Чувају традиционалне занате у Книну
Више од једне деценије удружење „Наше огњиште“ из Книна упорно настоји да очува један од старих, традиционалних заната- израду народне ношње, али и свих осталих одевних предмета без којих се, у не тако давној прошлости, није могао замислити свакодневни живот овдашњег становништва.
У новообновљеним просторијама општине Бискупија, у које су се доселиле током протеклог лета, чланице удружења „Наше огњиште“ најзад су, рекло би се, пронашле своју оазу мира где неометано и са пуно љубави раде оно што највише воле. Топли простор у ове зимске дане одише радном атмосфером, позитивном енергијом и добрим дружењем. Тако је код њих, каже нам водитељка Удружења, сваки дан. Без обзира на тренутну ситуацију која је свуда завладала, проблеме које свако од њих неизоставно има, или потешкоће са којима се знају сусрести, тренутке које проведу у свом радном амбијенту настоје обојити радошћу и ведрим бојама, управо онаквим каквима их осликавају на својим ручно израђеним предметима. Три традиционална ткалачка стана (некадашње таре), стубна машина за кожу, индустријске машине за шивење, игле и конци у свим облицима и бојама, вуна, памук и већ готови производи, највреднија су имовина овог несвакидашњег ентеријера.
Три жене и један мушкарац, колико год то многима необично било, део су колектива у којем је данас шесторо људи запослено на одређено време. Од самог оснивања до данас, много њих је прошло кроз ову радионицу, било је ту и жена и мушкараца, волонтера и заљубљеника у ткање, везење, шивење, али и оних који су, на неко време, бивали редовно запослени. Све оно што им је требало, без било каквог предзнања, били су искључиво љубав према традицији, воља и ентузијазам да науче оно што се временом заборавило. Ојдана Вјештица главна иницијаторка ове идеје, дипломирани агроном по струци, задовољно се присећа првих почетака, настанка и формирања Удружења.
– Када сам крајем 2009. године дошла на идеју да удруженим снагама покушамо створити нешто лепо и корисно за себе и заједницу, сада слободно могу рећи да о плетењу и ткању скоро ништа нисам знала. Вођена искључиво јаком вољом, са пуно ентузијазма и жељом за оживљавањем старих заната, схватила сам то као изазов и одлучно се истог прихватила. На самом почетку представљале смо се као „Динарке“, жене из Книна, а онда су у нашу групу кренули да се укључују и мушкарци. Имајући обзира према њима, назив смо променили у садашњи, и сви заједно кренули у реализацију почетних замисли, тако је настало „Наше огњиште“. Кренуле смо са ткањем, са жељом да оживимо традиционалну, народну ношњу книнског краја. Од тада до данас кроз наше Удружење прошло је много лјуди, мењале смо и радни простор у неколико наврата, али прича коју смо започеле остала је иста, само смо је значајно надоградили и сада се виде резултати наших напора и нашег постојања – каже Ојдана Вјештица.
Израђују и традиционалне и модерне производе
Вредне, амбициозне и упорне, какве иначе жене могу и знају бити, остале су истрајне и непоколебљиве у својим намерама, наставак оживљавања некадашње традиције постепено се наставио, корак по корак, из године у годину. Данас, иако свака од њих свакодневно броји бар осам сати радног времена, ово више не сматрају послом. Обавеза, хоби и знатижеља прерасли су у љубав, а то је оно што их изнова покреће и вуче напред. У прилог томе сведоче бројне реплике старих одевних предмета, прегаче и појасеви од вуне, аутентичне зобнице, книнске и личке капе, вунене чарапе али и модерни предмети попут кожних руксака, шивених торби, футрола и свега онога што примену може наћи у свакодневном животу. Било да се предмет прави традиционално или модерно, да ли је од природне коже или чисте вуне, обавезно је да на себи има неки изворни детаљ са тканим материјалом по узору на неки део народне ношње. Сваки крај има своју аутентичност, готово свако село разликовало се од другог по неком детаљу на одевном предмету и о томе се, кажу у Удружењу, посебно води рачуна. Суштина је добро познавати сваки крај, упознати се са начином живота и потребама људи чије су ношње, у прошлости, донекле биле огледало живота.
– Можда ће звучати нескромно али готово да не постоји оно што данас не знамо или не умемо ткати, извести, сашити. Много је година прошло, много едукација, учења, упознавања, прича са људима, истраживања, свега онога што нам је било страно а желели смо савладати. Можемо израдити комплетну народну ношњу за културно-уметничка друштва, сашити хаљине и кошуље са најзахтевнијим везовима, панталоне, ткане прслуке и појасеве са различитим детаљима, капуте од сукна и чоје, готово све што видимо. Чак смо се потрудиле да набавимо и аутентичну дугмад, урадимо украсе, накит, баш све онако како је било некад – појашњава Ојдана.
