ДАНИ(Ј)ЕЛ СИМИЋ: Два дана у Подрињу (Вјечност у понављању)

Тачно 25 сати и 21 минут прије првог искључиво туристичког лета у свемир, са писте у ентитету Нови Мексико, упалио сам 21 годину стар службени аутомобил УГ Фронтал и пошао у правцу своје ђедовине. Данас је планетарно лако геолоцирати по једној варошици, до које се стиже за неколико сати хода кроз шуму. Зове се Сребреница.

Мој прађед, сувише стар да бјежи, убијен је у Другом свјетском рату на кућном прагу. Од стране муслимана, баш из те Сребренице. Само су стигли путем. Не кроз шуму. Слична прича је у скоро свим српским селима у средњем Подрињу и већини подручја које је границама обухватала Независна Држава Хрватска.

У Другом свјетском рату слична, у Отаџбинском рату иста. Прича. У Кравицама, Биљачи, Залазју, Скеланима, Загонима, Сасама… без сумње су Срби први нападнути. Побијени, протјерани и попљачкани. У оба та рата.

КО ТО ЗА БОЖИЋ У КРАВИЦУ ДОЂЕ?
То ће рећи да нешто са Србима озбиљно није у реду. Понављају им се потпуно исте ствари и то на предвидиве датуме. Србе муслимани први нападају на Божић, Васкрс, Никољдан, Ђурђевдан, Петровдан и друге велике празнике, а они упорно одбијају да повјерују како се то може опет десити.

И највећи мрзитељи Срба, признаће да је већина припадника српског народа ипак сасвим стандардне интелигенције, у нивоу окружења и свијета. Та, по голо преживљавање опасна глупост из раније наведеног примјера, посљедица је системске грешке у националном конструкту. Данашњим рјечником приближено – у софтверу имамо вирус.

Када не знате да се нешто догодило, не можете знати ни да опасност од понављања постоји. Марширате уздигнуте главе право у замку.

Лично, причу о томе да ми је предак страдао у Покољу, сазнао сам од оца много послије завршетка Отаџбинског рата. И то у некој сасвим успутној причи како се он, мој отац, сусрео са потомком непосредног убице нашег претка. Уопште то није била тема.

НЕМОЈТЕ ТАКО ДРУЖЕ МАЈОРЕ
У вријеме без друштвених мрежа, мој отац као питомац Војне академије Југословенске Народне Армије у Београду, чуо је да је у комшилуку, на Војномедицинској академији, примљен као искилављен „неки из његовог краја“. У жељи да сазна новости са подручја гдје се родио (живио је одавно у Сарајеву) отишао га је обићи.

Војник на одслужењу војног рока је, као што то често бива, одбијао да каже име села, већ је био „од Власенице“. Сребреница још није била популарна. На набрајања сеоских насеља и имена појединаца настањених у њима, у маниру – знаш ли овог живи ту – килавац се обрецнуо питањем: А који си ти, кад то све знаш?

На име и презиме, реконвалесцент је проблиједио, а мој отац схватио о коме се ради.

И шта је урадио?

Рекао му је да није он крив за гријехе свога бабе (одселе неће бити очеви једоше кисело грожђе, а синовима зуби трну – у религија је опијум за народ братствојединственој догми) и отишао до његовог старјешине, да га замоли за поштеду тегљења сандука са муницијом, кад се врати из болнице.

Мајор, Србијанац, рекао му је: Сједните колега, запалите. На ријечи: Дошао сам да вас замолим за једног мог земљака, он га прекину: Ех, Турчин ти земљак?

КАКАВ ОТАЦ, ТАКАВ СИН
Не само то, већ је и мој покојни ђед Милорад, док сам га возио на породичну славу, а причали смо о том историјском периоду, негдје код Хан Пијеска изјавио: Срби су били повлаштен народ у СФРЈ. Пустио сам волан и завапио: Куку, ђеде, гдје ти је памет? Па све некако, али како ћеш то рећи данас послије свега?

