Дана из Јасеновца

До почетка Другог светског рата Јевто и Цвета Јањетовић су живели скромним сеоским животом у Доњим Подрградцима у подножју Козаре. Имали су петоро деце, Драгутина, Уроша, Веселку, Даницу и Ђорђа. О судбини ове породице данас може посведочити једино Даница која живи у Борову насељу. Званично уписани датум рођења ове жене је 8.април 1935. године, али она каже да је то датум уписан након рата, а ни она ни њена браћа и сестре никад са сигурношћу неће сазнати када су се тачно родили.

– Сећам се да смо живели на селу и да је било пуно деце. Били смо тада мали да схватимо шта је рат. О томе смо само слушали од старијих. Чули смо да је Хитлер почео рат, да је бомбардовао Београд. То се причало, а деца ко деца, увек прислушкују шта старији причају. Тако је било док није дошла 1942. година. То је била офанзива на Козару. Тада су, не Немци, него усташе, децу, жене и старце терали у логоре – почиње Даница своју причу за портал “Срби.хр”.

У Млаки последњи пут видела мајку и брата

Судбина породице Данице Јањетовић слична је хиљадама других породица са Козаре те 1942. године. Најпре је завршила у логору Стара Градишка где су одвајани мушкарци, а њен отац Јевто послан је на присилни рад у логоре Трећег рајха. Мајка је са децом спроведена у Млаку код Јасеновца.

– У Млаки су ме отимали од маме, не само мене него све нас децу одакле су нас терали у Јасеновац. Само је мали брат Ђорђе остао тамо на маминим рукама. Било нас је на хиљаде. Ми смо вукли маму за сукњу и викали: „Не дај нас мајко“, а они су нас отимали и бацали као свиње. Та слика моје маме остала ми је пред очима до данас. Само је се тако сећам. Када су нас све отели од ње, ударили су је кундаком. Пала је на леђа заједно са малим братом и више их никад нисмо видели и не знамо где су и како завршили – говори Даница.

Она данас није сигурна колико је дуго била у логору Јасеновац, али зна да су одатле транспортовани у Сисак. Други по старости брат Урош удомљен је у том периоду у Петрињи, а преостало троје Јањетовића заједно са још око 200 измучене, болесне и гладне српске деце са Козаре одведено је у Суњу. У тадашњој згради Соколана спавали су на слами. О овим догађајима сведочила је 1984. године у часопису Модра ласта Анка Кушан која је живела у близини и која је прва дошла у ову зграду и на крају узела троје Јањетовића те их одвела својој кући.

– Чула сам да су усташе довеле децу. Пошла сам да им помогнем. Но, усташа који се налазио на стражи дрекнуо је на мене: „Одбиј! Не улази!“ Нисам се дала смести. Одгурнула сам га и ушла. У дворани где су се некада одржавале соколске вежбе, лежало је око 200 деце. Били су живи костури, пуни краста, прљави. Многи су имали дизентерију – причала је Анка у Мордој ласти чији примерак Даница и данас чува.

Тета Анка, како је Даница и данас зове, заменила је Јањетовићима мајку и спасила их сигурне смрти. Уз то, ова храбра жена апеловала је на друге жене, махом Хрватице из Суње и околине да и оне приме децу. На овај начин спасено је шездесеторо деце, док су остала умрла од болести и глади или су побијена.

– Са тета Анком и стрицом Јожом смо заједно радили на земљи. Касније смо схватили да су они имали контакт са партизанима. У једном тренутку је и мој најстарији брат Драго преко ноћи побегао у партизане да га усташе не би одвеле. Још једна ствар која ми је остала у сећању је један усташа који је често долазио код моје тете. Кад год би дошао дао би ми чоколаду. Не знам одакле је био тај човек, али се сећам да ми је рекао да и он има троје деце и да не зна ни где су ни како преживљавају – прича Даница.

После рата долазе у Борово

Анка Кушан је преко Црвеног крста пронашла Јевту Јањетовића и јавила му да је троје његове деце код ње. Судећи према писмима које је Анка пред смрт дала Даници, Јевто се тада налазио у месту Билин у окупираној Чехословачкој.

– Тата је знао где смо ми и када је рат завршио дошао је по нас. Браћа Драго и Урош дошли су исто у Суњу са партизанима. Вратили смо се на Козару где је све било спаљено. Држава је помогла да се направе куће, а браћа су радила у каменолому. У Борово ме је довела тетка Јелена 1949. године. Тата је умро врло брзо након рата, 1952. године. Никад није причао о логору. Након његове смрти у Борово су дошли и Веселка и Урош, а најстарији Драго живео је у Пригревици. Данас сам жива једино ја – говори Дана.

Поред маме и брата, у Другом светском рату у Јасеновцу су јој од уже породице страдале и две тетке и ујак. Однос са тета Анком Кушан која ју је спасила неговала је све до њене смрти крајем осамдесетих година прошлог века. Анка је готово сваку Нову годину долазила у Борово, а Даница и њена сестра су редовно ишле у Суњу у посету тета Анки.

– Она нам је тамо показивала све што се дешавало, а посебно се сећам једне њене приче. Када су усташе виделе да ће изгубити рат позвали су све који имају децу са Козаре да их доведу у цркву да се прекрсте. Добошар је ишао кроз село и позивао, а моја тета је ишла од куће до куће и говорила да се деца не воде тамо, да је то варка. Сакрила је мене и сестру у штагаљ где смо спавали све до краја рата. На крају су усташе жене истералли из цркве, а сву децу која су доведена су поклали – препричава Даница данас речи Анке Кушан.

Одужила се својој тета Анки

Даница је већ била у пензији када је крајем осамдесетих година последњи пут видела жену која јој је спасила живот и била друга мајка.

– Чула сам да је болесна и отишла сам код ње. Служила сам је петнаестак дана. Никада нећу заборавити мог тетка Јожу који је тада рекао: „Анка, ко би рекао, од оне мале црне Дане која те је гледала из оне сламе, да ће од ње постати таква добра, одрасла жена и да ће она нама доћи спремати и послужити нас“. Није дуго након тога живела. Отишле смо сестра и ја на сахрану. Никад нисам у животу имала проблем да причам о свему што ми се десило и шта сам проживела. Увек сам истицала и то ко нас је спасио. Спасили су нас добри људи! Зато и данас људе класирам на добре и зле. Мене и моју браћу и сестре су спасили прави Хрвати – истиче Даница.

О темама из другог светског рата прича се и данас. Управо последњих дана актуелан је био српски филм „Дара из Јасеновца“ о којем су сви имали своје мишљење. Наша Дана каже да је филм погледала, као и прошлогодишњи филм из хрватско-српске копродукције „Дневник Диане Будисављевић“.

– Мени је страшно гледати такве филмове, али морам да кажем да многе ствари нису ни приказане. Нема ту скоро ништа од онога шта су они све нама радили. Ниједан филм није до сада приказао све оно што се нама дешавало и како су се ти људи иживљавали над нама, невином децом – закључује Даница.

Извор: Никола Милојевић; Срби.хр

Нема коментара

Напишите коментар