Херцеговачка путна мрежа кроз историју

  • Да је путна инфраструктура један од главних чинилаца напретка друштва знало се  одавно и о томе се водило рачуна. Но, није то било увек тако.

Географског положаја данашње Херцеговине и данашњег Требиња са својом околином били су још у римско доба покривени мрежом путева. У доба римске провинције Далмације изградња путне мреже рађена је нарочито због пролаза војних јединица пут истока.  Са изградњом путева кроз требињски крај започело се за време цара Тиберија. Римљани су градили путеве које су користили за развој трговине и како би се новоосвојени крајеви што пре прикључили  моћној империји.

Један од многих римских путева био је и онај који је водио од данашњег Цавтата преко Чичева на Придворце, Требиње и Горње Полице где се тада код извора Студенац налазио мост преко Требишњице.   И данас се на том месту могу видети поједине камене громаде порушеног моста. Требињци тај предео Полица зову Мостине или Струге.

Пут је даље водио преко села Нецвјећа и Будоша до Моска где је била већа станица и раскрсница путева. Од Моска, ка западу, ка Укшићима у Љубомиру, пут је даље водио ка приморју све до Метковића.

Од Моска, ка истоку, пут је водио на Кленак па преко Врчевице до Паника на десну обалу Требишњице. Од презала Ријечани, где је било римско утврђење, пут је настављао источно ка данашњем Подбожуру и Трубјелима па даље ка данашњем Никшићу, где је било римско војно утврђење Андерба.

На више места уз пут су били постављени камени миљокази, као путна инфраструктура путницима намерницима. Археолошким испитивањима откривено је доста ових римских миљоказа. Неке од њих су каснији становници ових крајева користили за изградњу својих кућа.

За време владавине Немањића ови путни правци су омогућавали да се лакше стигне и изађе на нове територије све до Јадранског мора.  У насељеним местима развијало се занатство где су занатлије подржавале и пратиле своје господаре, а трговина се одвијала  по трговима и више била путујућа, караванског типа.

Трговци из приморја осим што су се бавили трговином имали су и улогу гласника и доносилаца вести из даљине. Све је то било од интереса локалне власти па су им они пружали помоћ и сигурност на путу, обезбеђујући им заштиту од разних  разбојничких и пљачкашких група.

У периоду средњег века, када је Дубровачка Република представљала моћну трговачку силу и свој утицај ширила по унутрашњости Балканског полуострва, мрежа путева кроз требињску жупу водила је на многе стране.

Један од путева којег су користили трговачки каравани био је Дрински или Требињски пут који је полазио од Јадранског мора, Плоча, преко Срђа и Бргата пролазећи кршевитим пределима све до Требиња. Из Требиња пут је водио ка Јасену, до Љубомирског поља, па преко Мириловића даље ка Босни и Србији.

Каравански пут који се користио да би дубровачки трговци, а и требињска властела, војска и војни походници стизали до Мостара и даље до Босне био је пут који је водио од Дубровника, преко Бргата који се спуштао испод села Ускопља, пролазећи даље изнад Запланика силазећи ка Хуму и Требишњици. Пут је настављао своју руту ка селу Крајковићи и Попову пољу, а онда преко Храсног до Стоца и даље ка Мостару.

Кад би се Требишњица излила и поплавила читаво Попово поље каравани су од Хума користили други пут који је ишао ка селима Јукшићи и Петровићи све до Требишњице код села Старо Слано. Преласком Требишњице пут је водио уз успон Вардиште ка селима требињске Загоре. Пролазећи поред Беговић Куле, преко Јаворка и Планих дола стизало се до Љубиња а одатле се ишло ка Стоцу. У Стоцу се овај пут спајао са путем који је ишао кроз Попово поље.

Доста се користио и стари римски пут из Цавтата  који је имао своју руту преко Главске па испод Премишља ка Требињском пољу све до Требиња. Из Требиња преко Горице се даље ишло ка Билећи и Гацку.  Један крак пута се одвајао у Требињу испод старог града Мичевца који је водио на Зубце и даље до Херцег Новог, до самог мора.

Кроз цео средњи век, а и касније, овим путевима су пролазили трговци, најчешће из Дубровника и Котора, који су откупљивли и даље продавали или вршили размену стоке и  сточарских производа, меса, сира, вуне, коже, воска, затим вина, соли и дрвета, тј свих оних потребштина које су биле неопходне за живот и егзистенцију. Овуда су ишли транспорти увеженог оружја и војне опреме за разне војске.

