Дреновац и Смиља, заједничка судба страдалника
Осамдесетшестогодишња Смиља Шево, једина је преостала становница Дреновца Осредачког. Живи сама са четири мачке, запуштена и у условима недостојним и животиње, а камоли човека.
Било какву причу у Дреновцу Осредачком тешко је започети, макар и покушајем објашњења где се налази и коме припада, а да неком ко нема пуно везе са овим крајем на Тромеђи, иоле буде јасно и разумљиво. Дреновац је једно село састављено од два, једног Осредачког које припада РХ и другог, а готово истог, Босанског Дреновца које припада БиХ. Иста локација поделила их је на две стране, хрватску и босанску, административне припадности на две општине Грачачку и Граховску, и на три путна правца којима се до Дреновца долази.
У погранично подручје Дреновца, било да сте кренули из правца Босанског Грахова, Личке Калдрме или Стрмице не може се без пограничне пропуснице коју имају мештани или дозволе надлежне Полицијске управе у Книну, Грачацу или Грахову. Уз претходно најављен долазак и одобрење истог, на постављеним рампама сачекаће вас полицијски службеници да исте откључају, а потом их опет закључају кад истекне време посете. Друга препрека ка Дреновцу, једном или другом, макадамски је пут на који се, без адекватних теренских возила, треба одважити храброшћу, истакнутим возачким вештинама или физичком кондицијом како би се савладали водом оронули терени, брдски превоји, узани камени мостови високо изнад Бутижнице, преласци преко реке и пруге, без било какве смернице и путоказа.
Након свега наведеног, тешко је замислити историју дреновачких села, у не тако давној прошлости, када је овим крајем пролазила чувена Унска пруга, саобраћало на десетине возова дневно на релацији Книн-Бихаћ, али и до Загреба и Београда, а фазу поодмаклих радова на деоници аутопута Загреб – Сплит прекинуо рат. Само три деценије након тога довољно је било да време, природа и људи затру готово сваки траг тог животног постојања. Од некадашњих радничких барака није остало готово ништа, железничка станица „Босански Дреновац” девастирана и растињем обрасла једва одолева свом коначном нестанку, а изданци стабала, корова и свакојаког шибља убрзано отимају и себи присвајају и трачнице и саму пругу.
Судбина Дреновца, како Осредачког тако и Босанског, готово је идентична, иако је један у склопу државе која је равноправна чланица ЕУ, а други оне која још није ни близу тог чланства. Њихови стални мештани живе сличним начином живота, без струје, телефона, интернета, трговине, доктора, асфалта, готово без било каквог додира са цивилизацијом. Ако је судити по статистици бројности становништва и реалним стањем на терену, ипак је више оних који су успели да преживе ван граница ЕУ.
– Нас сталних становника овде у Босанском Дреновцу је седам-осам, иако нас у летњем периоду буде и више. Од тога и једно дете. Моја сестра и зет су се вратили из Новог Сада, овде су добили сина и мали сад иде у осми разред. Општина Босанско Грахово му је осигурала превоз па сваки дан долазе по њега и враћају га из школе у Грахову. Само да видите тај пут, то је Боже сачувај, гори него тај из правца Книна којим сте дошли. Ми сви имамо босанске папире, имамо и пограничне пропуснице, али више гравитирамо Книну него Грахову. Не долази нам више ни покретна трговина, имамо соларне панеле, али то је ништа, не може се поредити са струјом, о сигналу за телефон да и не говорим. Немамо ништа – укратко нам појашњава Мирко Јарић из истоименог засеока у селу Босански Дреновац. Након што му се отац упокојио и он се вратио кући, времешној мајци која је остала сама. Није запослен па домаћинству придоноси кроз физичке послове које обавља. На питање како ће и шта ту онда, одговара питањем: „А где ћу?”
– Ево ложим ватру па мало задимило, мокра дрва. Хоћете ли ући унутра, да вам скувам каву? – понуди уз топао осмех добродошлице.
Иако је киша почела да пада, тешко се могло било где унутра склонити. На вратима Смиља окружена са четири мачке, једино друштво које свакодневно има већ годинама. Иза њених леђа мрачна просторија испуњена димом, без светла и без зрака, са унутрашношћу коју је тешко речима исказати. Отворена вратанца на шпорету из којег се назире пламен, на плочи мокра дрва која суши од влаге. Ни поред светла батерије, коју Смиља нема, тешко би се ту могло ходати и остати дуже од минуту. Дима је било свуда изузев у постојећем димњаку који се од чађи једва назирао. Фрижидер који не ради, кревет, ако се тако може и назвати, стол и столица са нешто чађавог суђа и остатака хране.
Смиља је рођена 1938. године у селу у којем и данас живи. Радни век провела је радећи као чистачица на већ поменутој железничкој станици. Није се удавала, остала је да живи са родитељима све до њихове смрти. Избеглички пут одвео ју је у Србију, код рођаке код које је живела једно време пре него што се поново вратила у Дреновац. Од најближе родбине остала јој је још рођена сестра, од ње старија Сава, која данас болесна и повремено дементна живи у Грачацу.