Он је рекао: Зато што сам ја био секретар Општине Власеница, а не (нека муслиманска презимена) који су били из беговских кућа и за то предвиђени.

Мој је класно освијештени ђед, дакле, један кратак период ишао у кур салон у Бањи Ковиљачи. Био у општинском руководству, подразумијевано кратко, јер је преживио рат, а да није био усташа и није био ројалиста. „Пролетерског поријекла“, а најневјероватније и комунистима најбитније – писмен од осам разреда.

Није ме онда ни изненадило, када ми је отац испричао нешто још зачудније. Наиме, као што је мој рекао мени, тако је и његов рекао њему, да се сусрео са убицом свог оца. Милорад Симић, једне прилике у лову, набасао је на кољача. Одробијао је нешто ситно послије рата и већ се налазио на слободи, скупљајући дрва у шуми.

Крвник је клекнуо на кољена и мог ђеда, као нову власт, замолио да му најмлађег сина (оног са ВМА) да на школе, јер није за сеоског рада и живота.

ПА ШТА БИ СТАРИ, ЈЕСИ ЛИ ГА РОКНУО?
Мој ђед је, по предању из нараштаја послије, стајао са прстом на обарачу изнад њега. Онда га је шутнуо ногом у главу. Скотрљао се низастрану и ударио у неку оборену, трулу букву. Остао је лежати потрбушке и ридати. Милорад је запалио цигарету, гледао и слушао једно вријеме како плаче, а онда се окренуо и нестао у шуми.

Доста касније, настала је Република Шумска, а то 1991. и 1992. ја ништа нијесам знао. Дубоко у нови миленијум.

Пошто су до данас умрли и Новица, и Милорад; не могу их више питати. Ни за један, од та два рата. Зашто сам тако касно сазнао – мислим јер су се обојица стидили. Осим што су комунисти бранили причу о Покољу, односно геноциду над Србима, Срби се колективно несвјесно стиде причати о томе како су их тако лако поклали. Опет.

Беговат који је био у усташама, након што је мој ђед послат у Сарајево да пензију дочека као кадровик Босналијека, вратио се на власт у Подриње. На Кушлату је умјесто средњовијековне тврђаве бана Радована и Стефана Остоје – осванула искључиво џамија.

Срби су потпуно интелектуално, културолошки и биолошки обезглављени од Анте Павелића и Јосипа Броза, да је и данас владајућа идеологија југопатолошки полтронизам.

ЦК КПЈ (ЦЕНТРАЛНИ КОМИТЕТ КОНЦЕПТА ПОЛТРОНСТВА ЈУГОПАТОЛОГИЈЕ)
Идем већ преко деценију да помогнем чувању сјећања на логор смрти Јадовно, гдје су хрватске усташе за 132 дана 1941. године убиле преко 40.000 људи. Због тога, мало је рећи да у српској јавности нијесам цијењен. Српски медији нерадо о томе извјештавају. Само под морање. Онај ко Покољ помиње мимо тог једног дана, када је предвиђена комеморација, непристојан је и непримјерен. Злонамјерни смарач који нас завађа са цивилизованим свијетом.

Искрено, док наша исламизирана браћа, инструисана и спонзорисана од агресора из иностранства, праве од тога планетарни теферич, ко се сјећа и кога брига за српским жртвама свеукупно, па макар и у том Подрињу?

У тренутку док крећем, у Бањој Луци завршава каталошки примјер култургеноцидне политике коју проводе власти Српске. Републичка и градска власт спонзоришу фестивал који прави приватно предузеће енглеског имена, пођоњеног логотипа, са класичним југокомуноусташким морбидитетом од програма. Наравно, све латиницом, без обзира на предизборна обећања и друге бајке.

Осим пјевачице португалских ојкача, извођачи су тако изабрани, као да их је бирао Едвард Кардељ. Не само по националном кључу, већ ту само Стефан Миленковић има асоцијацију на Србе у првом реду. Чак и режимски медији пишу хвалоспјеве Хрбину и холивудском епизодисти Радету Шербеџији. Он, осим што радо глуми у Поточарским игроказима, подржао је и отвореним писмом на посљедњим изборима парарелигиозни покрет Правда за Давида.

