Бенковац, град у коме Срба готово да нема, али га се не одричу
Бенковац је по попису становништва из 1991. године, насељавало преко 75 процената Срба и око 20 процената Хрвата. Данас их на читавом подручју општине има мање од 15 процената, а у самом граду је број повратника незнатан. Српске куће и имања заузели су углавном Хрвати из Босне и Херцеговине, али и других дијелова Хрватске, правећи огромне опструкције онима који су жељели да се врате. А ако су и успјели у томе, посла у државним и приватним фирмама нису могли добити. Преостало им је да се баве узгојем стоке и пољопривредом, у околним селима, у условима немогућим за живот. Без струје, воде, путне инфраструктуре. Ситуација је сада нешто боља, жеља за повратком код појединаца још постоји, углавном оних старијих, мада се млађи тешко одлучују за то. Домицилни, а поготово досељени Хрвати, такође напуштају Бенковац и своје ново ухљебљење траже у земљама ЕУ, прије свега, у Њемачкој. Реално Бенкoвац је само успутна станица у њиховим животима.
Бенковац се налази на прелазу између „богатих“ Равних котара и „кршевите“ Буковице, неких 30-ак километара од Задра, и представља стратешку позицију још од давнина за оне који су живјели овдје и оне који су га вијековима покоравали. Препознатљив је по свом Каштел Бенковићу, утврђењу на брежуљку изнад града, за кога неки кажи да су га саградили Турци, док други износе чињенице да је овај садашњи културно-историјски споменик дјело хрватских великана из породице Бенковић. Пошто историју увијек пишу побједници, а тренутно су Хрвати већина овдје, не чуди да у званичним списима стоји ова друга наведена чињеница.
Шетњу Бенковцем и почињемо од Каштела гдје се налази и Завичајни музеј Бенковац који чува културну и историјску баштину Града. То нам потврђује и садашњи управник музеја Марин Ћурковић.
Од њега сазнајемо да су први трагови живота нађени у пећини Кличевица недалеко од Бенковца код села Раштевић још у доба неандерталаца и тада је живот на овом подручју започео. Такође, ту су нађене и прве пољопривредне културе, шест хиљада година прије Христа (млађе камено доба), наставља Ћурковић. Имамо налазишта из бакреног доба у Буковићу, брончаног доба чији остаци се могу пронаћи скоро на свакој градини од овог брежуљка гдје се налази Каштел, до античких градова, Асерије, Карина и других. Становништво се и даље насељава преко касне антике, средњег вијека до данашњих дана, додаје Ћурковић.
„Прича о Бенковцу почиње градњом Каштела и ту је био градић трговачко чвориште, такозвани триплес конфинијум, три вјере, три религије, три нације од ислама, православља до католичанства. Ту су се сусретале и заједно живјеле, трговале, и тако је Бенковац настао као једно мало трговачко средиште на укрштању главних путева од Нина до Книна, на пола пута од Обровца до Биограда. Бенковац је и данас пољопривредно трговачко средиште, заједно са Буковицом, које има своју перспективу, јер је у близини аутопута. Један градић који је по свему идеалан за живјети. Па заиста није случајно што је баш овдје, прије толико година, настао и опстао наш Бенковац“, закључује Ћурковић.
А прва кућа до Каштела, нашег домаћина др Стевана Вукше (76). Тек прије неколико година са супругом Вером је уселио поново у њу и сада ради на обнови. Затичемо га како ради на изградњи димњака. Уредно нас уводи у здање и показује докле је стигао и шта све још треба да обнови, уреди, дотјера. Воља и ентузијазам за тако нешто му не фале. Једнако као ни љубав према граду чији је једно вријеме био и градоначелник. С том љубављу, јер се то другачије не може назвати, води нас у обилазак града. Најприје до главне улице (корза) уредно сређеног, мада још неке старије фасаде треба дотјерати.
Упознаје нас са кућама и имањима које су имале некада богате породице Бенковчана. Води нас до зграде гдје је 1928. године преноћио краљ Александар, а затим до градског парка и хотела Асерије који се након 25 година и тоталне урушености, поново обнавља. Примјећујемо да је Бенковац велико градилиште, да се много ради на инфраструктури.
Касније нам то објашњава Миленко Богуновић, некадашњи фудбалер Велебита и први капитен репрезентације РСК, ријечима да то није случајно. Тренутно је у Бенковцу, а супруга и двоје дјеце живе у Канади. Каже да за њих не зна, али да се он сигурно враћа. Има породично имање у селу Запужане, гдје смо га касније затекли како, са старом мајком, труни бајаме.