– Кад остариш онда никоме и не требаш. Кад сам била млада волела сам радити, дочекати и испратити свакога. Родитељи ми били живи, њима се једино овде свиђало, па смо ту и остали. Кад је рат дошао одем код стричевића у Београд, после се сама вратим овде. Тад је било још људи, али помреше временом и више никога нема. Била је једино Зора ту, али и њој је умро син па је отишла зимус у Србију. Дали су ми и неку пензију, али је то Сава дизала и слала ми док је могла. Она је сад оболела па не може, не знам шта је са тим. Дођу ми из Црвеног крста па нешто донесу, а и Ђуро некад дође па ми крух донесе, па поделимо ја и мачке. Ако хоћеш узми две и понеси, мени нека две остану – говори Смиља једва стојећи, једном руком придржавајући се за врата, а другу кријући иза леђа.
На питање шта јој је са руком каже како ју је сломила пре две-три године, кад је вани све поледило, а она ишла до чесме по воду. Иста јој је временом сама прерасла па данас као да више и не припада њеном телу.
Ником терет до самом себи
Поред куће соларни панел, иза врата претварач на којем се та сунчева светлост у струју претвара, али струје ни у сијалици ни у фрижидеру нема. Тражила је, вели, одавно у Грачацу да јој то неко поправи али су јој, како каже, рекли да јој квар поправи онај ко је систем и поставио. Мислили су, ваљда, на фирму која је по завршетку пројекта постављања соларних панела у Дреновцу 2016. године, напустила ове крајеве.
– Имам кревет, али је продеран, а шпорет не вуче. Шта ви можете ви донесите, ја све примам. Некад нешто скувам али не могу, тешко ми је са једном руком овако. Дивљи је ово живот, не знам ни ја какав је – каже Смиља.
На помен могућности да оде у дом, јер би јој тамо било и боље и чистије, ни гладна ни жедна не би била нити би се овако патила, Смиља даје већ спреман одговор.
– Не бих ја у дом, па како ми је, тако ми је. Ја сам све пребила преко својих леђа, од Дреновца до Београда и нигде места немам, нико те не види, нико те не чује, нити те ко воли, нити коме требаш. Овако дураш и ниси никоме терет. Дођу ми ови из Грачаца, из Црвеног крста, некад на десет дана, некад једном месечно, како могу. Раде и они људи, имају оваквих свуда, али увек донесу нешто – наводи Смиља.
Једну од жена коју Смиља помиње, запосленицу Црвеног крста у Грачацу, Милку Цвјетковић, упитали смо да нас боље упути у Смиљино стање, иако то након сусрета са њом није тешко закључити.
– Ситуација са Смиљом је заиста комплексна и ми не видимо начин како јој помоћи а да то није једнократно. Једино решење за њу било би да је сместимо у дом за старије и немоћне, али она то категорички одбија. До пре пар година још је и некако могла сама, а сада сте се уверили у каквом је стању. Ми имамо обавезу једном месечно да је обилазимо, али смо то у последњих месец дана направили четири-пет пута. Доводили смо социјалну радницу, показивали јој фотографије дома, али је све било узалуд. Пре петнаестак дана кад смо долазили затекли смо је како је, ложећи ватру, себи запалила прамен косе. Видели сте јој руке, унутрашњост те куће, али она одатле не жели. Она има пензију коју је до пре годину дана примала њена сестра, она би јој узимала неке намирнице и слала по некоме. Након што се сестра разболела, постала делимично дементна, ми смо службеним путем једва ушли у траг код које банке уопште има отворен рачун. Већ неко време ту пензију нико није подизао и сада треба службеним путем, посредством сестре јој Саве или чак одвожењем Смиље у Грачац, решити да она тај новац преузме. Нису то неки новци али њој јесу, да јој се неке намирнице бар узму, али све то опет није трајно решење – појашњава нам Милка.
На питање које упућујемо Смиљи, шта једе, она кратко одговара да некад нешто, некад ништа, додајући да јој је најтеже ових још месец и по дана колико је, како каже, од зиме остало, па ће на пролеће опет неко доћи који дан у село. Тада јој је лакше, свратиће и до ње да јој нешто донесу.
При растанку испратила нас је са осмехом са каквим нас је и дочекала, не жалећи се, не кукајући, не тражећи и не молећи за било какву помоћ, већ са захвалношћу што смо је се сетили и свратили да је обиђемо. И даље одлучна да не иде нигде даље од села у којем је, пре само тридесет година, у четрдесетак домаћинстава живело нешто више од седамдесет људи, ни метар даље од краја у којем је још једино она остала да заједно сведоче о страдању, трагедији, пролазности, забораву, напуштености и тужној судбини, далеко од очију људи, света и времена у којем живимо.
Пише: Васка Радуловић
Преузето са: СРБИ.хр
