Епска битка Србина из Лике: Спасава земне остатке усташких жртава – пре великог потопа
Три српска и три хрватска села у Лици, у долини подно Велебита, куће, цркве и гробове, потопиће акумулационо језеро. Док католичка црква води узалудну кампању како би спасила имовину, један Србин спасава кости својих сународника које су усташе бациле у јаме, али и тела америчких авијатичара, које су убили мештани Хрвати.
Косињ, тако се зове долина између Госпића и Оточца, кроз коју протиче река Лика, на једној обали су хрватска, а на другој српска села, Млаква, Градина и Пољан.
О изградњи бране говори се још од 1912. године, а припрема за реализацију пројекта око кога се ових дана дигла бура у Хрватској почела је 2010. године.
Србин Ђорђе Пражић спасава кости предака
Публициста Ђорђе Пражић из Београда, који је родом из ових крајева, окупио је земљаке, али и професоре Београдског универзитета и формирао Радну групу „Косињ“, како би се од потапања сачувала културна баштина српског народа, али и кости предака.
Поднели су иницијативу за вађење посмртних остатака Срба, цивилних жртава Другог светског рата, из јама које се налазе на простору будућег језера.
Захваљујући коректним људима из „Хрватске електропривереде“ пратили су пројекат и предлагали измене. Ђорђе Пражић био је толико упоран у намери да извуче српске кости из јама пре потопа, да га је чак и тадашњи председник Хрватске Иво Јосиповић позвао да дође у Загреб и објасни о чему се ради.
„Управо захваљујући њему смо у тај пројекат убацили и вађење жртава из јама. Тамо су остали посмртни остаци 554 Срба, али и два америчка авијатичара, које су убили мештани хрватског села Косињски Баковац. Они су страдали ван простора будућег језера, још нисмо дошли до саме локације. Убијени су 1944. године и бачени у неку јаму. Захвалност за помоћ дугујем и Српском народном вијећу из Загреба“, каже Пражић.
Он додаје да следи iстраживање и ексхумирање жртава. Сигуран је да ће до тога доћи, јер има и одлуку хрватског Министарства бранитеља.
Хрватски медији ћуте о јамама
Пражић каже да хрватски медији извештавају о побуни становника због потапања, искључиво хрватских села, који не желе да напусте своје домове, о јамама нема ни слова.
„Усред Млакве има једна гробница са 328 цивилних жртава, људи који су спаљени 1941. године у том селу. Они су поред православне цркве. У контакту смо са локалним властима, тражимо предлог шта с њима, где да их преместе. Ово је и један од мојих животних циљева, да људе извадимо из јама, ту се, између осталих, налази и мој деда. Само у једној јами има 208 цивилних жртава“.
Наш саговорник додаје да је народ на том простору 2013. попуњавао упитник, сви знају да ће се градити брана, могли су да искажу своје жеље, шта да раде са црквама, али народ је мислио да је то шала, као кад се градила брана Пива, узели су новац, али нису веровали да ће вода доћи, на крају их је војска спасавала.
„Ту нема силе, то ће бити потопљено, брана ће се градити. Хрватска држава је одлучила, има све дозволе. Народ пише петиције, касно су се сетили, говорим о хрватском становништву“.
Срби, разумљиво, ћуте. Њихови преци леже у јами Света Ана и септичкој јами која се данас налази иза Основне школе „Анж Франкопан“ у Горњем Косињу.
Прављење језера и изградња бране предвиђа пресељење две католичке цркве и једне капеле, једне православне цркве, неколико споменика, те једне спомен костурнице у српском селу. Преместиће и два католичка и два православна гробља. Сва мерења су завршена, у току је израда коначне земљишне књиге за тај простор.
„Наша радна група је и помагала геодетима, али и нашем народу, да људи дођу до своје земље. После рата су одселили, земља је остала, а сад потомци појма немају да тамо имају своју земљу. Успели смо, условно речено да спасемо милион и по квадрата земље, упознали смо нове власнике који су у Србији са чињеницом да тамо имају земљу. Они ће добити новчану надокнаду“, прича нам Пражић.
Шум на вези са Епархијом
Спасилац костију предака које су усташе бациле у јаму има и Фејсбук групу у којој власнике земље обавештава о свим променама на терену. Групи се прикључио и део хрватског становништва који верује у исправност његових информација.
„Једино што нисам успео је да успоставим контакт са Епархијом горњокарловачком, молио сам их, писао. Епископ је рекао да не жели ни са какавим удружењима да сарађује. Хтео сам да им пренесем, поједини професори су предлагали да у оближњој обновљеној цркви направимо крипту где ћемо сахранити људе извађене из јама“.
У некада великим српским селима данас живи свега 30 становника, већина се одселила после Другог светског рата, део током полседњег.
Захвалност за коначно одавање почасти њиховим очевима и дедовима, дугују Ђорђу Пражићу, али и историчару др Милану Кољанину.
