Баци смеће у повратничко село

Ангажирао сам адвоката који је сачинио тужбу за ометање посједа, а они настављају даље с радовима. У тужби сам навео свједоке који ће рећи да је земљиште моје, каже повратник Петар Ћурчић из села Подум покрај Оточца, гдје се даве у смраду смећа, тврдећи да Град Оточац на његовом земљишту проширује депониј

Котрљање пластичних кеса пољима дјетелине, кесе свих димензија заглављене високо на стаблима, кружење галебова и врана изнад глава. Поврх свега – несносан смрад који тјера на повраћање. Село Подум покрај Оточца уз налете орканског вјетра пружало је апокалиптичне призоре. Наш краткотрајни боравак од неколико сати уз централни депониј оточачког подручја био је неиздржив. Незамисливо је стога појмити свакодневницу стотињак људи насељених око одлагалишта.

Ондје смо се нашли због отпора који су пружили мјештани Подума, њих десетак, да на земљишту њиховог сусједа Петра Ћурчића буде изграђена претоварна станица и тако буде проширено постојеће одлагалиште отпада. Од раних 2000-их мјештани овог расељеног, већински српског села, трпе смрад, прашину, буку, прљавштину и остале лоше посљедице трајног боравка уз депонију.

Најугроженији су управо Петар Ћурчић и његова супруга Ружица чија се кућа налази најближе, на око 300 метара од два огромна брда смећа. Откако су се 2010. вратили из избјеглиштва из Србије, нису осјетили свјежину личког, планинског зрака. Живе у подножју брда Ум, на самом улазу у густу шуму, али кад затворе очи, њухом се, кажу, нађу у центру Напуља у најгорим данима кризе настале због неотпремања нагомиланог отпада.

Жеља да живот наставе тамо гдје су стали ратних година била је јача од заударања смећа у љетним мјесецима. Депониј покрај имања су невољко прихватили и нашли начин да живе мимо тога, али ових дана били су принуђени да организирају сусједе и потраже правду на суду.

Наиме, задњих неколико година постоји намјера градских власти да уз депонију на четири катастарске честице смјесте претоварну станицу. Таква идеја предвиђена је просторним планом, међутим спорне су двије парцеле. Петар тврди да је једна у његовом власништву, док је у породичном посједу друге. Ћурчићи свакодневно користе пољопривредну површину на којој је планирана ова господарска дјелатност, а те честице су давних дана уписали у АРКОД. Имају 80 коза и 40 оваца.

Петар се још 2019. жалио на додјелу локацијске дозволе инвеститору, Центру за господарење отпадом Карловачке жупаније Кодос д.о.о. који је Град Оточац ангажирао за градњу претоварне станице. Дозволу је поништило Министарство градитељства и просторног уређења уз подробно образложење и приједлог алтернативне локације.

Уважени су Петрови приговори да би одузимањем парцеле била доведена у питање пољопривредна производња од које егзистира његова обитељ. Став инвеститора био је да Ћурчић „злоупотребљава права заштите појединачног интереса у односу на јавни и опћи интерес.“

Министарство се позвало на праксу Еуропског суда за људска права у предмету „Бистровић против РХ“ према којем, како се наводи, свако мијешање у мирно уживање права власништва појединца мора бити постигнуто поштеном равнотежом између захтјева опћег интереса заједнице и захтјева за заштитом темељних права појединца.

Унаточ оваквој одлуци, Град Оточац је очито започео кориштење те локације. Петар је за то сазнао сасвим случајно прије мјесец дана када је видио да радници нешто мјере на њиви.

– Град је наставио свој процес даље, изгласали су грађевинску дозволу. Прије неколико дана су дошли и ставили неке колчиће. Ја сам их почупао. Поново су најавили да ће доћи и да ће направити све исто, плус да ће ставити жељезну ограду и контејнере. Ми смо то, као што сте видјели, мирним путем пробали спријечити, окупили смо људе. Ангажирао сам адвоката који је сачинио тужбу за ометање посједа, а они, ево, настављају даље с радовима. Тражит ћемо да се радови обуставе, али бојим се да судовање може потрајати пар година. У тужби сам навео свједоке који ће рећи да земљиште моје и да га користим. Цијело село може свједочити. Градоначелник Горан Буковац је дошао ту прије пар дана с фирмом из Ђакова која би требала градити. Рекао да сам им да не смију ништа радити, да сам их тужио и да је то под спором. Рекли су ми да нисам у праву – појашњава Ћурчић ову заврзламу.

Док смо стајали с мјештанима Подума и с извођачима радова, обишла нас је полицијска патрола која је легитимирала Ћурчића. Наишао је и шлепер с гломазним отпадом из којег су вирили теписи и браници од аута. Петар нам говори да се смеће истоварује сваки дан и тврди да ова депонија није намијењена само за Оточац и околицу, већ да овдје такођер пристиже отпад из Загреба и Карловца. Радници који разврставају отпад су нам рекли да то није истина.

Ћурчићи због смећа имају енормну штету. Због нарушене квалитете живота у близини одлагалишта примају годишњу новчану одштету. Највећи проблем је смрад од којег их боли глава, а често имају и мучнине. Због природе свог посла пуно времена проводе изван куће, а то је на високим температурама углавном немогуће.

– Дошли су нам галебови и вране. Кад нам воће сазори, све нам пождеру. Једно јање ми је крепало прије 20 дана. Отишло је пасти дјетелину, успут је закачило неку заразу, вјероватно од птичјег измета и није могло више преживати. Покушали смо га спасити, али ништа. Отровало се. Кад дође камион, сатјера птице с брда и оне иду право на моју дјетелину. Видите колико кеса имамо по пољу и дворишту, не зна им се број. Свака наша бала сијена има барем мало пластике и перја у себи. На нашим њивама налазимо лименке, тубе и амбалаже – набраја Петар и додаје да нитко не уклања разбацано смеће с њиховог имања.

На мање од два километра од легалне депоније, у Подуму се налази и дивље одлагалиште. Тамо смо видјели ужасне призоре: разбацане скелете животиња, лешине, азбестне плоче, одјећу, обућу и дијелове намјештаја. Проблем загађења је толико велик да градско руководство годинама не може наћи рјешење. Ту и тамо смеће покупе с багером, говоре нам водичи. Табла с натписом „забрањено одлагање отпада“ штеточине није одвратила од идеје да у природу сруче којешта. Мјештани нам говоре да се већ дуго најављује постављање камера на том дијелу и кажњавање појединаца.

– Село је некад било пуно људи, од некадашња 283 домаћинства данас има једва 40. Не би они депонију направили у селу с великим бројем становника. Нас се ту мало вратило након рата и сад се боримо како знамо. Ово све што видите је била шума, кући се није могло прићи. Све смо успјели раскрчити. Камен вадимо из њива багером како бисмо могли имати неке плодове из земље. И шта то све вреди? Ништа. Нас нема ко заштитити – резигнирано закључује Петар Ћурчић.

Извор: Портал Новости