Милош Кордић: ЗАПИС СА БИВШЕ БАНИЈЕ

И селом и градом, уз различито и другачије

 

Лутајући тамо негдје од почетака педесетих година прошлог вијека, откад нешто као јасније памтим,стазама и путевима банијским, свега и свачега се могло и видјети и чути.Најприје вођен и вожен, а касније ишао и сам. И лутао по градовима и селима. У једнима, углавном градовима, живјели су и Срби и Хрвати (и мањи број припадника других народа), а у другима, углавном селима, живјели суСрби у својим,а Хрвати у својим селима. Мањеих је било с већим бројем мијешаних, а више с мањим бројем: гдјекоја кућа једних у селу других и обрнуто.

Од далеких својих историја живјели су – како који: Хрвати уз великих царстава граничне ријеке, путеве и у селима уз градове који су билии тадашњи центри, а и касније – за мог живота; Срби, из „безбједносних разлога“, по досељавању углавном су распоређиваниу унутрашњост,испод шумских вијенаца и по њима, по брдима, у странама… Што даље од границе! А они су били најхрабрији чувари те границе од Турака.

Лутајући тако стазама и путевима банијским, по једним и другим мјестима, нагледао сам се и наслушао толико тога различитог, другачијег, а које је српски народ, о коме је овдје, кад су села у питању, нешто више ријечи,искрилио и вјерно чувао до готово у етничком чишћењу свог потпуног нестанка са Баније.Српски народ Баније заиста је посједовао међусобно толико разних различитости, да се могло данашњим рјечником казати: посједовао је право „богатство различитости“.

Банија је педесетих година била подијељена на пет котарева (срезова): Петриња, Глина, Костајница, Двор на Уни и један њен дио, уз десне обале ријека Купе и Саве, припадао је котару Сисак. А онда су крајем педесетих котареви реорганизовани у општине, а котар је био Сисак. Иако је централни дио тог града географски припадао Посавини, односно Покупској Посавини.На Банији, док су котареви били Петриња, Глина, Костајница и Двор на Уни, општинскамјеста, уз њих, била су варошице Дубица и Суња, те села Бански Грабовац, Блиња, Гора, Грабоштани, Дивуша, Доњи Жировац, Доњи Класнић, Јабуковац, Маја, Мала Градуса, Мали Градац, Меченчани итд. Касније су, почетком шездесетих, укинути котареви, па је Сисак био центар Заједнице општина. У чијем су саставу, уз банијске општине, биле и општине Новска, Кутина и Иванић Град.

И кад је ријеч о градовима Баније, увијек су ми били у много чему различити. Свакоме од њих различитост је прије свега одређивао географски положај. А он је условљавао и привредну и сваку другу њихову развијеност. (Припадали су неразвијеним подручјима Хрватске.) У Петрињи је становништво било мијешано, као и у Глини и Костајници. С тим да је послије Другог свјетског рата било више Хрвата. А онда су се с насељавањем и запошљавањем Срба ти бројеви и мијењали. У Двору на Уни српско становништво било је већинско. Ријетко је становништво тих градова посједовалонекакве заједничке карактеристике. Осим што је у једном периоду Месна индустрија „Гавриловић“ развијала сточну кооперацију широм Баније, Металуршки комбинат Жељезара Сисак изградио је погоне у Глини Двору на Уни и у костајничкој општини, а ту су били и школство, спорт… Завршени основношколци глинског подручја углавном су уписивали Економску школу у Глини (касније су сви имали средњошколске центре и гимназије), то исто вриједи и за Економску школу у Костајници, ђаци из Двора похађали су Гимназију у Босанском Новом, Дубичани у Босанској Дубици, а бројна дјеца Баније уписивала су се у Учитељску школу у Петрињи.

Не улазећи у то шта су ти градови током Другог свјетског рата представљали српском народу Баније, као ни у то шта је деведесетих година хрватски народ представљао српском народу и обрнуто, него је овдје ријеч о времену између та два рата. Ријеч је о неким танким,личним назнакама које се односе на те банијске градове:

– Петриња, највеће банијско мјесто, била ми је од друге половине споменутих педесетих година најградскија, најгосподскија и најприснија. Био ми је то град са изузетно геометријски прецизном урбанистичком ликовношћу. Његове улице ријетко су се гдје сјекле – оне као ријеке под правим угловима извиру једна из друге и сасвим смирено и увиру једна у другу. А са народом петрињскимживио сам као да се одувијек познајемо: све сам пратио, а у много чему сам и учествовао. И много шта научио;

– Глина ми се увијек чинила као да живи неком само себи знаном смиреноћу, а на далеком западном ребру панонске равнице. Ријетко сам гдје сретао народ који се већма узносио својим мјестом од Глињана. О чему год да се прича, и код њих то има, то постоји;

– Костајница ми је лежала на обали мора ријеке Уне. Била ми је најтајанственија, богата вјечним унским шумом, истегнуто бескрајна, а из даљине – до сребра магловита. Њено ми је господство, као дјечаку са села, било загонетније и удаљеније од петрињског, а богами и од дубичког, ма колико да га је Дубица имала много мање, али ми је и томе мање било тешко приближити се онолико колико се можда жељело;

– Двор на Уни посједовао је једноставност која ми је и у млађим и у старијим годинама била веома блиска. Осјећао сам то мјесто, долазећи му аутобусом, колима, али и пјешице, преко моста, кад се стизало возом до Новог, као да ми је и срце мога родног села у њему. Доље, у равници, Уна и Сана у њој. А горе Лебреница као моји: Чардачиште и Градина. И народ без господе, тако ми се чинило. Народ као мој, у Комоговини.