Значај ових херцеговачких саобраћајница за време турске окупације био је од великог значаја и за Србију. Кад су Турци блокирали трговину са Бугарском и Византијским земљама један од сигурнијих путева трговцима био је преко Дубровника и Котора. Србија је извозила поред сребра, злата, бакра и олова, кожу, вуну, крзно, лој и живу стоку, највише овце.

Српски владари, а ни Турци, нису много давали важности на изградњи и одржавању постојеће путне инфраструктуре. Стари римски и многи путеви који су грађени за време Турске окупације били су потпуно запуштени, нису се одржавали, тако да се нигде није могло другачије путовати него пешке или на коњу. Путовање кроз ове крајеве у првој половини 19. века представљало је прави подвиг. Путовало се дуго, пешке или на коњу. Обичном човеку није ни падало на памет да иде на далеки пут. Сва његова путовања била су углавном само до најближег суседног места.

Многи путописци 19. века као што су енглески археолог Артур Еванс, Рус Нил Александрович Попов и Александар Гиљфердинг, Немац Франц Мауер и други пролазећи овим крајевима забележили су поред осталог да је земља била непроходна и да су путовања била права авантура. Њихови записи нам данас сведоче о животу тог времена.

У јавности и у званичним подацима и записима било је мало података шта путник намерник може очекивати на свом путу, поготово колико му времена треба од места А до места Б.

За разлику од времена турске окупације Римљани су имали спискове и карте главних комуникација у којима су биле означене успутне станице, као и растојања изражена у римским миљама (једна римска миља=1.420 метара). Један од таквих путева био је пут Via Militaris који је спајао Скадар и Нарону, римско утврђење поред Неретве, крај данашњег Метковића. Пут је ишао од Скадра, долином Зете па преко Бањана ка Стоцу и даље до Нароне.

Руски конзул у Босанском пашалуку Александар Гиљфердинг пише да је пут од Дубровника до Требиња био онакав каквог га је природа направила и киша излокала, прекривен гомилом камења разних величина па се на коњу веома тешко кретало. Упознаје нас да је од манастира Дужи до Требиња било потребно путовати пешке сат и по-два времена. А од Требиња десет сати хода или на коњу лошим путем на север преко Гљива, Кличања и Загоре до Љубиња.

Архимандрит Јоаникије Памучина је често у својим записима наводио раздаљину између појединих места што је било од велике користи. Ево само неких од показатеља, па тако пише да је Попово поље дужине осам сати хода а ширине пола сата.

Пише да кад се иде на север од манастира Завале налази се село Чваљина и до њега се стиже за пола сата хода, а до Мухареве Љути има петнаест минута. До села Орахов До које се налази такође идући на север од манастира Завале треба ићи пола сата хода. Од манастира Завале до аустријске граница било је потребно сат хода. Путник је за два сата хода могао стићи од манастира Завале до Сланог, увале на Јадранском мору. Архимандрит Јоаникије Памучина пише да је од манастира Житомислића до Мостара било потребно три сата хода, а да је село Риџићи удаљено у правцу југа од Стоца на два сата хода, а село Баничићи на четири сата хода.

Идући од Мостара на север стиже се до Жељуше за  добар сат хода, а од Мостара до Буне била су потребна два сата хода. Доћи од Мостара до села Подпори била су потребна три сата хода.

Страни путописци су забележили да од Мостара до Љубушког има шест сати хода, а од Сарајева до Пала четири сата. Од Бусоваче до Травника требало је путовати три-четири сата пешке или на коњу. Путописци бележе и да је преноћиште у успутним хановима било само из велике невоље због лоших услова нарочито лоше хигијене. Како они потврђују средином 19. века био је само један пут оспособљен да се може коњском или воловском запрегом путовати кроз Босну и то од Сарајева па долином реке Босне до Босанског Брода. Путујућу коњском запрегом овим путем било је потребно три-четири дана а воловском запрегом седама дана.

Шесдесетих година 19. века сређен је и пут од Сарајева долином Неретве у правцу Далмације па се могло путовати и запрежним колима.

Овако је било све до доласка и окупације Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске  која је пре свега због својих војно стратегијских циљева, и интереса што веће експлоатације природног богатства и оправданости уложеног капитала у брзо исплативе послове почела убрзано да изграђује и унапређује путеве и железничке пруге кроз Босну и Херцеговину.

 

         Припремио Миливоје Мишо Рупић

Извор: Слободна Херцеговина

Нема коментара

Напишите коментар