16-годишњи син Душан одведен и убијен у масакру у Прекопи у ноћи 12/13. свибња
Фото: Збирка Летић, Глина

Преузето са: Банија онлајн