Да ли Вуковар може бити град свих својих грађана?!

Вуковар пред концертом који поново отвара питање могу ли сви његови грађани да се осећају сигурно и равноправно.

Најављени концерт Марка Перковића Томпсона, који ће да буде одржан 29. августа 2026. године у Вуковару, поново је отворио теме које у овом граду одавно превазилазе музику. За једне је то наступ популарног певача, за друге догађај који буди нелагоду и враћа сећања на године које ни после више од три деценије нису остале само део историје. Нико не може оспорити право било коме да организује концерт или да слуша музику коју воли, али исто тако нико не би смео да оспорава право грађанима српске националности да отворено кажу како се због оваквих догађаја не осећају пријатно. То није питање политике, већ осећаја сигурности и достојанства у граду у којем живе.

Вуковар је град у којем свака велика манифестација има додатну тежину. Овде симболи, пароле и поруке имају другачије значење него било где другде у Хрватској. Зато није довољно рећи да је концерт хуманитарног карактера или да ће све протећи у најбољем реду, јер грађани очекују јасну поруку да нема места говору мржње, националистичким испадима, провокацијама и понашању које код једног дела становништва изазива страх.

Последњих дана организатори и представници власти истичу да ће догађај бити организован уз појачане мере безбедности и да очекују велики број посетилаца. Управо због тога одговорност свих учесника биће још већа. Нажалост, искуства из претходних година показују да поједина велика окупљања нису пролазила без националистичких порука или спорних симбола који код Срба буде осећај несигурности. Управо зато део српске заједнице овај концерт не доживљава као обичан културни догађај, већ као још један тренутак у којем ће се пажљиво ослушкивати свака порука, сваки повик и свака реакција институција.

Вуковар данас према последњем попису становништва броји нешто више од 23 000 становника. Истовремено, у јавности се говори о доласку више десетина хиљада посетилаца, па чак и бројкама које вишеструко премашују број људи који у овом граду свакодневно живе. То отвара сасвим оправдана питања на која јавност до данас није добила довољно конкретне одговоре. Да ли Вуковар располаже инфраструктуром која може да прихвати толико људи? Како ће бити организован паркинг за хиљаде возила, како ће функционисати саобраћај, здравствене службе, хитна помоћ, ватрогасци и комунални систем? Још важније, како ће бити заштићени грађани који у том периоду неће бити посетиоци концерта, већ ће покушавати да обављају своје уобичајене свакодневне обавезе?

Посебно забрињава то што се у јавном простору често подразумева да су овакви страхови преувеличани или да их не треба ни изговарати. Уместо разговора, неретко се добија етикетирање, а уместо разумевања, порука да би сви требали једноставно да се навикну. Српска заједница у Вуковару није привремени гост. Њени припадници овде раде, школују децу, плаћају порезе, граде своје животе и деле свакодневицу са својим комшијама. Због тога је сасвим легитимно да очекују да се и њихов глас чује када се организују догађаји који код њих изазивају забринутост, то није захтев за посебним правима, већ за једнаким уважавањем.

Можда ће највећи успех овог концерта бити ако протекне без иједног инцидента, без иједне поруке мржње и без иједног разлога да се било ко осећа угрожено. То би била добра вест за све грађане Вуковара, без обзира на националност, али одговорност за такав исход не завршава на полицији. Она припада и организаторима, политичарима, јавним личностима и свакоме ко својим понашањем утиче на атмосферу у граду.

Вуковар је дуго место у којем се различита сећања и различите истине сударају гласније од обичног живота. Људи који данас овде живе заслужују да буду поштеђени нових тензија, нарочито они који су рат доживели или га носе кроз породична сећања. При томе не треба заборавити да ће велики део посетилаца концерта доћи из других крајева Хрватске и иностранства. Многи од њих са Вуковаром немају свакодневну везу – доћи ће на концерт, провести неколико сати у граду и потом се вратити својим кућама. Вуковарчани, међутим, остају овде. И Хрвати и Срби, као и припадници других националних заједница, сутрадан ће поново делити исте улице, исте продавнице, исте школе и иста радна места. Управо зато је одговорност да се сачувају међусобно поштовање и мир много већа него што се можда чини онима који ће из Вуковара отићи чим се угасе рефлектори. Нико не би смео да буде приморан да тих дана мења своје навике, избегава центар града или размишља да ли ће се осећати безбедно само због своје националне припадности.

На крају, остаје утисак да је организација оваквог концерта у Вуковару пре свега пропуштена прилика да се покаже више политичке и друштвене одговорности. Када се за град који и даље носи дубоке последице рата бира манифестација за коју је од самог почетка јасно да изазива снажне поделе, власти морају бити спремне да објасне због чега сматрају да ће њени позитивни ефекти бити већи од могућих последица. До сада се углавном говори о броју очекиваних посетилаца, туристичкој промоцији и хуманитарном карактеру концерта, док се много мање пажње посвећује питању како ће се тих дана осећати они грађани који због своје националне припадности или личних ратних искустава овај догађај не доживљавају као обичан концерт.

Вуковару данас нису потребни догађаји који ће поново продубљивати поделе и враћати грађане у ровове прошлости, већ они који ће градити поверење међу људима који овде заједно живе свакога дана. Они који ће на концерт доћи из других крајева Хрватске и иностранства отићи ће својим кућама већ исте вечери. Са свим последицама атмосфере која остане након тога наставиће да живе Вуковарчани – Хрвати, Срби и сви други грађани овог града.

Док трају последње припреме за концерт, остаје нада да ће они који доносе одлуке имати на уму да ће, када се угасе рефлектори и оду последњи посетиоци, у Вуковару остати да живе исти они људи који данас с правом питају: може ли овај град заиста бити град свих својих грађана?

Преузето са: СРБИ.хр