Власт се не брине ни за себе, а камоли за идеологију Српства.

Ако не звучи концептуално, Ненада вам Чанка, то што у тренуцима док БХТ пушта фалсификаторски филм Јасмиле Жбанић, РТРС спонзорише концерт Амире Медуњанин и Бојана Зулфикарпашића у пратњи Војвођанског симфонијског оркестра, онда ни Чедомир Јовановић неће доћи у Поточаре.

ЖЕНА У МАЈИЦИ
На излазу из Тузле већ увелико свиће облачан љетни дан. На приватној згради транспарент који сам видио прошле године, а који 24-7-365 подсјећа на Сребреницу и поноси се гажењем ријечи и пљувањем на братство и јединство. Тузланском колоном.

Појавили су се и људи. У Симином Хану, гдје сам ја јутрос засигурно једини Симо. Раном зором иде жена у Т-мајици која гледа у будућност. Пише Сребреница 11.07.2021.

Још прије Дрињаче, иза кривине кочим на полицаца спорог на скутеру. Испред њега људи који журно ходају од Вуковара до Сребренице. На челу имају избрендиран комби, а нешто километара узводно их чека минивен, екипа и столић са окрепљењем.

На путу, још од Рашевића, путокази са заставом Европске уније. Кравице и већина других српских села, немају заставу ЕУ уз име мјеста, као знак да су обнављана и спонзорисана за живот из иностранства. Када су доведени пред обавезу да ће морати улагати и у српска села, повукли су се из програма.

ПАУК ИЗ БРЧКОГ
У Коњевић Пољу се тек, иако је одавно свануло, напипавају логистичке размјере масовке која се спрема сутра. Сједе у кафани људи са мајицама Марш мира и Жандармерије. Полицијски БОВ паркиран на пумпи уз ефбиховска возила цивилне заштите. Познао ме полицајац из Милића, каже зна он све нас Симиће из Нове Касабе и Бишине.

Питам га, док се точи гориво, је ли оно овдје би црква, пошто је све потпуно зарасло у траву. Знам да јесте, али опет морам да питам, колико је нема.

Таман кад је плин превршио боцу, а ја се право са пумпе покушао укључити у скретање за Братунац, испред нас у истом правцу пролази колона такозваних Оружаних снага Босне и Херцеговине. Један хамер и четири ДАФ камиона.

Стварно не могу да себи објасним шта они у том нивоу логистике траже ту, па макар сутра био догађај у Поточарима? Осуђен сам, док их на рате нијесам испретицао, да гледам како се посљедњем непрестано просипа вода из цистерне на приколици.

И нијесу само ОС БиХ и БХРТ „заједничке“ установе ангажоване за представу у Поточарима, коју пола државне заједнице не одобрава. У Братунцу, у центру, паркиран паук са ознакама Дистрикта Брчко.

ДА ЛИ БИ БИЛО БРАТУНЦА, ДА НЕМА СРЕБРЕНИЦЕ?
Стиче се дојам да је комеморација 10.07. у Братунцу и установљена, и опстала, само јер су НАТО агресори преко исламизираних проксија направили естрадни мит и светилиште нове инстант-оријенталне нације у Поточарима. Србе то толико нервира, усљед опадања по иноземству, да су морали направити нешто контра.

12.07. се у Залазју обиљежава страдање Срба, а да је још увијек 10 њих, од 22 убијених, у статусу несталих. Посљедњи пут су виђени када су затворени у полицијску станицу у Сребреници. Осим две особе које су пронађене раније, њих десет (од 22) идентификовано је када су вршена ископавања у потрази за несталим муслиманима.

И то говори све.

На парастосу насред гробља у Братунцу, нема ни 500 душа. Ту су Радован Вишковић и ресорни министар Душко Милуновић. Предсједавајући Предсједништва БиХ и предсједница Српске су имали преча посла 10.07.2021. године. Као и у Старом Броду.

