Округли сто у Херцег Новом: Превлака је стуб суверенитета Црне Горе

Питање свих питања за Боку и Црну Гору: Да ли се иза кулиса спрема штетна трговиња Ртом Оштро? Док званична Подгорица пред лицем јавности води „дипломатију ћутања”, а из Загреба стижу све отвореније уцјене на путу ка Европској унији, суштинско питање државног суверенитета на Превлаци поново је покренуто тамо гдје је најоштрије боли – у самој Боки. Округли сто одржан у Херцег Новому окупио је водеће историчаре, правнике и непосредне свједоке деценијског граничног спора, који су послали јасну и једногласну поруку: Превлака је кључ одбране и опстанка Бококоторског залива. Портал Слободна Херцеговина вам доноси комплетан и детаљан извјештај са овог скупа, уз ексклузивна свједочења о тајним дејтонским преговорима, војно-стратешком значају Рта Оштро и оштро упозорење струке због нетранспарентних договора који се, далеко од очију грађана, одвијају „испод радара”.

Пише: Здравко Шакотић

У Херцег Новом је одржан значајан округли сто под називом „Превлака – питање суверенитета Црне Горе i Боке Которске”. Овај важан скуп организовали су Савјет НВО Боке Которске у сарадњи са херцегновским ОБНОР-ом 1941–1945. Округли сто је окупио еминентне експерте који се већ деценијама баве овим сложеним и неријешеним међудржавним проблемом између двије земље, а који су за ову прилику допутовали из различитих крајева Црне Горе и из Београда. Ипак, оно што је бацило сјенку на сам почетак рада јесте чињеница да се на скупу нису појавили представници надлежних министарстава у Влади Црне Горе, иако им је упућен уредан званичан позив.

Сви учесници у разговорима су једногласно истакли да у новијој историји Црне Горе нема географски мањег простора, а већег и сложенијег проблема, али се рјешавању истог већ дуго прилази прилично ноншалантно са адреса званичне Подгорице. Овај нерјешени проблем је за Црну Гору и њену независност од суштинске важности, а посебно је битан за грађане Боке Которске, јер онај ко контролише улазак у бококоторски залив фактички постаје апсолутни господар самог залива. С обзиром на све што се дешавало од ратне 1991. године па све до садашњег времена, учесници овог еминентног скупа су након дуге расправе донијели одговарајуће закључке. Иако ови закључци немају правно обавезујући карактер за извршну власт, они представљају јасну стручну смјерницу за рјешавање проблема, поготову у овом тренутку када се приводе крају поглавља која земљу воде ка вратима Европске уније.

Питање разграничења као par excellence државни интерес

У првој тачки усвојених закључака експлицитно се истиче да питање статуса Рта Оштро и полуострва Превлаке, односно питање коначног разграничења између Црне Горе и Републике Хрватске, представља par excellence билатерално, међудржавно питање. То је тема која директно задире у територијалну цјеловитост и државну сувереност Црне Горе, због чега тренутно представља најважније државно питање ове земље. Учесници су јасно поручили да се Превлака не може и не смије третирати као неко текуће политичко питање којим ће се трговати на путу Црне Горе ка чланству у Европској унији, већ се на њега мора гледати искључиво као на државно питање од највећег историјског значаја.

Такође, у закључцима се наводи да се, у складу са темељним постулатима међународног јавног права, Споразум о нормализацији односа између тадашње СР Југославије и Републике Хрватске из 1996. године ни у ком случају не може третирати као документ којим се признаје граница на Превлаци по жељи званичног Загреба. Разлог за такав став је потпуно јасан и правно утемељен, пошто су у том моменту спорну територију на полуострву Превлаци под својим мандатом контролисале војне снаге Уједињених нација, што искључује једнострана тумачења суверенитета.