Не само да су „богатством различитости“ били богати банијски градови, него су се њиме, рекох горе, истицала и села. А говорим о српским селима. Јер свако од њих чувало је, до појаве електричне струје, радија и нарочито телевизије, много тога од својих посебности, својих другачијости које су се огледале у говору, мудрости, пјесми, свирци, игри, ношњи, раду (градитељству и осталом мајсторисању), ходу, коришћењу „својих“ боја, кувању, печењу ракије, пијанству… Није било села у коме је много тога било исто као у неком другом селу. Мени су се множиле и у памћење пријањале слике тих различитости у, на примјер, селима најближим мом родном селу.

Народ из горњих села, онај из петрињске општине, па некад и неки из глинске – Доња и Горња Пастуша, Беговићи, Јабуковац, Мачково Село, Краљевчани, Доња и Горња Млинога и даље, све са Шушњаром, Доњом и Горњом Бачугом… – звали смо Горњани.

Препознавали смо се већ по првим ријечима и реченицама – разликовало нас је њихово „оша, доша…“ и наше „ошо, дошо…“. Препознавали смо се и по пјесми ојкачи: кад би се, рецимо, нашом цестом, ноћу, чула та пјесма, која је допирала из запрежних кола која су дрндала по макадаму враћајући се са сајма у Костајници, а једне ноћи кад ми је отац, док смо стајали у авлији, рекао: Ови су из Доње Бачуге!мени је од тада много тога било  јасно.

Тако сам обилазећи разазнавао  те разлике које су нас богатиле:

– говор: много је различитих ријечи за исту ствар, појаву… О нагласцима да се и не прича. У појединим селима, као у Горњој Пастуши, Беговићима, Ловчи, Чавловици… причали су краћими чудесно мудрим реченицамапраћеним наглим прекидима и ћутњом;

– боје: било је села која су имала „своју“ боју одјеће, посебно одјеће плетене од вуне. У неколико села, а та су била у шуми или одмах испод шумских вијенаца, често се користила зелена боја, док је код неких била у предности плава, па црвена…;

– одјећа: и мушка и женска народна ношња код Срба на Банији била је углавном истовјетна. Код свакодневне и нешто свечаније одјеће било је разлика. Рецимо, добро се сјећам кад су у појединим селима многи људи носили прслуке на копчање, овакве што се и данас носе уз одијела. У неким селима носиле су се чешће шубаре, а у некима су се носили шешири с нешто ужим а у другим с нешто ширим ободом. Иначе сам се и сам наносио толико различитих капа да само оне заслужују неку посебну причу;

– храна: колико се само ње, истовјетне, припремало малко па и више другачије: од цицваре, жгањаца, појединих варива, домаћих колача…;

– ход: занимљиво је било пратити како ходају они из села по брдима – Шушњарчани, Жировчани… за разлику од оних у Меченчанима, Црквеном Боку, Стрмену… Првима је корак често био краћи, опрезан, а другима је био дужи, слободнији…

И још много тога бијаше другачије, бијаше различито.

А онда се, прије 30, 28 или 26 година,све то расуло по свијету. Да се можда носи и проноси даље. А можда и заувијек да се гаси. Можда…

 

This is box title

КАКО ДО КЊИГЕ БИЛО ЈЕДНОМ НА БАНИЈИ
У продаји је друго издање књиге Било једном на Банији Милоша Кордића, чији је издавач Инфо Рас д. о. о. Београд, 2019. У књизи су бројни прозни записи ауторових сјећања на дјетињство, младост, школовање и живот на Банији између Другог свјетског рата и грађанског рата у Хрватској, с повременим заласком у те ратове. Ту су бројне личности са Баније: сељани, грађани, народни хероји, научници, књижевници и други умјетници, професори, ауторови школски другови…

Ту је запис о Титовом доласку на Банију, 1967. године. У књизи су обрађене банијске горе и њихови највиши врхови, ту су записи са видика, затим ријеке, рјечице, потоци, стара банијска јела, опис кољевина. . . Други дио књиге садржи имена и презимена банијских Срба, њихове бројне надимке, попис села и градова. Посебно поглавље посвећено је пословицама, клетвама, ојкачама, оригиналним псовкама. И на крају књиге Кордић објављује више од четири хиљаде непознатих, мање познатих и заборављених старих ријечи и израза банијских, са објашњењима. Књига се може наручити поруком на телефон: 063 1958 354, и на и-мејл: miloskordic44@gmail. com

Код поруке потребно је навести име и презиме, тачну адресу (с поштанским бројем) и број мобилног телефона. Цијена књиге је 800,00 динара + поштарина (шаље се поузећем, пост експресом).

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Нема коментара

Напишите коментар