Једини предсједник партије је Ненад Стевандић, а од других политичара најпознатији Радо Савић, потпредсједник СДС из Лопара. Нема чак ни градоначелника Зворника, а камоли оних који по српским или ефбиховским медијима лицитирају да би били кандидати на општим изборима.

Амбасадор Игор Калабухов у име Руске Федерације потврђује вето на бајку да се у Сребреници десио геноцид. Из Црне Горе дошао један посланик, Марко Милачић. На чему су сви били необично захвални, обзиром да су у Поточаре позвани (и дошли) предсједник Мило Ђукановић и потпредсједник владе Дритан Абазовић, да учврсте своју геноцидну коалицију из Подгорице.

И то је било све.

У центру Братунца бина и обиљежавање трагичног догађаја, на начин на који је то било могуће учинити и 1945. Химна, говор, рецитација, говор, пјесма, говор… Свему томе помаже, што су општинске власти забраниле рад локала у центру, до завршетка програма. Дирљив је говор Радојке Филиповић, али није то посао који треба да ради ни Општина Братунац, камо ли она сама.

СРЕБРЕНИЦА – ПУСТО МЈЕСТО У КОЈЕМ СУ СРБИ ВЕЋИНА
У Сребреници данас, ако Бог да, данима када нема међународних представа живи око 5.000 људи. Од чега око 60 одсто Срба. У читавој општини, не у градићу. Када је то, коначно, требало овјерити на изборима, односно начелником општине и српском скупштинском већином, наљућени муслимани су бојкотовали поновљене изборе.

Сребреница је пуст град, у којем на сваком другом кораку постоји лого УСАИД. Од актуелног билборда у центру, латиничног, наравно, на којем Анита и Фарук, мајка и син, поштују епидемиолошке мјере; до табле на бандери испред општине, о донацији за уличну расвјету.

На самој општини нема табле, али је зато општински грб латинични. Чак и на програму Петровданских дана Сребренице 2021.

Прије комуниста, у Сребреници се писало ћирилицом. Или бар прије у комунисте преобраћеног беговата, који сам помињао раније у овој причи.

СПОМЕНИК ЧЕТНИЧКИМ ПОДВИЗИМА
Размичем коприву и жарим се читајући у сред гована, срче од флаша и другог смећа, са спомен плоче с петокраком име капетана Микајла Бјелаковића, који је дао живот у борби против хрватских и муслиманских усташа у Другом свјетском рату. Ту Јуесејдовце и „антифашисте“ од Невладинића не занима да уложе паре.

Одмах уз кичасти, инфантилни „Споменик миру“, велика је спомен плоча у славу четника. Али не ових, ововремених, како ефбиховци називају борце под командом Ратка Младића, или оних Драже Михаиловића, већ у славу мајора Косте Тодоровића, команданта Златиборског одреда. Он је преко Дрине 1914. године вршио диверзантске упаде у Сребреницу, и избезумљивао од страха аустроугарске окупаторе и агресоре. Наносећи им озбиљне губитке.

Новинар Анри Барби, из паришког Журнала, забиљежио је да су Тодоровића рањеног заробили и спалили на ломачи, са које је узвикивао: Упркос вашим злочинима, биће Велике Србије! Неки чешки официр је плакао на призор, говорећи да обешчашћују војску, али му је мађарски командант поручивао да му је боље да ћути.

Са друге стране, у брду и преко (и данас) улице Маршала Тита, налази се спомен крст за Србе које су побили у Другом свјетском рату. Да су партизани у Сребреници били Срби, потврђује и спомен плоча о Оснивању првог народноослободилачког одбора у Сребреници, која је постављена 27.07.1951. године. И написана ћирилицом.

МУСЛИМАНСКИ БОЈКОТ СРПСКОГ СТРАДАЊА
Предсједник скуштине Ћамил Дураковић је унапријед изјавио да ће одборници коалиције Моја адреса Сребреница бојкотовати сједницу због доношења Резолуције о српском страдању на подручју Сребренице у 20. вијеку 2. јула.

У згради општине су се појавили људи са миљејићима „сребреничког цвијета“, али вјероватно да дају изјаве ФТВ1, ФТВ2 (БХТ) и Н1. Ту су и новинари, да начелнику Младену Грујичићу прије сједнице поставе питање, да ли ће он прихватити ријеч геноцид за дешавања 11.07.1995. у Сребреници?

Било је заиста задовољство слушати одговор у којем је рекао да то од њега никада неће чути.

Уз све ово што сам до сада написао и толико присуство страних фондација, притиска амбасадора, медијске фаме на свјетском нивоу, готово је невјероватно да неко и даље одбија да легне на руду ту на терену. А то је баш због тога што је ту сваки дан, а не излетник као муслимански политичари.

ВРИЈЕМЕ ЈЕ ЗА ШОУБИЗНИС

Ноћио сам у мјесту Зелиње. У подруму викендице, јер је домаћин који живи у Шапцу од дјетињства, издао спрат двојици Холанђана, пришавших због Сребренице.

А добро сам прошао, јер је један колега морао до Власенице због пребукираности угоститељских објеката на овај датум. Битно је да је Шапчанин, када су га Холанђани у хипстерском жару испитивали рекао „ми смо сви браћа, рат је глупост гдје смо сви изгубили“.

Од мене нећете чути, да упадам у замку и почињем причу о „осуди злочина на свим странама, али у Сребреници није био геноцид, бла, бла, бла…“. Та прича је већ испричана и за ту причу је касно.

За то су крива наша исламизирана браћа која никада у посљедњих 30 година нијесу жељела искрен дијалог. Они га наглашено одбијају, јер то непоправљиво штети њиховом лажном наративу, од којег ни за живу главу не одустају.

Поточари су чиста естрада, простачки наглављивана симболика, да се више ни ти људи који су заиста неправедно страдали, не могу искрено ожалити. Ни пожалити како доликује.

ПРОМЈЕНА КОНЦЕПТА У ЛАЖНУ ВИЈЕСТ
Ако се боље погледа, они су на самим почецима прављења исходишног светилишта на територији Републике Српске, представили јасан концепт сахрањивања од Сарајева до Бијељине. Неизмјењив. Непорецив. Уклесан у камену.

Лијепо то пише на оном најчешће фотографисаном мегалиту у дворишту мезарја. Али, као што се свете књиге и пишу, из страха од претходне концептуалне светиње, они су само додали сљедећи камен-олтар и плочу завјета секуларне праксе, без да уклањају претходни. На њему пише – Сребреница, јули 1995, а делегације полажу хришћански симбол – љиљан.

Касније почињу да тврде како је „у Сребреници јула 1995. године убијено преко осам хиљада муслиманских мушкараца и дјечака“. Што је истина, таман колико да је неко у Приједору наређивао ношење бијелих трака „несрбима“.

Медији међународног колектива, који од овог прави свој генерацијски патетични кутак за глумљење праведника, упорно то понављају као ВРХУНСКУ ЛАЖНУ ВИЈЕСТ. Некада испуштајући родну осјетљивост у смислу искључивости мушког пола међу жртвама, а некада сугеришући не само да се број 8372… односи искључиво на Сребреницу, већ да је тих 8.000+ људи убијено у једном дану 11.07.1995. године.

Но, једнако непогрешиво и свјесно лажући.

ДА ПРОБАМО ДИЈАЛОГ ЈОШ ЈЕДНОМ?
Муслиманска пропаганда, уз садејство новца и логистике Запада и исламског свијета, апсолутно нема намјеру да води дијалог и изграђује помирење са Србима, засновано на истини.

Постоји појам пасивна агресија. Поточари су примјер активне агресије, правдане патетиком и лажима. Поточарски игроказ је ништа друго, до агресивни идеолошки супстрат за изградњу насилне психологије нетолеранције према Србима. У сваком погледу.

Он, дакако, упада у већ традиционалне облике конвертитске психологије, у смислу да је измишљено „бошњаштво“ (без херцеговства) у потпуности изграђено као опозиција српству. Осим ислама као угаоног камена тог националног идентитета, данашњу муслиманску популацију су убиједили да су они жртве и да се треба понашати насилно према свакоме ко каже било шта што се коси са тим.

Крајњи циљ је да српство у потпуности ишчезне, јер само тако могу ишчезнути нерјешиве противурјености у самом темељу те нације.

Замислите да неко само развије српску заставу у Поточарима 2021. године? Ето неко од Другосрбијанаца или Невладинића који су дошли „у име српског народа“? Зато што би прошао као Александар Вучић.

САМО НЕКОЛИКО ПИТАЊА
Да то није тако, да само постојање српског народа није увредљиво, нашао би се бар један новинар међу муслиманима, да пита како то да Емир (Суље) Суљагић, директор меморијалног центра у Поточарима, сахрањује као „жртву геноцида из 11.07.1995. године“, рођеног оца који је погинуо у Братунцу 1992. године?

Њима не пада на памет да у етер уопште пусте податке, о томе да је бројањем бутних костију из форензичких налаза Хашког суда од 2008. године, утврђено да се ради о мање од 2.000 особа ископаних из масовних гробница?

Мени је лично у лице Душка Јуришић, једна од оних која је намјерно извадила лажну пријаву пребивалишта у Сребреници, рекла да Мирсад Токача није сам самцијат на конференцији у Бањој Луци рекао да је на том списку од 8372… људи 500 живих. А онда и исјекла тај дио емисије.

Онда не треба чудити што ти људи уз помоћ високих представника и њихових хендлера ударају и на српски грб и химну, 9. јануар, па чак и само име Српске. Не треба се чудити и што не могу да стану.

КАРМАНОВА ЛИНИЈА У СВЕМИРУ МОГ ПРАЂЕДА
Свака прича са више учесника има пуно детаља и није никад морално или научно црна или бијела. У том сивилу, рецимо, можда сам и ја слагао у уводу како је Бренсон направио дјевичански туристички лет у свемир?

Његова конкуренција Безос, који још није полетио, тврди да су Вирџинови „астронаути“ под наводницима, јер њихов авион лети до 80 километара, док је међународно призната граница свемира, тзв. Карманова линија, на 100 километара.

Написао сам горе, такође, јер је за суштину то небитно, да су сребренички муслимани убили мог прађеда. Што исто није сасвим тачно. Мој генетски прађед је умро док ми је ђед био још сасвим мали. Њега је отхранио и ишколовао стриц Матија, по којем смо се једно вријеме презивали и Матијићи.

Он је једини отац којег је имао и запамтио, тако да та титула није толико спорна у односу на то ко га је, кад, гдје и зашто убио.

Али то опет није нешто што сасвим нарушава суштину неке конструкције, као што је нарушава могућност да је извјесна особа погинула на другом мјесту, у друго вријеме. Још мање да стријељање ратних заробљеника, уз сахрањивање погинулих бораца или напросто преминулих људи, буде представљено као системско државно родоубиство у једном дану.

И ја о томе не одбијам расправљати. Ко то каже као примједбу, не проглашавам болесним геноцидашем кога треба послати у затвор. Када немам шта одговорити, не запушавам уши. А то је велика разлика.

ЏЕНАЗНА БАШЧАРШИЈА
Још на прилазима Поточарима се осјећа вашарска атмосфера. Паркинг код Мује. Паркинг 5КМ. Паркинг овдје, паркинг ондје. Јуче се насипа шљунак у тротоар. На брзину се асфалтира. Понеки кампују. Осјећа се неуобичајено присуство људи за тај, иначе безљудан крај.

Дан касније, просјак сваких сто метара. И продавац „цвијета Сребренице“. Хиљаде људи, рекао бих бар 15.000 ове године. Иживљавају националне страсти. Носе се заставе ратних јединица, док је незамисливо присуство људи и цвијећа, а камоли српске заставе у Добровољачкој улици или Тузланској колони.

Мој лични утисак је био да је то све доста мање. Доста обичније, него што се на телевизији представља. Концепт преузимања јединог комада равнице у близини Сребренице, са већ постојећим објектима у којима нико никог није убио, бар не масовно. Објекат остаје рђав, полупаних прозора, јер се комеморација дешава у љето, па високим званицама није зима.

Али све је то некако празно и узалудно, јер их Срби игноришу већ толике године. Ја сам, искрено, некако и почео да сажаљевам те људе, које оваквом манипулацијом без проблема могу гурнути поново у крвопролиће.

Још ми је жалије Срба, који игноришући то све, не виде да њихова исламизирана браћа доје дјецу доктрином о „другом полувремену“. Надајући се Ердогановом јерменском, нагорно-карабах сценарију, а поново занемарују могућност да им се једностраном политиком и агресивношћу понови Караџићева аутострада пакла.

НЕМА ИНЦКА, ШТА ЈЕ РЕЋИ
Сам догађај у фабрици акумулатора, сасвим је љигава смотра. Нешто као Билдерберг група србомрзаца. Мучно је посматрати одушевљење и узбуђено ишчекивање Дритана Абазовића, јер су новинари добили инструкцију да га сниме.

У протоколу он, пак, сједи у другом реду, док је Ђукановић у првом. Након секуларног дијела за високе званице, пролази покрај постројених камера на ужас ефбиховских медија, јер је прву крв пустио Чедомир Јовановић. Напросто, традиција је да су Поточари говорница за српске аутошовинисте. Данас свега за пропале политичаре из Србије. Посебно након напада на Вучића. Црна Гора је постала занимљива тек након литијских промјена, које су уз Здравка Кривокапића очигледно бескорисне.

Једина је непознаница што он није дошао умјесто Дритана, као што је потпуно очекивано да пред микрофоне стаје, стрпљиво сачекавши, Ненад Чанак. Без пратње Војвођанског симфонијског оркестра.

Убједљиво најкомичнија је појава Мираша Дедејића и његовог владике. Они у име своје невладине организације сједе иза сафа, док људи друге вјере клањају. Но, обзиром да је то таква врста самопроглашеног православног свештеника; који честита Божић за Васкрс, а изјављује да би прешао и на католичанство ако треба за национални циљ; једино чуди одсуство митрополита Хрватске православне цркве – Александра Иванова.

Окупљена шака ентузијаста који су могли прићи излазу им скандира у одушевљењу. Као и Милу Ђукановићу, некада поносном на „српско поријекло и црногорску државност“. Један иза жуте траке моли гласно Чеду за фотографију, он каже „док завршимо тамо“ и показује ка гробљу.

БИЈЕЛИ НИШАНИ И ЦРНИ ЛАБУДОВИ
Без обзира што је узвишење изнад мезара начичкано камерама и што су Дритан и други до миле воље уживо добили оно по шта су дошли, нема пуно смисла коментарисати нечији вјерски обред. Осим што пуно њих, можда чак и половина, уопште не клања намаз заједно са вјерским вођама.

У хладу платана неки сједе, неки клањају. Многи ходају. Некад се чини као да је тек пристигла гомила аутобуса. Неки посред бијелих нишана, машу заставом на којој пише Црни лабудови. Ова животињска врста, иначе, поријеклом је из Аустралије.

Нажалост, и у Бањој Луци ће се више људи огласити поводом Сребренице, макар да кажу како није био геноцид, него што се ико огласи о било којем дану када се обиљежава српско страдање. Обрнуто пропорционално, као што они граде свој национални идентитет на негирању српског и хришћанског поријекла Мухамеда Филиповића и Неџада Бранковића, тако и Срби своју културу сјећања виде само као средство да се политички узврати.

Срби су научили још из прошлог система да о својим жртвама ћуте. Муслимани од тога праве ауру моралне супериорности, која им даје право да уз помоћ окупатора опет крше мировне и друге споразуме, до права на прогон и истребљење других.