Полазећи даље од члана 2. Протокола о привременом режиму уз јужну границу из 2002. године, који је као правни документ и даље на снази и који тренутно регулише специфичне односе између Републике Хрватске и Црне Горе на спорној територији полуострва Превлаке, стручњаци су заузели чврст став. Они сматрају да, уколико у наредном периоду не буде било могуће путем дипломатских преговора доћи до праведног рјешења које Рт Оштро оставља у трајно власништво државе Црне Горе, поменути Протокол као актуелни документ мора да остане и даље на снази у свом пуном капацитету.

Противправне одлуке Бадинтерове комисије

Учесници округлог стола подвргли су оштрој правној критици одлуке некадашње Бадинтерове комисије. У закључцима је наведено да приликом арбитраже у поступку насилне дисолуције наше бивше заједничке државе, ова комисија није узела у обзир ниједно уставно рјешење бивше међународно признате и независне државе и оснивача Уједињених нација СФРЈ. Умјесто тога, Бадинтерова комисија је узела у обзир искључиво оно рјешење које је проузроковало највећа унутрашња спорења, несугласице и детерминисало крваве сукобе, а то су биле административне границе између република. Те административне линије, како је наглашено, никада нису биле разматране нити званично усвојене у Народној скупштини Југославије, па самим тим нису ни могле представљати уставну категорију нити валидно међународно-правно рјешење.

Проглашавањем тих лабилних републичких граница за међудржавне, Бадинтерова комисија не само да је долила уље на ратну ватру деведесетих година, већ је директно дерогирала Повељу Уједињених нација. Тиме се ова комисија отворено сврстала у противнике суверенитета као кључног постулата државе у међународном јавном праву и међународном јавном поретку уопште.

Имајући у виду историјску димензију статуса Рта Оштро, принцип uti possidetis који се у међународном јавном праву користи приликом неких међудржавних разграничења, а који је у поступку дисолуције бивше Југославије наметнула Бадинтерова комисија, те принцип правичности који је такође конститутивна правна норма међународног јавног права, донесен је јасан закључак. Због непоправљивих штетних посљедица које у перспективи могу настати по Боку Которску и Црну Гору уколико Рт Оштро не остане под пуном јурисдикцијом наше државе, а узимајући у обзир првенствено војностратешко-безбједносни аспект, линија разграничења између Републике Хрватске и Црне Горе мора да буде искључиво копнена, док Рт Оштро и одговарајући дио територије која га прати и на који се наставља мора да остане у власништву Црне Горе.

Искуство међународне арбитраже и улога Боке

Размишљајући о преношењу спора пред међународне судове, учесници су подсјетили на историјски контекст савремене епохе. Од Кампоформијског мира, преко Бечког и Берлинског конгреса, па све до Бадинтерове комисије деведесетих година, Црна Гора и Бока Которска се никако не могу похвалити да су имале објективан и равноправан третман код међународних политичких и судских инстанци и тијела. Због тог изразито негативног историјског искуства, донесен је чврст став да се, уколико не дође до правичног разграничења које Рт Оштро оставља у посјед Црне Горе, овај спор ни у ком случају не смије лакомислено преносити на било коју међународну инстанцу, било судску било арбитражну.

Због огромног значаја који Рт Оштро има за територијалну цјеловитост Боке Которске и цијели бококоторски залив, наглашена је и једна историјска чињеница. Бока Которска и Бокељи су у заједничку државу Јужних Словена унијели Боку Которску као потпуно цјеловиту територију. С обзиром на то, као и на несумњиви допринос који је својевремено Комисија Општине Херцег Нови дала приликом мукотрпног склапања актуелног документа Протокола из 2002. године, заузет је став да Бока Которска мора да делегира и има свог сталног представника у Владиној Комисији која ће припремати званичне ставове, документа и стратегије за будуће преговоре о статусу Рта Оштро и полуострва Превлаке.

Порука локалне самоуправе и консензус

Покровитељ овог стручног скупа била је Општина Херцег Нови. Поздрављајући присутне учеснике у име Општине Херцег Нови, потпредсједник Општине Иван Отовић је у свом обраћању казао да је потпуно тачно да се о коначном питању Превлаке неће одлучивати на локалном нивоу, али је додао да је обавеза и дужност локалних самоуправа да се далеко активније укључе у рјешавање оваквих виталних питања. Он је нагласио да ми имамо историјску обавезу да штитимо оно што сматрамо да је наш витални интерес.