Овдје у центру града нам прича да ће се слика града морати мијењати. Да ће Срби опет бити фактор одлучивања, да ће се опет на општини морати вијорити и српска застава, јер су Срби увијек живјели овдје, а да ће се он лично ангажовати око тога. Прије свега, своју активност, осим већ поменуте, види на спортском плану. Боли га у ком рангу игра НК „Велебит“, како се ради са фудбалерима. Тражиће да води клуб, јер је, како рече, и најстручнији. Има вишу тренерску школу и богато искуство, а треба радити на оснивању јаке омладинске школе.
Показује нам терен, који је још увијек један од најбољих у овом дијелу Далмације, али и шире. Очекује и да српски привредници, прије свих, они поријеклом одавде, улажу у Бенковац. Са отварањем радних мјеста биће и повратника, јер ово је обећана земља за све оне који воле свој завичај, али не само на ријечима.
Настављамо обилазак Бенковца идући заједно са др Вукшом до православне цркве Светог Јована Крститеља. Вукша нам прича да историјски подаци говоре да је црква саграђена на мјесту некадашњег православног храма који је овде постојао у 16. вијеку. Цркву је сазидао Вид Караћа 1590. године, у време митрополита Аксентија. На једном од улаза пише да садашња „Црква Светог Јована Претече би подигнута на старом темељу при царевању Франца Јосифа I, прилозима Владе и цијеле црквене опћине фог. 1885.“. Обично ријетко напомене да је посљедњи пут овај храм обновљен 1968. године за вријеме владике Стефана прилозима народа парохије бенковачке.
Поред самог храма, у сврху службовања свештенослужитеља, у стилу народне архитектуре, саграђен је и парохијски дом. Верује се да се баш у том објекту, у организацији попа Симеона Кончаревића, одвијала настава на српском језику. Др Вукша нам прича да је након смрти супруге, овај свештеник, одлучио отићи у манастир и примити монашки чин, а након извјесног времена изабран је за далматинског епископа. На плочи, на наведеном парохијском дому, пише да је од 1751-1753. године овдје била и резиденција тадашњег владике далматинског Симеона Кончаревића.
Обилазећи град сазнајемо да овуда пролази и жељезничка пруга Книн-Задар, некада веома фреквентна, да је до прије рата Бенковац имао изузетно развијену иднустрију, од погона Југопластике, до винарије и многих других фабрика. Здравство и школство је било на веома завидном нивоу, а тадашња основна и средња школа бројале су више хиљада ученика. Данас једва да их има неколико стотина. Бенковац је имао и велику касарну, још од Краљевине Југославије, до данашњих дана, али број војника у односу на некада је незнатан.
Међуљудски односи се ипак поправљају, осим екстремних појединаца који пошто-пото желе да између два већинска народа одрже тај „ратни набој“, који им највише одговара. Јер захваљујући томе још увијек живе у српским кућама и користе њихова имања.
Има и другачијих примјера, као што смо могли примјетити посјетом Драгана Мимића и др Вукше породици Бачић. Ту упознајемо једну вриједну хрватску породицу која је изградила кућу ван града у стилу оних старих далматинских. Најстарија кћерка Паула Бачић, са којом смо разговарали је репрезентативка Хрватске у фудбалу. У Бенковцу није имала услова да се бави омиљеним спортом, па је морала своје умијеће показивати у ЖНК „Донат“ из Задра са којим се пласирала у Прву лигу, а била је и најбољи стријелац овог клуба. Паула такође одлази из Бенковца на студије у Загреб и питање је, да ли ће се она по завршетку студија вратити овдје.
Као сваки добри домаћини, др Вукша и његова супруга, понудили су нам и смјештај у његовој кући, подразумијевајући и добру далматинску спизу и асортиман домаћих пића. На можда најљепшем мјесту у Бенковцу, са кога се види читав градић, који посебно са Каштела изгледа предивно. Ту су се тек отвориле приче о неким љепшим временима, када је овај град био на врхунцу свог просперитета.
Сад су слике прошлости, садашњости и будућности овог градића измјешане. Некада већински православни, данас католички, нико не зна шта доноси сутра. Најприје, јер већина млађих Хрвата напушта Бенковац, друго јер постоје одређени српски интереси да се врате на своја огњишта, и трећи, осврћући се на историјске догађаје онај можда најнеизвјеснији, јер никада се овдје није знало шта будућност доноси. Мада неки сумњају у опстанак Срба, наши саговорници су увјерени да се то не доводи у питање, а слушајући Миленка Богуновића, оптимизма и вјере им не фали.
Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ
