ДР ДИЈАНА ГОМИРАЦ: Свакодневно свједочим да корону најтеже преброде невакцинисани пацијенти и они који болест потцијене
ДИЈЕТЕ ИЗ КОЛОНЕ ДАНАС ЛИЈЕЧИ ЉУДЕ ОД КОВИДА
– Вријеме у коме живимо памтиће се по глобалној пошасти – корони, а као хероји издвојили су се љекари који су се од првог дана нашли на „првој линији” у мисији очувања здравља пацијената.
Једна од њих је и докторка Дијана Гомирац, запослена у Дому здравља Др Милорад Влајковић Барајево. Ова рођена Личанка већ дуже од годину и по дана ординира у ковид амбуланти у Вранићу.
– Била сам члан прве екипе из наше установе која је радила са ковид пацијентима. У тај систем сам ушла док се о самој болести скоро ништа није знало. Радила сам у „црвеној зони” док се и сама нисам заразила. Међутим, то је била прилика да на личном примјеру много научим о самој болести што се касније показало као веома корисно. Након боловања добровољно сам се вратила у „црвену зону” са кратком паузом коју сам провела на служби имунизације против ковида.
Како изгледа рад у ковид амбуланти?
– У нашем Дому здравља, тежак задатак борбе против ковида је преузела млађа екипа љекара. За рад нас је припремила и потпуно обучила др Милица Чотрић. Смјене трају и по 15 часова. Изузетно је напорно, јер је неопходна константна концентрација. Мала грешка може неког коштати живота, а лимитиран је број медицинског особља, који је сада поред опште праксе распоређен на рад у ковид амбуланту и на имунизацију.
На основу искуства како би Ви дефинисали ову болест?
– Саму болест је тешко дефинисати због широког спектра симптома који се јављају. Неко је поднесе као обичну прехладу, а код некога се болест заврши смртним исходом. Грађане додатно збуњују и медији који некад објаве непровјерене, па чак и контрадикторне информације. Најтеже ствари са којима се сусрећемо у амбуланти су згрушавања крви и упале плућа. Опасност код упале плућа је што се некад јављају без конкретних симптома, па се људи, потцјењујући болест, касно јаве на преглед, и то се дешава у свим узрастима. Зато су редовне контроле изузетно важне, чак и када је наизглед све у реду. На почетку пандемије, посебно након личног искуства, ковид се могао лако разликовати од осталих респираторних обољења. Временом је постало сложеније, јер су се симптоми скоро потпуно изједначили.
У ВРАНИЋУ СЕ ЛИЈЕЧЕ И БЕОГРАЂАНИ
Да се добар глас далеко чује потврдили су нам и пацијенти ове установе. Неки од њих, мада имају своје здравствене картоне по београдским домовима здравља, одлучили су да се лијече у овој приградској општини, а као разлог наводе висок степен посвећености медицинског особља. Причају да су током болести могли да контактирају др Дијану Гомирац ван радног времена и затраже савјет или помоћ.
– Пандемија је здравство увела у ванредну ситуацију којој се сви прилагођавамо. Због сложености неких случајева пацијентима дајемо и приватни број телефона да би их посавјетовали и проблем ријешили ван радног времена. Посебно се бринемо за оне пацијенте које смо упутили у болнице. Најгоре је када се неко касно јави на преглед, а већ је очигледно да су плућа у лошем стању. Колико год се трудили да дамо свој максимум у таквим случајевима шансе за опоравак су минималне. Зато апелујем на све грађане да чим осјете први симптом не оклијевају, него пожуре да се јаве у своју ковид амбуланту.
- Грађане често збуњују и медицински стручњаци који износе опречна мишљења.
– Не могу довољно да истакнем колико је важно поштовање мjера, а прије свега бих подвукла важност вакцинације. Свакодневно свједочим томе да вакцинисани пацијенти имају знатно лакше симптоме и много се брже опорављају, док неки немају никакве знакове болести.
- Да ли бисте издвојили неку од вакцина?
– Свака је добра! Ако се код вакцинисаних јаве компликације, оне углавном настају због кашњења с јављањем на преглед.
- Да ли пацијенти имају повјерења у младе љекаре?
– Како смо потпуно прекривени заштитном опремом, пацијенти нас тешко и препознају, поготово када дођу први пут. Након сазнања да су позитивни, забораве и ко их је прегледао. Међутим, долазећи на контроле њихово повјерење расте. То је примјетно и код старијих људи који су навикнути на свог изабраног љекара код кога се лијече годинама. Веома је важна добра комуникација, јер је ковид непредвидива болест. Дешава се да је неки од заражених ујутру добро, а до вечери већ отежано дише.
– Чврсто вјерујем у тезу да је огроман број болести заправо манифестација психичког стања. Због тога бих вољела да специјализујем психијатрију. Психосоматика у Србији није толико заступљена, а све је јасније да често лијечимо посљедицу, док је узрок скривен у тајнама ума.
– У породици имам три љекара. Посматрајући њихов рад схватила сам да је то најхуманији позив. Факултет сам завршила на буџету, без стипендија, уз финансирање од стране родитеља. Током студија предмете нисам дијелила на лакше и теже. Истина, нисам се проналазила у предметима који нису везани директно за здравље људи, попут статистике. Највише ме је привлачио конкретан рад и непосредан контакт са људима.
- Какву емоцију у Вама буди помен родног града ?
– Книн је само мјесто мог рођења. Мој завичај је заправо Лика, односно Врховине. То је прелијепо мјесто чијој чаролији доприноси близина Плитвичких језера и мора. Из завичаја сам отишла са непуне три године, али у себи носим идиличну слику Лике и живота са мојом породицом. Сваки одлазак у завичај послије рата будио је у мени успаване успомене и нове емоције које се крећу од туге до радости. Увијек настојим да позитивне емоције превагну. Вјероватно су страхоте рата, избјегличке колоне претешке за дjечју душу, па сам их због тога потпуно потиснула из својих сjећања.
- Можете ли нам нешто рећи о поријеклу презимена Гомирац?
– Презиме Гомирац потиче из мjеста Гомирје. Ријеч је о мјесту које се налази у Горском Kотару, а у њему се налази најзападнији српски манастир у Европи посвећен Светом Јовану Претечи. Њега су крајем 16. вијека основала тројица калуђера из манастира Крка. Још у 17. вијеку неколико породица је из Гомирја прешло у село Дуги Дол поред Врховина, одакле данас долазе сви Гомирци. Наша слава је Ђурђевдан.
Данас се може чути како Хрватска има великих проблема са медицинским кадровима. Да ли некад помислите какав би био Ваш животни и професионални пут да сте остали у Лици?
– Никад не реци никад, али себе, заиста, не видим у Хрватској. Вјерујем да није било рата и избјеглиштва да би ми животни пут био много лакши, јер смо тамо имали и материјалну и социјалну подлогу. Моји родитељи често кажу да материјални губици јесу велики, али мјерљиви, док је ненадокнадив губитак драгих људи и пријатеља. Овдје смо створили нови живот. Овдје сам се школовала, стекла пријатеље, добила посао. Много добрих људи ме веже за Србију и план ми је да своју будућност градим овдје.
Трифко Ћоровић/СРПСКО КОЛО БРОЈ 68