Отовић је са жаљењем констатовао да у друштву попут нашег, гдје постоје дубоке подјеле које трају већ деценијама, ми данас не можемо лако да се окупимо чак ни око нечега што бисмо могли назвати заједничким националним интересом, јер многе темељне ствари у црногорском друштву још увијек нису јасно дефинисане. Ипак, он изражава увјерење да питања попут Превлаке могу и морају да уједине велики број грађана Боке Которске и Црне Горе. Посебно је нагласио значај гласа невладиног сектора, јер они својим дјеловањем могу и морају да изврше притисак на доносиоце одлука, пошто је ово прије свега прворазредно политичко питање које може драматично да обликује како будућност општине Херцег Нови, тако и саме Црне Горе. За Отовића је питање граница темељ сваке државе око којег се мора постићи апсолутни национални консензус.

Потпредсједник херцегновске општине је упозорио да тренутну комплексну ситуацију у којој се налази Црна Гора многи из окружења желе да искористе како би је уцјењивали. Насупрот томе, ми морамо показати да као народ посједујемо и државничко знање и државничку мудрост, без обзира на све отежавајуће околности које постоје како у подјељеном црногорском друштву, тако и на полицентричној и разнородној политичкој сцени у Црној Гори. То значи да и академска јавност, и невладин сектор, и доносиоци одлука овдје морају заједнички да дају свој пуни допринос. Потребно је наћи минимум заједничког дјеловања, јер сви добро знамо колико се једном утврђене границе тешко мијењају у будућности, поготово данас у уједињеној Европи. С обзиром на то да је управо наш народ највише патио због прекрајања и неправедних граница кроз историју, морају се извлачити поуке из прошлих времена. Не треба пристајати на све, али се мора бити врхунски припремљен, јер Превлака није тема коју треба да гура само један политички ентитет – то је оно што чини једно друштво друштвом, а један народ народом, закључио је Иван Отовић.

Ширење хрватских потраживања и логор Лора

У свом опсежном излагању, др Жарко Лековић из Историјског института Црне Горе детаљно је анализирао проблем Превлаке кроз историјску, геополитичку и војну димензију. Он је нагласио да Црна Гора свакако треба да гради најбоље могуће односе са свим својим сусједима, па тако и са Републиком Хрватском, а на принципима међусобног поштовања, равноправности и прокламованих европских вриједности. Међутим, он је јасно упозорио да се витални државни интереси ни у ком случају не могу и не смију подредити туђим експлицитним захтјевима према имовини и територији Црне Горе. Према његовим ријечима, само потпуно транспарентан приступ може одговарати интересима свих грађана, док поданичко ћутање никада не води стварном рјешавању проблема.

Др Лековић је примјетио да сваки пут када се у јавности учини да је Црна Гора учинила важан корак ближе Европској унији, из званичног Загреба одмах стижу оштре напомене на рачун отворених питања, али се оне редовно формулишу искључиво по мјери хрватских националних интереса. Списак тих потраживања се из године у годину неконтролисано шири, док се истовремено сва питања од суштинског значаја за Црну Гору свјесно прећуткују. Тако се, напримјер, уопште не отварају мучна питања кривичне одговорности за страшне ратне злочине почињене над нашим грађанима у сплитском логору Лора. Исто тако, Хрватској је данас одједном споран и школски брод „Јадран”, иако је он већ дугим низом деценија нераскидиво и функционално везан за Црну Гору.

По питању саме Превлаке, Хрватска упорно инсистира на разграничењу на мору, због чега се др Лековић оправдано запитао да ли у скоријој будућности можемо очекивати и постављање радикалног питања коме заправо припада читава Бока Которска. Он је подсјетио да је у више наврата хрватски премијер Андреј Пленковић јавно набрајао услове за добијање хрватског „зеленог свјетла” за ЕУ интеграције, при чему је гранични проблем са Црном Гором истакао као дефинитивно главну препреку. Укратко речено, уколико се до самог уласка Црне Горе у европску породицу не ријеши овај гранични спор, Хрватска ће примијенити потпуно исти модел притиска какав је својевремено Љубљана примјењивала према Загребу. Тада су Словенци, управо због граничног спора у Пиранском заливу, годину дана држали у потпуној блокади наставак преговора Хрватске и Европске уније. Иако је званични Загреб тада свечано обећао да такве блокаде у будућности неће примјењивати ни према једној земљи у региону, те се приликом уласка у ЕУ обавезао да ће бити чак и сигуран мост за будуће чланице, то се није догодило. Хрватска је брзо заборавила ово своје јавно обећање и сада отворено уцјењује Црну Гору. Поводом ових учесталих захтјева и уцјена, др Лековић је закључио да се ту ради о нездравим територијалним и имовинским аспирацијама на штету Црне Горе.

Ипак, посматрајући ствари кроз контекст европских интеграција, Лековић признаје да Хрватска као пуноправна чланица ЕУ тренутно има у рукама моћан механизам условљавања. Иако су званични Загреб и Подгорица више пута декларативно нагласили да проблем желе да ријеше билатералним путем, а уколико то не успије, спремни су да изиђу пред Међународни суд правде у Хагу и прихвате његову арбитражу. Овај спор је, заправо, класичан примјер веома успјешног „замрзавања конфликта” путем Протокола из 2002. године, који је донио дугорочну стабилност на терену и показао да је тада постојала минимална добра воља са обје стране. Међутим, коначно рјешење на мору, било кроз билатерални уговор или кроз арбитражни поступак у Хагу, на крају ће ипак бити неопходно.

Ексклузивна свједочења о дејтонским преговорима
Професор међународног права са Београдског универзитет, др Бранко Ракић, упозорио је јавност да чланство у Европској унији никада није право које се аутоматски стиче простим техничким испуњавањем задатих услова, из простог разлога што свака појединачна држава чланица може у било ком тренутку потпуно блокирати пријем неког кандидата. Он је нагласио да је Превлака, са чисто безбједносног аспекта, од далеко већег и виталнијег значаја за Црну Гору него што је за Хрватску, те би због тога све будуће дипломатске преговоре требало водити врло опрезно, чврсто се ослањајући на раније преговарачке позиције и историјска документа која у потпуности иду у прилог оправданим црногорским захтјевима.

Др Ракић се осврнуо и на статус овог проблема пред Уједињеним нацијама, истичући да се питање Превлаке у Савјету безбједности и даље формално сматра спорним, али под специфичном агендом „ситуације у Хрватској”. Према његовом стручном мишљењу, то је заправо чист резултат инерције која је створена специфичним ратним условима у којима је посматрачка војна мисија Уједињених нација на Превлаци (UNMOP) својевремено формирана као потпуно независна мисија. Због тога та формална квалификација у УН не може и не смије да има трајни правни и политички значај на штету Црне Горе приликом доношења коначног рјешења.

Веома занимљиво и за јавност драгоцјено било је излагање Новљанина, професора др Милана Милановића. Он је своје научно излагање хронолошки и тематски повезао са судбоносним дешавањима из епохе када је потписиван Дејтонски мировни споразум, те са током дипломатских преговора који су се водили непосредно након тога током 1996. године. О овим догађајима се, како је професор истакао, данас у јавности врло мало говори, а њему су лично и до детаља познати јер је у то вријеме обављао функцију помоћника у једном од кључних министарстава у Влади тадашње Савезне Републике Југославије, при чему му је Превлака као рођеном Новљанину била и завичајна тема.

Професор Милановић је објелоданио да су тадашњи тајни преговори о Превлаци и потенцијалној размјени територија током 1996. године представљали врло озбиљан покушај финализације дејтонских принципа и то кроз модел директне територијалне компензације. Срж тих комплексних преговора чинио је тада усаглашени, али на крају никада потписани споразум о начелима размјене територија који је веома прецизно дефинисао три главна стратешка правца дјеловања. Први правац је подразумијевао да се одређени дијелови залеђа Дубровника, који су се тада налазили у саставу Федерације БиХ и Републике Српске, уступе Републици Хрватској како би она осигурала дубровачко залеђе. Други стратешки правац се односио на омогућавање директног излаза Републике Српске на отворено море и то кроз договорени територијални појас у пределу Конавала који би јој заузврат уступила Хрватска. Трећи, кључни елемент ове велике геополитичке слагалице била је комплетна размјена територије Превлаке, тачније ширег подручја Рта Оштро, између Републике Српске и Црне Горе, а уз тадашњу пуну сагласност Босне и Херцеговине.

Тадашњи предсједник Србије Слободан Милошевић је врло чврсто инсистирао на томе да је оваква тројна размјена простора потпуно логично и обострано корисно решење за трајни мир, док хрватски предсједник Фрањо Туђман у том тренутку примарно тежио потпуној демилитаризацији тог појаса и осигуравању апсолутне слободе пловидбе за своје бродове, при чему тада уопште није унапријед искључивао даљи дијалог о територијалним корекцијама на самом терену. Професор Милановић се у свом излагању посебно осврнуо на важан састанак који је одржан у Женеви у марту 1996. године, а који је касније у својим свједочењима посебно освијетлио непосредни учесник у тим тешким преговорима, тадашњи савезни министар спољних послова Живадин Јовановић.

Према ријечима професора Милановића, помињање ових крупних дипломатских и државничких договора из Дејтона и Женеве, и данас послије пуне три деценије има дубок смисао. Оно најбоље показује све оне нагомилане проблеме који недвосмислено проистичу из сукобљених геостратешких интереса великих сила, који се по неписаном правилу увијек ломе преко леђа малих народа на Балкану. У овом конкретном случају, чак и детаљно договорена размјена територија, која је тада фигурирала као изгледно и за све три стране потпуно прихватљиво рјешење, дефинитивно пропада у тренутку када су Сједињене Америчке Државе као водећа свјетска сила одлучиле да из својих разлога одустану од тог концепта. Тако је крупно стратешко рјешење замењено пуким привременим потписивањем Протокола између СР Југославије и Хрватске о привременом режиму 2002. године. Самим тим, Превлака и Рт Оштро су и у Дејтону и касније званично означени као спорна територија. И пошто тај концепт због интереса великих сила није успио, а имајући у виду све катастарске, власничке, демографске, судске, управне, војне, привредне, поморске и комуникационе документе који нам иду у прилог, актуелне власти Црне Горе данас ни убудуће у међудржавном разграничењу не смију одустати од својих виталних државних и народних интереса, нити подлећи било чијим јефтиним обећањима или пак недобронамјерним савјетима и уцјенама, закључио је професор Милановић.

Историјски документи Општине Херцег Нови
У рад округлог стола се својим излагањем укључио и др Драго Шеровић, који је био први предсједник НВО Матица Боке. Ова невладина организација је остала упамћена као прва која је у јавности храбро и отворено лоцирала проблем Превлаке као приоритетан. Др Шеровић је детаљно подсјетио на све оне комплексне активности које су Општина Херцег Нови и Матица Боке заједнички водиле током напетих преговора о Превлаци који су се одвијали током 2002. године. Он је истакао да је локална заједница тада чврсто инсистирала да по сваку цијену буде укључена у тај затворени процес и да се ово суштинско питање никако не рјешава на штету грађана Боке и државе Црне Горе. Управо захваљујући великом активизму чланова Матице Боке, тадашњи чланови Савезне владе СРЈ лично су допутовали у Херцег Нови како би локалној јавности и грађанима поднијели детаљан извјештај о реалном стању по питању Превлаке.

Др Шеровић наводи да су тада локалне представнике обавијестили да је за сва неријешена гранична питања са Републиком Хрватском задужена посебна Експертска комисија, састављена од искусних чланова савезне администрације и тадашњих чланова Владе Црне Горе. Та Експертска комисија је по питању Превлаке имала свега два радна састанка са одговарајућом државном комисијом Републике Хрватске. На том првом заједничком састанку су углавном усаглашена само протоколарна питања и грубо утврђена динамика будућег рада, док је на другом састанку свака преговарачка страна званично изнијела свој предлог решења. Том приликом су тој Експертској комисији званично предата баш сва прикупљена документа у вези са Превлаком којима је у том моменту располагала Општина Херцег Нови.

У директном и оштром разговору који је тада вођен, локални лидери су јасно предочили све погубне посљедице евентуалног неправичног рјешења по будућност Боке, Црне Горе и Савезне Републике Југославије. Тада је ултимативно захтијевано да се питање Превлаке ни у ком случају не рјешава у некаквом тајном пакету са осталим спорним питањима између двије државе, јер територија Превлаке никада не може бити предмет политичке трговине. Исто тако, захтијевано је да општина Херцег Нови мора бити у сталном и свакодневном контакту са члановима државне комисије. Ово питање је детаљно расправљано и на чувеној 15. редовној сједници Скупштине општине Херцег Нови која је одржана 17. јуна 2002. године, гдје је тадашњи предсједник општине Ђуро Ћетковић веома детаљно и темељно информисао све одборнике о свим информацијама које су добијене од чланова експертске комисије. Већ 6. септембра исте године у општини је стручно израђена и дистрибуирана званична информација о основама за рјешавање разграничења СРЈ са Хрватском у зони Превлаке. У том важном документу била је садржана дубока стручна анализа докумената из млетачког и аустроугарског периода, затим периода Краљевине Југославије, као и Федеративне Народне Републике Југославије. Др Шеровић је на крају посебно нагласио да су изради овог капиталног локалног документа својим огромним радом допринијели угледни чланови Матице Боке, попут пуковника Мирослава Телебака, као и др Илије Павловића, који је о овој теми написао и за собом оставио изузетно вриједну научно-историјску књигу.

Сведочанство војника: Снабдевање је ишло из Херцег Новог
У раду округлог стола веома запажено и енергично учешће узео је познати Невесињац, пуковник Мирослав Телебак. Он је читав свој радни и војни вијек као високи припадник ЈНА провео управо у војним објектима на Превлаци и у Боки, због чега у нашој јавности има веома мало личности које попут њега до у детаље познају војну и животну историју Превлаке, као и све раније активности око покушаја да се овај замршени гордијев чвор црногорске политике и дипломатије ријеши праведно за све стране. Он је пред присутнима снажно поновио свој експлицитан став који је касније у потпуности ушао и у званичне закључке овог скупа – такозване Авнојевске границе никада у историји нису званично верификоване нити усвојене у Савезној скупштини у Београду, нити у било којој бившој Републичкој скупштини Југославије.

Пуковник Телебак је логички објаснио да на Превлаци никада није била утврђена граница на мору, а јасан правни аксиом гласи да ако нема утврђене границе на мору, онда не може бити ни легалне границе на копну. Он је посвједочио да су кроз историју сви послови везани за функционисање војске – почев од комплетног платног промета, преко снабдијевања електричном енергијом, исхране, затим редовних банкарских исплата за лично особље ЈНА, па све до снабдијевања пијаћом водом и техничког одржавања путног појаса – увијек и без изузетка били везани искључиво за општину Херцег Нови, а никада за Дубровник. Сваки историјски господар који је у прошлим вјековима управљао Боком Которском, аутоматски је управљао и режимом живота војника на полуострву као и комплетном војном имовином. Та земља је, према ријечима пуковника, током историје више пута потпуно легално откупљивана и веома скупо плаћана, тако да су хрватска потраживања на која се неко у Загребу данас гласно позива правно потпуно без основа.

