Далматински Срби

„Далмација при крају времена на које се односи ова књига бројала је округло 600.000 становника. Од тог броја било је на 120.000 Срба православне вере и отприлике 20 до 25 хиљада Срба католичке вере већином интелектуалци“ (страна 5, Лујо Бакотић „Срби у Далмацији“ од пада Млетачке Републике до уједињења, „Прометеј“, Београд, 2002 – репринт издање из 1939.године). Једна посебна далматинска појава су Срби католичке вере. Било их је не само у Далмацији, него и у Книну, Сињу, Имотском, Макарској, Шибенику, Сплиту, Каштелима, на острвима, у Дубровнику. Клерикали и њихови следбеници, највише су мрзели Србе католике. Међу познатим Србима католицима су били Медо Пуцић, Матија Бан, др Игњат Бакотић, др Влахо Матијевић, проф. Нико Матијевић, С. Кастрапнели, Марко и Мирко Кастрапнели, др Антун Пуљези, Антурн Фабрис, др Ловро Павловић, „дум Иван Стојановић, (свештеник који је поручивао дубровачком народу: ’Србин си по роду и по обичајима; у српству ти је једини спас; вјера ти ни најмање не пријечи да будеш Србин ’ “ (исто, страна 175), затим дон Јаков Групковић, проф. српско-хрватског језика, Перо Будмани, Јосо Михаљевић, Викентије Бутијер, Јово Метличић, Кажимир Лукетић, Јово Матачић, Иво Ћипико, Анте Монти и још толики други.

Према Константину Порфирогениту, Срби су још у ранија времена пребивали у јужном њеном делу, од реке Цетине (која је сматрана као граница између Срба и Хрвата) па до краја Боке Которске. После пропасти српске па доцније и босанске државе, Срби су населили у великом броју опустеле северне крајеве Далмације, из којих су пред најездом Турака, бежали њихови становници. Срби су се уселили у Далмацију нарочито из Босне већ у 13. и 14. веку. „По тврђењу епископа Милоша, постојала је у Сплиту све до 1185. године православна црква Успенија Богоматере, а манастир Св. Арханђела на Крки основан је као задужбина Јелене, удове Младена Шубића, сестре Душана Силнога, још 1357, а године 1317. почео се градити манастир Крупа, помоћу доприноса српског краља Стефана Милутина и следећа два краља, Стефана Дечанског и Душана Силног“ (исто, страна 19).

Вињалић пише да су 1527. године Власи – Морлаци православне вере уселили у Далмацију. Већ тада се настојало да се покатоличе. Вредно помена овде је, да је од 1760. до 1765. године, у Голубићу, Плавну и Орлићу, био учитељ велики Доситеј Обрадовић. Млетачка Република је престала постојати 17. октобра 1797. Аустрија се одрекла Ломбардије и Белгије, а као накнаду добила Венецију, Далмацију и Истру. Повремено је неке њене територије желела и Угарска. Затим је припала Французима до 1814, а Аустрији је коначно додељена бечким уговором од 1815. године и под њеном влашћу била све до краја великог Европског рата. Французи су Далмацији учинили много доброга (организовали државну администрацију, пробили путеве, уредили луке, отворили школе, а православној цркви признали самосталност). Богати трговац Константин Вучковић, пореклом из Дабра у Босни, је након смрти 1893. у Сплиту, завештао 160.000 форинти за оснивање матице српске, која би употребљавала ћирилицу и ширила српску културу. Први часопис у Далмацији „Српско-далматински магазин“ изашао је из прве народне српске школе.

Гајев илиризам је примљен овде ванредно добро, јер је имао практичну заслугу да спасе Хрватску од Мађаризације. Матија Бан је проповедао сједињење Далмације са Хрватском и Славонијом, чему се противио Никола Томазео који је сматрао да је Србија та земља којој је суђено да ослободи Далмацију. Наиме, Хрватска је толико векова била подложна хабзбуршкој монархији и он се плашио за далматинску историјску судбину. Цар Фрања Јосиф 2. је 1848. именовао бана Јелачића  за намесника Далмације. Те исте године, Аустрија је успела да савлада револуцију у Бечу, а уз помоћ Русије, и у Мађарској. Далматински родољуб др Ловро Монти је иступио са Сабора 1867. године, говорећи: „Шта могу Хрвати без Срба, ма и самој Аустро-Угарској? Посве мало, ја бих рекао ништа. Шта могу Срби без Хрвата? Што живо, али осакаћено тијело“ (исто, страна 65). И Милетић је остао веран најплеменитијој мисли братства између Срба и Хрвата. Цар Фрања Јосиф је 1875. посетио Далмацију и већ се тада говорило о окупацији Босне и Херцеговине, чему су се противили далматински Срби.

Гундулићев споменик је на иницијативу српске добровољачке омладине откривен 29. јула 1893. године. У Сплиту је на скупштини 6. августа 1897. године основано српско политичко друштво „Српско братство“. У октобру 1897. су из Беча у Београд пренесене кости Вука Срефановића Караџића. „Том приликом Црвена Хрватска, орган дубровачких праваша, писала је ово: ’Вук Стефановић Караџић има ту заслугу да је у Срба хрватски језик подигао на ступањ књижевности. Он је међу Србе стануо увађати хрватски књижевни језик. Шта више: он (Вук) исти признаје да је језик, што га је узео, хрватски а не српски’  “(исто, страна 120).

У 1904. години настали су врло напети односи између Аустрије и Мађарске, јер су Мађари осетили потребу да нађу савезника у Хрватима, како би били јачи према Аустрији у борби коју су водили. Касније, пропашћу Аустро-Угарске монархије, др Мате Дринковић је на седници Народног већа Срба, Хрвата и Словенаца, у Загребу, 23. новембра 1918. рекао: „Ми не стварамо ни Велике Србе, ни Велике Хрвате, ни Велике Словеније, него велику, јаку и моћну југословенску државу. Морамо ипак признати да је српска краљевина изашла у овом рату победницом, а ми да смо побеђени“ (исто, страна 179). Ове речи су казивале да су Хрвати, Срби и Словенци, који су били под Аустријом, ослобођени. Кад је створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, краљ Александар је 1925. посетио Сплит, а одушевљењу Сплићана није било краја.. „Првог децембра 1918. примљена је од Његовог Височанства наследника престола и регента Александра делегација загребачког Народног већа. Др Анте Павелић, који је био на челу те делегације, прочитао је адресу којом је изјавио вољу и жељу да се земље, заступане од тог већа, присједине Краљевини Србији, и заједно са њим саставе једну јединствену југословенску државу“ (исто, страна 172). Тако је Далмација доживела своје потпуно ослобођење, уласком у састав Краљевине Југославије.

„Срби су били Срби и пре него што су примили хришћанство. Макарско приморје је живело као српска неретванска област у склопу немањићке државе. Кад су Неретвљани примили хришћанство, примили су га са Истока и постали су православни… …Покатоличила их је тек доцније Млетачка Република“ (исто, 177. и 178. страна). Дубровачка околина је раније исто била православна.

Приредио: Војислав Ананић

Преузето са: Банија онлајн