Врло је карактеристично да је српска максима и прије и послије Отаџбинског рата, посебно у проповједима свештеника СПЦ: Опростити, не заборавити; док исламизирана браћа врло наглашено истичу да осим што неће заборавити, немају намјеру ни да опросте.

НЕКУЛТУРА СЈЕЋАЊА
У индивидуалне боли људи који су заиста дошли да ожале некога не желим да улазим, али они први би требали спријечити политизацију и инструментализацију овог догађаја. Дочим они то не чине. Или бар ја то не видим.

Имам више него десетогодишње искуство са комеморацијама у другој држави, могу само да примјетим да насупрот нама из УГ Јадовно 1941, којима ресорно министарство из Српске уплати 1000КМ кад стигне, хрватски нас медији игноришу као један, док на БХРТ не изађе готово ништа; Поточарски игроказ је нашири национални догађај у којем свој допринос дају сви нивои Ефбиховске власти, али и међународних спонзора.

Од тога да је веб страницу платила Амбасада Велике Британије, до тога да ни један медиј неће пустити тачне информације, који озбиљно подривају тај пројекат. Вуковарски, мотоциклистички, бициклистички маратон. Марш мира, који су некада звали Марш смрти, али на којем носе ратне заставе.

Пуштање голубова, програм ритуалног путовања табута. Њиховог застајања. Ма, читава мрежа општенационално јединствених догађаја у којима се прешућују кључне ствари.

Оим што до краја јула има разних садржаја, завршно са још једним у септембру, највише чуди стопроцентна укључености тзв. „заједничких институција“, које јуче у Братунцу нијесу биле присутне ни на који начин.

ОДБРАМБЕНА ПОЛИТИКА ОДВРАЋАЊА АГРЕСОРА?

Србима нико не брани да се тако понашају, али они опет то не раде. Без обзира што су високи представници данас у том погледу немоћни. Српска се политика намрла страха, колико и нација најела самопрезира. Неки имају голооточке, неки ОХР трауме, док су ови који стасавају расли на Невладинићким семинарима и реторици.

Сама чињеница да ништа од овог што се сваки дан, а не сваке године у јулу види у Поточарима, није могуће било гдје у Ефбиху, указује на обесправљеност Срба изложених међународној агресији која траје. Овако нешто се не може десити чак ни у Дрвару или Гламочу или Грахову. Или баш тамо не.

Нико никоме, нигдје; нема право бранити да ожали своје мртве. Ко што никада неће моћи да нам забрани слободу говора, којој је циљ да се спријечи злоупотреба историје у сврху оправдавања злочина против Срба, који се јавно излажу и отворено планирају у будућности.

Да Срби у цјелини, не само њихове државне творевине, уложе и десети дио новца и труда, који се улаже у стварање лажног политичког мита у сврху образлагања неправде, агресије и притиска на њих, Поточарски естрадни наратив би се распао и међу самим муслиманима. Камоли као српска индукована грижа савјести или међународни хипстерски мотив.

ТРЕЋИ ДАН, ПО СРПСКИ
Дошло је вријеме и да се пође. Крећући раније, да избјегнем гужве које ће настати кад се програм и званично оконча, и поред ангажовних редара, било је готово немогуће изаћи са паркинга. Видим оног истог паука из Брчког, односно центра Братунца, како уклања непрописно паркиране.

Сјетим се неке Циганке од јуче, коју у кафе бару Венера у Сребреници, локалац пита „докле ти мислиш бити овдје, колико пута да ти ја дајем паре?“, на шта она одговара „ево још сутра ако Бог да“.

Видим дјечака који у превеликом фесу, у истој пози и на истом мјесту, сједи и проси од девет ујутру.

Закључио сам да је он права биолошко-ликовна еманација мита о Сребреници.

Прва објава: 12.07.2021. 23:53

Преузето са: фронтал.рс

Нема коментара

Напишите коментар