Телебак је отворено упозорио да се све Владе Црне Горе већ превише дуго пасивно односе према проблему Превлаке. Посебно се то, према његовом мишљењу, може рећи за период након судбоносне 1997. године и тадашњег великог политичког разлаза унутар јединственог ДПС-а, од када се проблеми Превлаке у Подгорици континуирано и свјесно минимизирају. Превлака је истински стуб суверенитета државе Црне Горе, јер географска и историјска Бока Которска без Превлаке и насупрот ње позициониране тврђаве Арзе на полуострву Луштица едноставно не чини ону природну и безбједносну цјелину која је историјски увијек била једно. То би морало бити заштићено и у будућности, закључио је пуковник Мирослав Телебак, чије је излагање прекидано бурним аплаузима свих присутних учесника овог скупа.

Нетранспарентни преговори „испод радара“
У наставку рада, Гојко Матијашевић, који обавља функцију секретара херцегновског ОБНОР-а 1941–1945, прочитао је исцрпан званични реферат познатог војног стручњака, адмирала Бошка Антића, који због здравствених разлога није могао лично да присуствује овом округлом столу. Адмирал Антић је у свом писменом обраћању јасно истакао да данас, са чисто војног и геостратешког становишта, сама Превлака као изолован војни објекат представља апсолутни кључ за одбрану читаве Боке Которске. Разлог лежи у чињеници да се са те позиције директно визуелно и радарски контролише не само улаз у Бококоторски залив, већ и комплетно територијално море у његовом далеко ширем захвату. Превлака као чисто одбрамбени објекат у рукама Црне Горе не представља апсолутно никакву опасност за Републику Хрватску, нити на било који начин угрожава слободну пловидбу бродова у међународним водама, те због тога нема нити једног оправданог разлога да она не припадне Црној Гори, чији је она потпуно природни географски дио, навео је у свом писму адмирал Антић.

Предсједник Савјета НВО Боке, Машан Ерцеговић, нагласио је на крају да је овај цијели скуп хитно инициран у јавности као оправдан одговор на најновије императивне захтјеве и притиске Републике Хрватске. Ти притисци су се додатно интензивирали након што је крајем 2024. године дата начелна сагласност на затварање поглавља 31 у преговорима са ЕУ.

Ерцеговић сматра да су ови хрватски захтјеви, који се директно тичу стратешких питања исцртавања државне границе и одузимања територија, постали посебно тешки и оптерећујући за све становнике Боке Которске. Залив се мора посматрати као јединствена и недјељива цјелина, а Превлака је ту најважније питање нашег територијалног интегритета. Он је посебно упозорио јавност да постоји велика и оправдана забринутност због тренутних „нетранспарентних” преговора који се између Подгорице и Загреба одвијају далеко од очију јавности и потпуно „испод радара” медија. Док се у званичним медијима повремено пласирају умирујуће информације како су разговори наводно на добром путу, то искуснијим аналитичарима оправдано сугерише да се иза кулиса спремају штетни компромиси, а на директну штету државног интегритета и суверенитета Црне Горе.

Прије самог финалног доношења и усвајања заједничких закључака, у отвореној дебати учесника округлог стола, коју су веома професионално модерирали познати херцегновски новинари Душко Давидовић и Бранка Денда, јавно је изречено да се актуелни министар спољних послова Црне Горе Ервин Ибрахимовић крајно штетно и неодговорно понаша на својој функцији, нарочито када је у питању рјешавање проблема Превлаке и других виталних питања од националног значаја. Оно што је на самом крају скупа препознато као највећи разлог за бригу јесте евидентна незаинтересованост младих генерација за ову тему. Учесници су јасно поручили да је тема Превлаке од пресудног значаја управо за младе и оне који тек долазе, јер ако се ово питање сада прећути и штетно ријеши, оно ће остати као огроман и тежак камен око врата свим будућим генерацијама у Боки Которској.

Текст и фото: Здравко Шакотић

Преузето са: Слободна Херцеговина