За израдити оригиналан, аутентичан производ потребни су дани рада, труда, пуно љубави, али и пуно стрпљења и живаца. Најкомплексније су, каже нам Ојдана, ткане прегаче које обилују мноштвом боја и детаља. Не изостају ту ни ситни везови на кошуљама и прегачама, све је то осетљиво и опипљиво, али ко хоће тај и може, а ко зна тај и уме. Најбољи сведок томе су Свјетлана Миливојевић и Горан Драгишић, двоје запослених који су у радном односу тек пола године. Обоје су имали другачије разлоге за долазак у Удружење, али их је обоје задржао исти мотив, да се врате оном изворном, традиционалном и да кроз учење и рад на истом, на неки начин, искажу себе.
– Ја сам овде искључиво захваљујући мојој школској пријатељици Ојдани која је имала жељу да ме укључи у читав овај пројекат, а ја сам имала жељу да савладам овај драгоцени али помало заборављени занат. Научила сам ткати без било каквог предзнања, а то је нешто у чему данас највише уживам. Оно што ми се у почетку чинило немогуће направити, сада са лакоћом радим ма колико било комплексно. Тек сада сматрам да је изузетно важно сачувати овакве ствари од заборава јер смо их, временом и стицајем околности, заборавили. Тек када кренемо да евоцирамо успомене на детињство, сетимо се да некада није било куће која није имала бар један ткани билјац(прекривач), зобницу, торбу која је служила у различите сврхе. Данас тога више нема, ретко ко је нешто успео да сачува, зато сваки рад на томе, поглед на такав предмет, буде сва она најлепша чула која нас вежу за прошлост, детињство, одрастање у овим крајевима – каже Свјетлана Миливојевић.
Блажен међу колегиницама
Иако су му професија и посао кроз живот били везани искључиво за хармонику и музику, па ни помишљао никада није да би се, једнога дана, могао опробати у ткању и шивењу, Горан Драгишић, блажен међу колегиницама, данас поносно истиче да ужива у плодовима свог рада за ткалачким станом.
– Музика је моја професија, читав живот хармоника је била моја љубав и посао али и то је, на неки начин, уско везано за традицију. Пре рата свирао сам у културно-уметничком друштву Душко Дамјановић из Книна, а након што смо избегли музиком сам наставио да се бавим у Србији па у Бањалуци. Ткањем да се бавим није ми била намера али, стицајем околности, када сам пре две године дошао поново овде, и када ми се отворила ова могућност у удружењу „Наше огњиште“, нисам се либио да се и тога прихватим. Колегинице кажу да ми иде добро, иако ја сматрам да још нисам достигао њихов ниво, али битно је да се уложени труд и љубав на крају увек исплате и резултирају оним што је замишљено – скромно ће Горан, док остатак колектива константно хвали његову спретност у тим, по мишљењу неких, „женским вештинама и пословима“.
Занат који су данас, ако се то тако може рећи, избрусиле до танчина, за сада најчешће презентују путем својих интернет страница, али и сајмова и манифестација на којима су увек радо виђени гости. Готово да нема места на кугли земаљској у које неки од њихових предмета, макар и у виду сувенира, није стигао. То им је уједно, слажу се једногласно, највећи мотив и подстицај да наставе истим темпом, чак и онда када није лако набавити све што им је за рад потребно.
– Многи материјали су данас доступни путем интернета, али су квалитетне сировине увек скупе и на њих се чека. Путем различитих пројеката настојимо набавити оно што нам је неопходно и сачувати самоодрживост, а од онога што успемо продати улажемо у даљњу производњу. Већина наших предмета је од чисте вуне која данас, као сировина којом обилује читав овај крај, најчешће заврши на отпаду у природи или контејнерима. Ми смо принуђени да вуну купујемо, јер немамо машину којом би исту ту бачену вуну могле прерађивати и користити. Нашли смо једну такву половну код жене која је више не користи, у оближњем селу, али немамо могућности да за исту издвојимо око 30 000 куна. Преко пројеката не можемо купити половну ствар, већ нову која би дошла из Кине, а то није исто. Нова када се поквари нема ко да је поправи, а ову која је стара пола века није проблем ни прилагодити да служи сврси. То је оно што би нама било од велике користи, али и свима онима који би уместо пуних контејнера имали чисту вуну за било које плетиво – поручује на крају Ојдана.
Свему ономе што говори могли би да посведоче и бројни мештани овдашњих крајева који, већ годинама у назад, муку муче са овчијом вуном. Некадашње чушљаре, места где се иста та вуна откупљивала по тржишној цени више не постоје, баш као ни откуп ни места за складиштење. Уместо на излозима са вуненим џемперима, ова сировина најчешће заврши као садржај контејнера или на напуштеним рубовима насеља. А да све то може и да би могло другачије, не треба пуно примера, бар не ономе ко једном крочи у просторије удружења „Наше огњиште“.
Извор: srbi.hr
